U Centru

Intervju sa profesorom dr Žozefom Sifakisom

Ekskluzivni intervju sa prof. dr Žozefom Sifakisom uvodi nas u manifestaciju Maj mesec matematike, koja se ove godine organizuje u virtuelnom formatu usled vanrednih okolnosti

Foto: HLF19 © HLFF/Flemming

Tekst: Anđela Mrđa

U susret tradicionalnoj nacionalnoj manifestaciji Maj Mesec Matematike (M3), koju Centar za promociju nauke organizuje devetu godinu zaredom u saradnji sa Matematičkim institutom SANU, portal Elementarijum objavljuje ekskluzivan intervju sa sedmog svetskog skupa matematičara i informatičara, Heidelberg Laureate Forum-a, koji nas takođe očekuje, u septembru ove godine.

U razgovoru sa grčko-francuskim naučnikom, prof. dr Žozefom Sifakisom saznajemo gde je budućnost samovozećih automobila, kako Internet stvari mogu da poboljšaju svakodnevni život ljudi i odgovore na globalne izazove poput klimatskih promena, da li veštačka inteligencija može da zameni ljude i u kojoj meri, na koji način mašine „uče“ kao i kako izgleda život naučnika nakon dodele najvišeg svetskog priznanja u svojoj oblasti.

Profesor Sifakis je 2007. godine zajedno sa Alenom Emersonom i Edmundom Klarkom, dobio Tjuringovu nagradu, poznatu još i kao Nobelova nagrada računarstva, za doprinos u oblasti „model čekinga“ – danas najprimenljivije metode za verifikaciju hardvera i softvera. Član je pet akademija, profesor računarskih nauka na Univerzitetu u Grenoblu i počasni profesor na Univerzitetu u Lozani i Univerzitetu u Patrasu. Radi kao viši istraživač u francuskom Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS), osnivač je Verimag laboratorije u Grenoblu – vodećeg istraživačkog centra u oblasti ugrađenih sistema (embedded system) i predsednik Nacionalnog saveta za istraživanje i tehnologiju u Grčkoj.

Pored toga, Sifakis je višegodišnji laureat svetskog naučnog skupa Heidelberg Laureate Forum-a koji svakog septembra u malom univerzitetskom gradu Hajdelbergu, u Nemačkoj, okuplja najveća naučna imena današnjice iz oblasti matematike i računarskih nauka kako bi svoje znanje i iskustvo podelili sa mladim doktorantima iz celog sveta. Podsećamo da je Srbija prošle godine na ovom skupu imala čak tri mlada naučna predstavnika, Draganu Radojičić, Đorđa Baralića i Bojanu Pantić.

Foto: HLF19 © HLFF/Flemming

Još šezdesetih godina tokom studija na Tehničkom Univerzitetu u Atini želeli ste da se preselite iz Grčke i svoju naučnu karijeru započnete u inostranstvu. Odlazite u Francusku s namerom da upišete fiziku, međutim taj plan se ubrzo menja.

Da, krenuo sam s namerom da upišem fiziku, međutim tamo sam se susreo sa pametnim mašinama koje su već uveliko pokušavale da zamene ljude i imitiraju njihovo ponašanje, što me je oduševilo i nateralo da preispitam svoju odluku. Tako sam na kraju umesto fizike upisao informatiku, i od tada se bavim autonomnim sistemima.

Možete li nam reći nešto više o njima?

To su kompjuterizovani sistemi koji mogu da obavljaju određene poslove umesto ljudi. Međutim, ovo je istovremeno izuzetno osetljivo i dosta rizično polje jer ukoliko bilo gde pogrešite, čitavo okruženje može da snosi ozbiljne posledice. Moj zadatak je dakle, da, sa tehničke strane pružim odgovor na dosta teško pitanje, da li možemo da verujemo autonomnim sistemima i do kojih granica oni mogu da zamene ljude.

Jedan od interesantnijih primera kojim se bavim su samovozeći automobili. Poznato je da se tu često susrećemo sa pitanjem poverenja, da li verovati auto-pilot vozilu kojim umesto čoveka upravlja autonomni sistem?

Dokle je tehnologije stigla u odgovru na to pitanje?

Pitanje poverenje po mom mišljenju ima dve dimenzije: subjektivnu i objektivnu. I dok se jedna tiče ličnih verovanja, druga je stvar nauke.

Za razliku od avionskih sigurnosno-kritičnih sistema kojima sam se najviše bavio tokom karijere i koji funkcionišu na osnovu utvrđenih standarda, samovozeći automobili se oslanjaju na veštačku inteligenciju što nam onemogućava potpunu kontrolu i razumevanje nad njihovim ponašanjem.

Na koji način će se prema Vašem mišljenju ova vozila ponašati u nepredviđenim saobraćajnim situacijama? Na osnovu prethodnih istraživanja došli smo do interesantnih saznanja da odgovori na pitanja kao što su na primer, da li u slučaju neizbežne nesreće vozilo pre treba da spase decu ili starije osobe, pešaka koji krši propis ili drugo propisno vozilo i slično, dosta zavise od društvenog konteksta i toga da li se nalazite na Zapadu ili Istoku, Severu ili Jugu. I dok je u zemljama Severne Amerike i evropskim tradicionalno hrišćanskim državama uočen trend spasavanja dece u bezmalo svim slučajevima, pripadnici istočnih, konfučijanskih i islamskih kultura su skloniji spasavanju najstarijih. Međutim, ovo samo jedna od brojnih razlika. Da li mislite da je i pored svih njih moguće uspostaviti univerzalne moralne norme, jedinstven sistem koji će svi samoupravljajući automobili širom sveta poštovati?

Ovo je ozbiljna etička dilema sa kojom se susreću autonomni sistemi. U svakom slučaju, kao što sam već pomenuo, sistem će donositi odluke na osnovu onoga kako je naučen. Suština je da o tome odlučuju ljudi, jer oni treniraju sistem i pišu programe. Odgovornost je dakle u potpunosti na njima. Niko neće mašinu poslati u zatvor. Tako da, po mom mišljenju, ova dilema se isključivo odnosi na ljude i njihove odluke kao nosioce odgovornosti. Sa druge strane, još smo daleko od potpuno samostalnog kretanja auto-pilota u velikim gradovima i konfuznom okruženju sa puno nepredvidljivih situacija.

Gde vidite budućnost samoupravljajućih automobila?

 To je jedan dug i spor put, ali važno je naglasiti da postoje različiti nivoi autonomnosti. Već sada je moguće da auto sam upravlja u okruženju koje je u velikoj meri predvidljivo. U Evropi postoji jedan veoma interesantan projekat sa automatizovanim autoputevima.

Mislim da će to biti jedan spor ali gladak put. Znam da je dosta ljudi previše optimistično po tom pitanju. Razlozi su potpuno očigledni: marketing, prodaja… Međutim, istraživanja u SAD-u pokazuju da su ljudi sve oprezniji kada je reč o mogućnostima auto-pilota.

Problem sa ovim automobilima je kada u velikom gradu, u kom je okruženje vrlo nepredvidivo, imate istovremeno i auto-pilot i obična vozila kojima upravljaju ljudi. Međutim, u lako predvidivim okruženjima njihova primena je moguća već sada. Za nešto više potreban je izuzetno pametan sistem koji je u stanju da razume svaku novu situaciju i reaguje na nju u realnom vremenu, a to je veoma teško i zavisi od mnogo faktora. Između ostalog, i od samih ljudi i toga kako će prihvatiti ovu ideju. Tu se susrećemo sa subjektivnom dimenzijom koju sam pominjao. Ljudima je teško da razumeju da i mašine mogu da pogreše i dovedu do saobraćajnih nesreća u kojima na kraju niko nije kriv?! Navikli smo da možemo da utvrdimo ko je kriv u slučaju nesreće. Ovako, o svemu odlučuje mašina koja isto tako može da pogreši ali ne može da bude kriva. I to je ono što se ljudima ne sviđa i što teško prihvataju. Zbog toga je najverovatnije da ćemo živeti u onom što ja nazivam „simbiotskom autonomijom“. To je život ljudi potpomognut sistemima, ali je suština da će konačnu odluku, pored pomoći mašina, morati da donose ipak ljudi. Tu vidim budućnost autonomnih sistema.

