Svemirski brod Zemlja

Nobelovci iz našeg sokaka

I majmun, lupajući po tastaturi, pre ili kasnije bi otkucao Hamleta, kaže popularna matematička teorema Emila Borela iz 1913. godine

 

 Tekst: Milan M. Ćirković

Drugarica vam je preporučila knjigu, jednu od onih koje se reklamiraju po fancy televizijskim emisijama – od vrste u kojima voditelji i gosti obavezno nešto jedu, mada nije vreme ni ručku ni večeri – i bez kojih postoji realna opasnost da ispadnete glupi na zabavama. (Ne, naravno, ako je niste pročitali – ta vrsta socijalne gluposti odavno je izumrla; naime u onoj epohi, koja mnogima deluje udaljeno poput perma ili trijasa, kad su ljudi koje srećete na zabavama išta odista čitali. Zamislite samo, postojalo je to neko drevno, primitivno doba u kome se verovalo da socijalna inteligencija (tm) nije u kontradikciji sa pismenošću i intelektualnim ambicijama. U našem vrlom novom dobu, opasnost preti iz komplementarnog ugla: ako ne umete da o knjizi pričate, blebećete, bulaznite, lajkujete i tvitujete iako je niste čitali.) Knjiga nosi naslov Nobelovci iz vašeg komšiluka i u njoj se opisuju fantastični uspesi sasvim običnih ljudi koji bi lako mogli poticati upravo iz vašeg susedstva. Ukoliko se pobunite duboko istinitom – i dobronamernom – tvrdnjom da u vašem komšiluku ne žive nužno „obični ljudi“, čak i novinari će razumeti začkoljicu i upozoriti vas da većina ljudi ne misli kao vi. To, nažalost, nije posledica nekakve duboke istine o društvu, vašoj okolini ili vama lično, već analitički proističe iz definicije atributa „obični“.

Autorka pomenutog bestselera, nazovimo je H., uspela je da pronađe čak 20 dobitnika Nobelove nagrade koji su i pre, a jedan broj njih i posle, dobijanja najvećeg svetskog naučnog priznanja živeli tipičnim malograđanskim životom, zalivali svoju baštu, ispraćali decu u školu iz prigradskih naselja, išli na fudbalske ili bejzbol utakmice, izvodili psa u šetnju (ili hranili i češkali mačku) itd. Kako je to samo fascinantno! Zar ne biste očekivali potpuno suprotno: da ljudi sa takvim sposobnostima žive ili monaškim životom predani znanju ili eventualno da se bave ekstremnim sportovima i avanturama u dalekim i egzotičnim krajevima? Što je najinteresantnije, u mnogima od tih slučajeva, njihova dostignuća su ili došla iznenada i neočekivano, ili su bila priznata u svetu tek nakon što je prošlo više decenija. Gospođica H. ne samo da nam donosi nove i do tada nepoznate faktoide kojima možemo zablistati u telefonskim kvizovima ili na koktel-zabavama, već nosi i inspirativnu, uzdižuću poruku: nizakoga nije sve izgubljeno, možda se i u vama kriju neslućene sposobnosti i talenti koji samo čekaju pogodan trenutak da eksplodiraju – nakon čega će odjednom čitav svet razumeti vaš značaj. 

Međutim, šta da radimo sa jednom drugom knjigom, koja nosi sličan naslov Gubitnici iz vašeg komšiluka? Nije li ona pođednako fascinantna iz istih razloga kao i prethodna? Zapravo, tim više, jer je ovaj put autorka, g-đa F. pronašla ne 20, nego čak 220 slučajeva ljudi koji su živeli identičnim svakodnevnim životom – a ništa značajno nisu postigli u životu i ostavili su svojim naslednicima samo dugove. Niste čuli za ovu potonju knjigu? Pa nije nikakvo čudo – ona se ne nalazi ni na jednoj listi bestselera i prilično je bezbedno tvrditi da se neće pojaviti na njima dokle god (A) budu postojale liste bestselera, ili (B) planeta Zemlja bude nastanjiva, štogod je od toga duže. Ona nije ni napisana, mada bi njeno pisanje bilo daleko lakše od one prve i zahtevalo bi zaista goli minimum istraživanja – što pogoduje potencijalnim autorima, naročito onima iz novinarske branše. Razlog zbog kojeg nije napisana je očigledan: niko ne smatra da bi takva knjiga bila čitana ili „čitana“. Isti je slučaj sa protivčinjeničnom knjigom koja bi bila posvećena velikanima nauke koji su svakako zasluživali da se krajem godine sretnu sa švedskim kraljem, ali su preminuli pre nego što je revolucionarni značaj njihovih rezultata shvaćen (mogla bi nositi naziv 20 Nobelovaca sporijih od smrti ili nešto slično morbidno, jer morbidnost svakako doprinosi dobroj prodaji i čestom lajkovanju). Po savršeno adekvatnoj analogiji, ovakve knjige bi nosile deprimirajuću (anti)poruku kako, bez obzira imate li masu sposobnosti i talenata, to ništa ne pomaže u sudaru sa kontingencijom i slučajnošću koje odista upravljaju našim životima, a sa kojima uporno odbijamo da se suočimo. (I sa kojima smo i evolutivno nespremni da se suočimo, s obzirom da u životu lovaca i skupljača slučajnost igra daleko manju ulogu nego u docnijem civilizovanom životu.)

U potrazi za metafizičkom istinom: Ramon Lul

Odavno je poznato da bi i majmun lupajući po tastaturi pre ili kasnije otkucao Hamleta – matematička teorema Emila Borela iz 1913. godine koja je dobila mnogo izdanja, verzija i referenci u pop-kulturi. Posledica ovoga jeste i da bi u dovoljnoj velikoj grupi majmuna bilo dovoljno njih da stvore sva velika dela svetske književnosti, pa i ona za koja je dodeljivana Nobelova nagrada za književnost (a i druge Nobelove nagrade, ako rezultate shvatimo kao pisane tekstove u istraživačkim časopisima i naučnim monografijama). Da li to znači da majmuni odista imaju skrivene talente dostojne najviših svetskih priznanja? Svakako ne. Ali znači da, kao što je Dostojevski svojevremeno sugerisao, ukoliko neko krenuo da kopa rupu prečnika jednog metra dovoljno duboko, pre ili kasnije će naići na zlato. U onoj meri u kojoj se nagrađuje upornost i vrednoća, stvar je savršeno nesporna; u isti mah, ne treba se zavaravati pričama o “jedinstvenim sposobnostima” ili “neshvatljivoj genijalnosti” kad je u ogromnom, možda i najvećem, delu slučajeva u pitanju slučajnost, odnosno stohastička priroda sveta. Neki su to sasvim otvoreno priznavali, za razliku od današnjih medija i javnih intelektualaca. Srednjevekovni katalonski alhemičar i mistik Ramon Lul je, po tradiciji, konstruisao uređaj koji bi proizvodio slučajne nizove brojeva i slova, u kojima je smatrao da će pronaći duboke metafizičke istine. Ovo je verovatno bila inspiracija velikom satiričaru Džonatanu Sviftu koji je u trećem delu slavnih Guliverovih putovanja, podrugljivo opisao profesora Velike akademije Lagada koji stvara “potpuno znanje svih nauka”, terajući svoje studente da neprestano okreću točak mehaničke mašine slične Lulovoj koja ne proizvodi ništa do nasumične nizove slova. Na sličan način nećemo ništa saznati o istinskim kretanjima tržišta ako čitamo podatke o cenama akcija ili deviznom kursu u dnevnim novinama; ono što vidimo jeste tek nasumična igra slučajnosti. To što se tu vidi je jedino šum – tehnički govoreći, u pitanju je tek varijansa relevantne raspodele (onoga što nas zanima – dakle raspodele sposobnosti, kreativnosti, bogatstva, cena, itd.).

Varijansa je potpuno fascinantna pojava, ne najmanje zbog toga što je čak i veoma obrazovani ljudi neprekidno brkaju sa nekom realnom stvari, fenomenom, signalom. Ovo je ono što se u filozofiji nauke naziva greškom reifikacije i veoma je česta pojava, posebno u oblastima koje nisu teorijski dovoljno utemeljene. Najčešći mehanizam je sledeći: istraživači uvode pojam X da bi pojednostavili problemsku situaciju koju ispituju, a koja bi inače bila nemoguća za analizu zbog svoje složenosti. Uvođenje X-a u priču dovodi do poboljšanog razumevanja cele situacije, pa i do povećanog interesa naučne – a u nekim slučajevima i laičke – javnosti za istraživani problem. Kako se X sve češće koristi u radovima i raspravama, sve veći broj ljudi ga shvata sve ozbiljnije, tako da neprimetno u drugi plan biva potisnuta, pa i zaboravljena, činjenica da je to konstrukt ranih istraživača, a ne nešto što postoji u samoj prirodi (ili društvu). Konačno, X dobija status stvarnog fenomena i o njemu se počinje govoriti sasvim nezavisno od konkretnog teorijskog okvira u kome je uveden.

Pre Darvina se, tako, smatralo da je taksonomska podela živog sveta nešto stvarno, nezavisno od ljudskih biologa (i najčešće dato od Boga u bukvalnom smislu reči). Danas znamo da je svaka taksonomija ljudski proizvod, te da samo približno uspeva da opiše svu složenost realne zemaljske biosfere i njenih delova. Ovo je jedan od razloga zbog kojih se savremene metode, pa i čitave discipline poput kladistike, dočekuju sa velikim otporima, jer se u jednom delu direktno kose sa tradicionalnom, reifikovanom taksonomijom. Epicikli korišćeni od strane antičkih geocentričnih astronoma poput Hiparha ili Ptolomeja bili su uvedeni kao ad hoc sredstvo za objašnjavanje posmatranih kretanja planeta; u kasnijim srednjevekovnim verzijama geocentrične kosmologije, oni su bili u potpunosti reifikovani i dobili su status stvari koja postoji u prirodi (kao što danas znamo, potpuno pogrešno). I dalje se vode mnoge rasprave na temu da li “odista” postoji nešto kao što je IQ, odnosno koeficijent inteligencije, ili je u pitanju samo artefakt naše analize velikog broja psihometrijskih podataka koji uistinu opisuju situaciju odviše složenu da bi se sažela u samo jedan broj. 

(Naravno, reifikacija teorijskih koncepata se često može pokazati savršeno ispravnom. Udžbenički slučaj su atomi, za koje je veliki protivnik atomističke teorije, Ernst Mah, u polemici sa Ludvigom Bolcmanom, tvrdio da su čista reifikacija. I Mah i Bolcman su se slagali da mi nikada nećemo moći videti atome ili na neki drugi način imati neposredan empirijski kontakt sa njima. Nasuprot Mahu, Bolcman je insistirao na tome da teorije moraju da stvaraju svoje koncepte – i na izvestan način definišu samu realnost – tako da je za njega realno bilo upravo ono što daje najbolje objašnjenje poznatih empirijskih podataka i rezultata eksperimenata. Otuda njegovo čuveno geslo »Ništa nije praktičnije od dobre teorije.« Ironijom sudbine i tehnološkog razvoja, nekih osamdesetak godina nakon debate Bolcmana i Maha, nemačko-švajcarski par fizičara Gerd Binig i Hajnrih Rorer su u IBM-ovoj laboratoriji u Cirihu izumeli skenirajući tunel-mikroskop kojim se danas rutinski snimaju pojedinačni atomi. Reifikacija ima mnogo lica.)

Greška reifikacije naročito je česta u sredinama koje imaju nizak nivo filozofske pismenosti, kao što je to slučaj u našim krajevima. Nikad kraja otkrivanju istorijskih “procesa” i “fenomena” koji nisu ništa drugo nego reifikovane iluzije individualnih istoričara, obično opsednutih tobožnjom svetlom prošlošću do ruba patologije. Mitovi kojima se služimo kada pokušavamo pronaći objašnjenje kontingentnih istorijskih događaja (“izdaja Vuka Brankovića”) koji uistinu nemaju kauzalno objašnjenje ili je ono nedostupno, najalarmantniji su i najmaligniji primeri bespuća u koje nas veliki trend reifikacije redovno odvodi. 

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs