Mediji, najave, konferencije, stotine učesnika, hiljade ideja… Kako je zaista bilo na beogradskoj Noći istraživača 30. septembra?
Tekst: Nikola Zdravković
Noć istraživača je već bila trajala nekoliko sati; bio sam u centru zbivanja, među osvetljenim šatorima na Kalemegdanu, i razgovorao sa jednim demonstratorom, na par koraka od gužve, kako bismo se čuli. Bio je na pauzi i objašnjavao mi je radionicu za koju je bio zadužen.
U nekom trenutku sam se setio, i izvinio se što mu oduzimam vreme. Cele večeri mi je to smetalo: ako želim neko objašnjenje ili izjavu, moram da ih prekinem u poslu, jer je gužva neprekidna. „Ma nema veze“, rekao mi je, „treba mi odmor. Jako je naporno satima voditi istu radionicu.“
Tajna je u tome što su deca zapravo vrlo sofisticirana publika. Kada se okupe, imate jako malo vremena da im privučete pažnju svojim eksponatom, i da im pokažete da su migracije ptica zanimljivije od, recimo, naseljavanja Marsa ili iskopavanja arheoloških predmeta par štandova dalje.
Naravno, kada biste pitali demonstratore, ni o kakvom takmičenju između štandova nije bilo ni reči. Dece je bilo toliko da je svaki štand imao pune ruke posla. Mada su sofisticirana, deca su vrlo otvorena publika – svakome će pružiti šansu da ih zainteresuje.
U „EU ćošku“ u Francuskom institutu, Zorana Kurbalija Novičić, dobitnica prestižne stipendije „Marija Kiri“ i nekadašnja v.d. direktora Centra za promociju nauke, govorila je o tome šta istraživači treba da urade kako bi za svoje projekte dobili sredstva iz EU fondova kao što je „Marija Kiri“.
„Nije dovoljno samo imati dobru ideju“, rekla je Zorana, „ta ideja se mora smestiti u nekakav kontekst. Autor projekta mora da zna zašto je njegova ideja važna, i to treba da objasni.“ Kako kaže, apliciranje je škola za sebe: uči istraživače da promisle svoje ideje i smeste ih u realne okvire.
Na spratu iznad, nešto posle planiranih 16 časova, Majkl Devenport, šef delegacije Evropske unije u Srbiji zvanično je otvorio manifestaciju, nazvavši je jednim od svojih omiljenih događaja. Noć istraživača finansira fond „Marija Kiri“ programa Horizont 2020 Evropske unije.
U Muzeju Vuka i Dositeja, grupa devojaka je držala školu pozajmljenih reči za najmlađe. „Želimo da deca nauče da neke reči koje koriste nisu slučajno tu“, rekla je jedna od demonstratorki, „već da su posledica kretanja naroda kroz istoriju“. U sobi niz stepenice igrala se društvena igra na temu migracija.
Kada smo se nakon Muzeja uputili ka Kalemegdanu, već je bilo mračnije. Na Savskom šetalištu, gde je bila smeštena većina štandova, graja ipak nije omela stalne posetioce kalemegdanskog parka: iza štanda o „svemirskim destinacijama“ se na slobodnom parčetu šetališta cele večeri igrao šah.
Beogradski program Noći istraživača se završio u baru Baranoya u Nikole Spasića, gde je bio organizovan kviz „Nadmudrivanje sa naučnikom“. Svi stolovi bili su uveliko rezervisani, uključujući i onaj za kojim je sedela „ekipa naučnika“ koje je ostali trebalo da nadmudre.
„Činjenica je da se istraživači, već kad počnu sa izradom doktorata, fokusiraju isključivo na svoju naučnu temu“, rekla je Marjana Brkić, jedna od organizatorki kviza, „hteli smo ljudima da pokažemo da naučnici greše i uče kao i svi ostali“. I jesu, do duboko u noć.
