Леонардов пројекат jе први документовани хуманоидни робот. Сматра се да jе инспирисан старогрчким текстовима о машинама коjе су имитирале природу
„Коjим ћеш речима, о пишче, савршено описати читаву целину као што то овде чине цртежи? Како ћеш речима описати срце, а да не испуниш читаву књигу?“
Scritti scelti di Leonardo in Vinci
Леонардо да Винчи
Оставштина Леонарда да Винчиjа, ренесансног уметника, научника, проналазача, инжењера и архитекте, jош се открива иако jе од његове смрти прошло скоро 500 година. Међу његовим делима пронађеним у 20. веку jе и jедна давно изгубљена свеска са скицама у коjоj jе Да Винчи, посматраjући природу, покушавао да jе имитира цртаjући механичке птице и инсекте. Jедна од таквих скица био jе и вилин коњиц, али се сматра да Да Винчи ипак ниjе успео да осмисли некакву миниjатурну машину коjа би заиста могла да се креће, односно да лети.
У поменутим скицама, коjе jе тек 1957. године пронашао Карло Педрети проучаваjући Да Винчиjеву заоставштину, такође постоjе докази и да jе Да Винчи радио на проjекту робота-витеза. Међутим, није потпуно jасно да ли га jе икад направио. Према скориjим истраживањима и покушаjима да га конструишу, оваj Леонардов робот био jе, бар по нацрту, потпуно завршен и функционалан. Ако га jе Да Винчи заиста направио, била је ту реч о, за то време, чуду технике коjе jе заиста могло да се креће.
Леонардов пројекат иначе jе први документовани хуманоидни робот. Сматра се да jе инспирисан старогрчким текстовима о машинама коjе су имитирале природу. Скицирао га jе у свесци Codex Huygens око 1495–1497. године, мало пре него што jе почео рад на свом наjпознатиjем делу, Таjноj вечери.
Према детаљном нацрту, Леонардов механички витез је био обучен у сjаjни немачко-италиjански оклоп типичан за краj 15. века. Захваљуjући систему полуга и каблова коjи су могли да се повлаче, витез jе био у стању да устане и седне, маше рукама и помера главу и вилицу, коjа jе анатомски врло слична човековоj.
Претпоставља се да му jе и врат био покретљив па jе главу могао да помера лево-десно. „Зглобови“, односно покретни делови, били су на рукама, лактовима, раменима, затим у куковима, коленима и ножним зглобовима. Контрола покрета руку вршила се помоћу система смештеног у грудима, док се ногама управљало захваљуjући спољном механизму полуга.
Чак, истраживачи коjи су конструисали робота по овом нацрту тврде да витез може да испушта звуке из уста захваљујући софистицираном унутрашњем систему, коjи се налази у висини груди, и који, уколико га ударите, емитуjе звук.
Према Да Винчиjевом нацрту, робот jе састављен од дрвета, коже и металних делова. Тело се помера активирањем система каблова коjи симулираjу тетиве и мишиће. Но, научници имаjу неколико теориjских претпоставки и, више од шест децениjа након открића нацрта витеза, jош расправљаjу о томе како jе Да Винчи замислио његово кретање.
Проблем за научнике jе то што jе Да Винчи сваки део робота цртао ван контекста, неповезано са осталим елементима коjих укупно има чак 174. Читав проjекат jе веома збуњуjућ и тешко га jе интерпретирати пошто су цртежи разбацани по свесци. Можда jе баш зато прва реконструкциjа Леонардовог робота направљена тек 1996. године, а од тада jе било jош неколико покушаjа.
Веруjе се да jе Да Винчи покушавао да креира направу да забави госте на миланском двору породице Сфорца, коjа jе владала овим градом. Леонардов покровитељ Лодовико Сфорца био jе љубитељ воjне опреме па jе Да Винчи сматрао да ће га витез своjим изгледом и способностима одушевити и разонодити. Витез jе требало да се поjави у наjузбудљивиjем делу приjема у дому Сфорца и задиви госте своjом театралношћу и способностима.
Уjедно, сматра се да jе Да Винчиjу, осим пуке забаве и угађања свом покровитељу, циљ био да докаже како се тело човека може имитирати, те да jе оно у суштини машина.