Foto: HLF19 © HLFF/Flemming

Samovozeći automobili predstavljaju samo jedan deo mnogo šire oblasti kojom se bavite, a to su Internet stvari (Internet of Things) koje su sve prisutnije u svakodnevnom životu ljudi.

Da, Internet stvari će i u budućnosti biti sve neophodnije, najpre radi rešavanja globalnih problema kao što je na primer nedostatak vode i pravilnog raspoređivanja resursa na zemlji, a potom i kako bi olakšale svakodnevni život ljudi.

Ideja Internet stvari počiva na umrežavanju miliona kompjutera, uređaja i aparata različitih funkcija s ciljem da zajedno pruže globalne usluge kao što su transportni sistemi, zdravstveni sistemi, raspodela resursa, upravljanje energijom i tako dalje.

Da bi se to postiglo neophodne su tri stvari: uređaji koji imaju ugrađene kompjutere, internet, ili neka druga mrežna infrastruktura koja prikuplja podatke i prenosi poruke između ovih sistema i najzad oblak. Oblak predstavlja čitav ansambl računara koji prikuplja sve podatke i analizira ih. Ovim se omogućava izvestan stepen predvidljivosti zbog čega bi oblak trebalo da je zadužen za inteligenciju, ali to je za sada samo vizija. Krajnji cilj je rešavanje globalnih izazova kao što je upravljanje resursima, na primer energijom koja direktno utiče na klimatske promene. Ideja je da se raspodeli energije pristupi globalno tako što će se sa juga Evrope tokom lepih i sunčanih dana višak energije automatski prenositi i prodavati severnim zemljama.

Da li je to već danas moguće i u kojoj meri?

Postoje dve vrste odnosno dva fragmenta Internet stvari. Prve su, kako ih ljudi nazivaju Human Internet of Things (ljudske Internet stvari). One ljudima omogućavaju da, na primer, putem interneta dobiju odgovore na različita pitanja. Ova vrsta Internet stvari se uvek oslanja na interakciju sa ljudima. Drugi fragment se odnosi na takozvane Industrial Internet of Things (industrijske Internet stvari) koje se tiču autonomije, a u koje između ostalog spadaju i autonomni automobili. U slučaju industrijskih Internet stvari, ljudi nam uopšte nisu potrebni. To su automatizovani procesi koji u velikoj meri zamenjuju ljude i njih je daleko teže dostići.

Na kom smo nivou danas kada su u pitanju industrijske Internet stvari?

Ako govorimo o autonomnim automobilima koji su svakako jedan od interesantnijih primera, mogu reći da smo i dalje jako daleko od potpune autonomnosti.

Šta biste izdvojili kao svoj najveći uspeh tokom karijere?

To što sam bio jako mlad kada sam počeo da radim na „model čekingu“. Pored toga, zadovoljan sam i primenljivošću svih svojih ideja. Moja laboratorija je razvila Električne komande leta fly-by-wire tehnologiju za Airbus još pre Boing-a. Pojednostavljeno, to znači da sada pored pilota tokom leta imate i kompjuter koji posreduje između njega i elektro-mehaničkog dela aviona. Ovo je takođe olakšalo pilotima period obuke i dobijanje sertifikata.

Godine 2007. postajete prvi francuski naučnik u istoriji koji je dobio Tjuringovu nagradu za svoj rad. Kako je ona uticala na Vaš život i dalji rad?

To je izuzetno veliko priznanje koje menja život na više načina. Naravno, ne postajete bolji samo zato što ste dobili Tjuringovu nagradu, ali sada je tu mnogo više odgovornosti, pre svega zato što morate ljudima da objasnite šta radite i zašto je to važno. To vas tera da i sami razmišljate o značaju onoga na čemu ste radili godinama. Pored toga, odjednom postajete član brojnih akademija. Ja sam tako član pet akademija i vrlo često sedim zajedno sa biolozima, fizičarima i drugim naučnicima kojima takođe treba da objasnim značaj svog rada, što je ponekad vrlo izazovno, ali velika je čast i veliko priznanje Tjuringova nagrada.

 

 

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs