ПОВОДОМ ЦПН ТРИБИНЕ

Има ли науке у хомеопатији?

Поводом ЦПН трибине ”Хомеопатија, медицина на странпутици?” која је изазивала контроверзе и пре него што је 22. септембра одржана у Великој сали СКЦ

Текст: Слободан Бубњевић

Илустрација: Сања Бошковић

Ево једне теме која је изазивала контроверзе и пре него што је најављена. Наиме, Центар за промоцију науке у четвртак, 22. септембра, у 19 часова, у Великој сали Студентског културног центра, организовао је ЦПН трибину „Хомеопатија, медицина на странпутици?“, са идејом да стручњаци из разних области том пригодом разговарају има ли науке у хомеопатији.

На трибини су учествовали: др Зоран Радовановић, епидемиолог и председник Етичког комитета СЛД; др Милош Бајчетић. Институт за хистологију, Медицински факултет у Београду; др Горан Кнежевић, Одељење за психологију, Филозофски факултет у Београду. Модератор трибине био је Слободан Бубњевић, уредник часописа Елементи у Центру за промоцију науке.

У оквиру, иначе, изузетно посећеног програма ЦПН трибина, претходних година обрађиване су из месеца у месец свакојаке теме, од људске спознаје и живота изван Земље до миграција и историје митова – све оне за које се грађани занимају, а модерна наука и свеукупно људско знање имају неке могуће одговоре, или пак неке нове начине размишљања, и то без обзира да ли су их домаћи медији већ препознали или нису. 

Уз чињеницу да публика радо и у великом броју долази на ове догађаје у Велику салу СКЦ-а, у Центру су са посебном пажњом кроз овај програм отваране теме о псеудонаукама, распрострањеним заблудама, сујеверју и ненаучном мишљењу. Тако се пред више него захвалном београдском публиком разговарало и о ХААРП-у, о астрологији, антивакциналном лобију, као и читавом том спектру друштвених ирационалности.

О хомеопатији, међутим, није никад. И не само то – хомеопатија која се критички анализира из перспективе науке заправо никада није била тема неког већег јавног догађаја, отвореног за грађане. У Београду се, са друге стране, а слично је и у другим већим градовима, бар једном месечно организује пропагадни догађај који афирмише хомеопатију, где се наука и медицина појављују само као статисти које током представе неко неприметно изведе ван сцене.

Установе које су традиционално окренуте ка науци тешко налазе подршку да о овој теми отворено говоре и стога, многа су питања неразјашњена. Пре свега, на чему се хомеопатија заиста заснива? И шта је уопште? Како је ова метода ушла у регулативу и да ли то заиста има подршку научника? Да ли сви они који држе хомеопатску праксу смеју да се баве лечењем? Колико је шарлатана, а колико лекара у овом послу? Колико су хомеопатски препарати безбедни? 

И најважније, да ли вам хомеопатија може помоћи?

На нека од питања наука има недвосмислен и јасан одговор. Тако су, на пример, бројни светски и домаћи медији у фебруару ове године пренели резултате једне опсежне аустралијске студије која је покушала да коначно установи да ли је хомеопатија уопште делотворна и ако јесте, на које болести делује.

У студији коју је спровео Национални савет за здравље и медицинска истраживања (NHMRC), истраживачи са Универзитета Бонд анализирали су 176 појединачних клиничких студија о ефектима хомеопатске терапије спроведених последњих година широм света. Анализа обухвата дејство хомеопатских лекова на чак 68 различитих обољења, а резултати су поражавајући за заговорнике ове алтернативне медицине – хомеопатија ни на који начин не помаже у лечењу ни једне једине од испитиваних болести.

Мада је аустралијска студија изазвала значајан потрес у иначе према хомеопатији благонаклоној јавности, она је само још једна у низу великих, систематских медицинских анализа – попут студије из 2005. на Универзитету Ексетер или Лансетове анализе на 110 клиничких тестова из 2005. године – које показују да се дејство хомеопатије не разликује од такозваног плацебо ефекта. Након јавног саслушања које је у априлу 2015. спровела моћна америчка Служба за храну и лекове, FDA, од произвођача се захтева да хомеопатски лекови буду јасно обележени и означени као неефикасни у лечењу.

Хомеопатија је алтернативна медицинска пракса заснована на идејама немачког лекара Самјуела Ханемана (1755–1843). Незадовољан агресивном медицином свог доба, која је укључивала пуштање крви и методе које данас мало ко не би поистоветио са мучењем болесника, Ханеман је смислио принцип similia similibus curentur, да се слично лечи сличним и предложио да се болесницима дају изузетно разблажени раствори супстанци које би иначе изазвале болест. 

Хомеопатски приступ је стекао силну популарност последњих деценија, а заговорници хомеопатије радо истичу да се овом методом данас наводно лечи 200 милиона људи, као и да су на Западу основане посебне клинике и академије где се хомеопате усавршавају.

Нудећи наду оним људима којима медицина трентуно не може помоћи, хомеопатија је најдаље отишла од свих квазинаука данас – окупила је посвећене поклонике, обезбедила дозволе за дистрибуцију препарата, стекла медијску подршку, па чак привукла медицински кадар, махом међу лекарима који су из ко зна којих разлога одустали од каријере у струци.

Србија је већ дуго на хомеопатским лековима – ови препарати се легално продају, специјализоване клинике услужују на хиљаде болесника, хомеопате су организоване у удружења и секције, имају подршку једног броја стручњака и донекле једног дела медија, а као што је речено, о томе се нигде јавно критички не разговара.

На другој страни, хомеопатија има силних мука да прибави иоле значајније доказе да је заиста делотворна у лечењу. Зато се толико непрекидно врти око лако пријемчивиих општих места о хармонији и равнотежи, а физички основ својих терапија разблаженим растворима заснива на тешко уверљивој идеји о томе да, на пример, вода памти.

Међутим, то већ дуго није централно питање за оне који хомеопатију практикују – хомеопатске клинике се показују као одличан предузетнички подухват. За хомеопатију нису потребна изузетно скупа клиничка и фармаколошка истраживања, препарати се лако добијају – већи део раствора ионако производи јавни водовод. Кадрови су још доступнији – не студирају годинама и не уавршавају се деценијама на скупим универзитетима, у бољем случају, хомеопате завршавају вишенедељни курс неког од хомеопатских удружења (једно удружење постоји и код нас у Новом Саду). У горем случају, изнајме канцеларију са каучем и фотељом и отворе праксу без икакве претходне едукације.

Захваљујући снажној пропагандној машинерији и чак, подршци власти у неким европским земљама, хомеопатско тржиште је огромно и у непрекидном расту. У Америци се годишње потроши више од 6,5 милијарди долара на разне биљне и хомеопатске препарате, а само највеће хомеопатске компаније зараде 300 милиона долара годишње. Хомеопатско тржиште у Великој Британији где послују Боирон, Веледа и Вилсон зарађује око 230 милина фунти, а у Француској и Немачкој по 470 милиона евра.

Производња хомеопатских лекова је прерасла у економски снажну индустрију раствора, који, ако и немају ништа конкретно, садрже наду у излечење. Парадоксално, то је врло рационалан мотив да се и лекари, а пре њих здравствене власти и осигуравајућа друштва, не противе њиховом коришћењу – ако и немају никакав учинак, не наносе ни директну штету болеснику. Нема истраживања које ће рећи да нада у излечење није фактор опоравка.

На кратак рок ни властима то не може да штети – мада су хомеопатске праксе често у сивој зони, некакав порез се и ту убире, а остварују се и извесне уштеде у систему јавног здравља. Сам по себи, плацебо ефекат смањује притисак и трошкове здравствених установа. Ако ништа друго, хомеопатија ако не може друге, увек може да излечи ону болест која не постоји, хипохондрију.  

Најревноснији критичари хомеопатије су најпре људи који су са овом методом у некој прилици изгубили новац, али пре свега време, оно које за неке терапије може бити пресудно, када након узалудних хомеопатских третмана није деловао плацебо ефекат, а њихово здравствено стање се погоршало, па су се обратили конвенционалном лекару.

Занимљиво је да су и цркве међу снажним критичарима хомеопатије, док поједини богослови попут Владимира Димитријевића код нас у хомеопатији виде и окултни карактер, не разликујући је од враџбина. Научници пак, а посебно они који су уплетени у свакодневни рад са најтежим болесницима којима је неопходна истинска медицинска нега, са резигнацијом одмахују руком на дилетантизам који заговорници хомеопатије понекад показују у промоцији својих метода.

(ВИДЕО) ЦПН трибина

Хомеопатија, медицина на страпутици?

Четвртак, 22. септембар, 19 часова

Велика сала СКЦ / Улаз слободан

Учесници:

  • др Зоран Радовановић, епидемиолог и председник Етичког комитета СЛД
  • др Милош Бајчетић, Институт за хистологију, Медицински факултет у Београду
  • др Горан Кнежевић, Лабораторија за експерименталну психологију, Филозофски факултет у Београду
  • Представник Секције за хомеопатију Српског лекарског друштва

Модератор:

  • Слободан Бубњевић, уредник часописа Елементи, ЦПН

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs