Нови директор ЦПН ступа на дужност 10. јула – на дан који се у Србији званично обележава као Дан науке
Текст: И. Хорват, С. Бубњевић
Фото: М. Миленковић
„Научни начин размишљања и истраживачки дух у савременом друштву нису ствар избора већ неизоставан предуслов за доношење квалитетних, креативних и продуктивних одлука у животу и заједници“, каже Немања Ђорђевић, нови директор Центра за промоцију науке, који по одлуци Управног одбора ступа на ову дужност 10. јула. Након дуге селекције, Ђорђевић је 19. јуна изабран између четири кандидата која су се пријавила на Јавни конкурс за избор директора.
Рођен 1984. године у Београду, већ као средњошколац освојио је бронзу за нашу земљу на Међународном такмичењу из астрономије у Индији. Био је полазник Истраживачке станице Петница, а потом и руководилац семинара математике и иницијатор интернационалних програма у ИСП.
Веома рано почео је да се бави промоцијом науке. Био је програмски координатор Ноћи истраживача у Београду и координатор за науку београдског Фестивала науке. Аутор је Парка науке на Ади Циганлији, првог таквог пројекта у Србији, као и интерактивне научне поставке у Музеју науке и технике у Београду.
Паралелно са студијама математике, Ђорђевић је уписао и Факултет ликовних уметности у Београду. Тренутно је на завршној години докторских студија из ликовних уметности. Прошле године постао је посебни саветник министра просвете, науке и технолошког развоја и суочио се са бројним изазовима рада у Министарству. Након овог искуства, враћа се промоцији науке.
„То како невидљиво учинити видљивим, а недоступно свакодневним, од почетка је било моје основно интересовање. Увек сам желео да објасним нешто пре свега себи, а онда и неком другом“, каже у разговору за „Елементаријум“ док објашњава зашто је популаризација научних достигнућа важна и како види своју улогу у стварању нове визије Центра.
ЕЛЕМЕНТАРИЈУМ: Како су наука и промоција науке постали средиште Ваших интересовања?
НЕМАЊА ЂОРЂЕВИЋ: Претпостављам најпре спонтано, као нека врста интегралног искуства, које обједњује различите домене мојих интересовања и склоности, дакле једнако математику и уметност, научну формулу и боју на платну. Mислим да је ту најважнија ствар била стално постављати питања, себи и другима, и не плашити се непознатог. У средиште мојих интересовања она је стигла кроз игру, кућне експерименте, стално преиспитивање образовних метода, разговоре са људима, и снажно осећање и уверење да знање мора бити приступачно и узбудљиво, какво оно и јесте.
Наука и уметност нису тако удаљене као што се чини, нити су резервисане само за елите, како то произилази из погрешних културних политика. Важан је преиспитивачки дух који уметност уводи, подсећајући нас да је и наука ствар инвенције и креативности. Математика је можда најизазовнија и најприкладнија за тако нешто, јер се бави феноменима који се не срећу у материјалном свету. Она ме је научила да мислим и представљала је темељни алат за откривање идеја и концепата које нигде и никада пре нисам могао да видим.
Промоција науке је само друго име за настојање да се критичко и отворено мишљење, као и модерна слика света коју наука подразумева, поделе са другима и на пријемчив и убедљив начин стигну до највећег броја људи. Спољни свет сам пре свега разумео посматрањем, што је основни истраживачи став, доступан свима, а размишљам и решавам проблеме у сликама, зато ликовна уметност никада није била ствар избора, она је дошла у пакету са главом. Математику сам, с друге стране, научио и њу сам се временом заљубио.
Колики су значај на путу до Центра за промоцију науке имали Петница, Фестивал науке, рад у министарству?
То су врло различити облици контакта са науком и њеном популаризацијом, али и у правом смислу животна искуства. Петница је једно од ретких места где нисте усамљени када направите кућни експеримент или читате књигу у којој има више формула него текста. Када сам почео да радим у Петници, главни мотив је био враћање „дуга” за све оно што сам од Петнице као средњошколац добио, а добио сам много. Када сам схватио да је Фестивал науке манифестација која ће направити велику промену на сцени промоције науке, помислио сам како је добро што га не праве научници. С друге стране ми је било важно да Фестивал успе и то као прави научни фестивал, дакле у строгом дистанцирању од разних пракси и облика псеудонауке. Размишљао сам о томе како мора да постоји неко ко ће водити рачуна о брани између та два света. Што се Министарства тиче, ту је одлука била лака јер је нисам ја донео, тамо су ме позвали људи које јако ценим и у чији избор верујем.
Један од Ваших бројних научнопопуларних пројеката било је „Тотално помрачење”.
„Тотално помрачење“ је био филмски пројекат усмерен против медијске неписмености и „вируса” псеудонауке, с циљем да се демистификују разне заблуде које се некритички преносе у новинама, на радију и телевизији. Покушали смо да покажемо о чему је тачно реч и да објаснимо, пре свега људима који су за учитеље имали медије, да се у случају такозваних људи–магнета не ради ни о каквој посебној моћи, већ о природној особини људске коже да лепи глатке предмете. То није био нимало лак задатак.
Успели смо да обиђемо највећи број тих људи, да причамо са њима, да их погледамо у очи и утврдимо да ли заиста умеју и могу нешто тако необично као што је привлачење металних предмета на растојању. При томе нам је било важно да из уобичајене позиције нервозног теоретисања о томе како се о науци лоше извештава у медијима, пређемо у активно залагање и „наметање” научног мишљења у широј јавности. У реализацији филма су учествовали и Милован Шуваков, Душан Чавић и Душан Шапоња (последња двојица познатији су као Циклотронци).
Покушали сте да спојите науку не само са ликовном, него и са другим уметностима. Испоставља се да је пун погодак спојити Рамба Амадеуса и научни институт?
„Еуро-неуро” је пројекат који је осмислила група истраживача са Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић”. Током „Недеље неуронаука” направили су концерт са Рамбом Амадеусом у Дому омладине. Нашли су се на срећном споју образовања и забаве у речи ЕДУТЕЈМЕНТ. Тада је ова свирка по први пут заживела у ушима знатижељне публике. Годину дана касније, са бендом младих истраживача и докторандима са поменутог Института урадили смо аранжмане инспирисане Рамбовим песмама. Текстови су објашњавали шта се то догађа у људском мозгу када проживљавате различита расположења, а музиком смо покушали да изазовемо управо таква расположења код публике. Наступили смо пред пуном салом СКЦ-а и имали смо бенд са којим бих и данас радо свирао.
Својевремено сте учествовали у осмишљавању првих циљева ЦПН-а. Како се и колико Центар развио од тада?
Кључну улогу у рађању идеје да у Србији треба направити Центар за промоцију науке имала је Катарина Петровић, која је тада радила у кабинету министра науке и технолошког развоја. Првом састанку, који је одржан 2009. године након успешне реализације другог Фестивала науке, присуствовали смо Александар Богојевић, Срђан Вербић и ја, и тада су исцртани основни обриси Центра за промоцију науке и технологије (како се тада звао). Испрва смо га замишљали као место које ће пре свега инспирисати друге да промовишу науку и константно подсећати политичаре колико је наука важна и незаобилазна и у животу и у буџету. У тренутку кад се ова идеја тек појављивала на хоризонту нисмо били оптерећени никаквим унапред задатим оквирима, нити претпоставкама о томе шта све тачно Центар може да постане. То је у том тренутку било добро, јер када не кујеш детаљне планове, можеш да урадиш више од онога што си планирао, а понекад и неочекивано много. Сада је тренутак да се већ изграђена инфраструктура Центра и његових активности оснажи и освежи низом пројеката, који ће, поред осталог, искористити значајан помак који је у домену промоције науке већ остварен од 2009. до данас.
Каква је ваша визија Центра у будућности?
Видим Центар за промоцију науке као место које спаја грађане, удружења, манифестације, научнике и доносиоце одлука. Зато је Центар право место на којем би требало да се помире мали и велики снови. Мислим, такође, да је важно децентрализовати Центар. Како каже један афоризам, када погодите центар, промашили сте све остало. ЦПН је, наравно, радио и ван Београда, али стратешки никада није прерастао у нешто шире.
Било да ћемо у будућности имати више мањих центара за промоцију науке на различитим локацијама широм земље, било да ће идеја разумевања и вредновања различитости бити уграђена у сам програм Центра, треба инсистирати на томе да промоција науке мора да се одиграва свуда, од Универзитета до најзабаченијих места у Србији.
Центар може да обучава људе разним вештинама и у њему су већ акумулирана значајна искуства која треба делити, али је Центар такође место са ког треба иницирати озбиљну подршку за студијске програме везане за научну комуникацију. Мислим да један део активности Центра треба да буде усмерен и на комуникацију између научне заједнице и грађана, који морају да указују на своје потребе, да сигнализују проблеме и постављају питања. Сматрам да се ту крије важан механизам сталног враћања некада превише апстрактне науке у срца и очи оних који нису научници.
Тим Центра тренутно броји 25 људи и сви они морају да учествују у формирању будуће визије. Онај који обавља функцију директора не треба да предефинише своју визију и да себе схвати преозбиљно, јер тако не остаје пуно места за друге идеје. Искуство ме је научило да се најдаље стигне кроз активно слушање, дијалог и провокацију.
Зашто је битно „спасити науку“? Која њена улога је кључна за друштво?
Наука је алат који неминовно мора да се користи у свакодневном животу, од тога да тумачите вести, до тога да у дневним расправама и одлукама не будете заведени аргументима који то нису. Сматрам да је свако сазнање нови повод да се нешто старо доведе у питање, а да је наука као креативно и критичко мишљење преко потребна сваком, а посебно нашем друштву. У друштву у којем треба доносити важне и нимало лаке одлуке јако је важно да за почетак имамо квалитетне и истините податке. Наука је важан „фронт” друштва јер она треба да предвиђа и пројектује одлуке које ћемо доносити у будућности. У најширем смислу, наука је дисциплина мишљења и опхођења која нас везује за чињенице и на основу њих прави даље предикције, борећи се против нефункционалног личног утиска, предрасуда и пристрасности. Наука нас учи да будемо објективнији, да се мењамо и да стварамо нове проблеме. Кроз њихово решавање упознајемо стварност око нас и прилагођавамо је заједничким потребама, приоритетима и циљевима.
Истражите више о избору новог директора ЦПН