Опонашајући нека својства осушене слузи пужева, научници су направили супстанцу чија мала количина може да издржи тежину одраслог мушкарца
Текст: Ђорђе Петровић
Да ли сте се некада запитали на који начин пужеви успевају да се пењу чак и уз глатке, вертикалне зидове као да на њих не делује сила Земљине гравитације? Вероватно нисте. Но, претпостављам да би већина вас, након краћег размишљања, на ово питање одговорила да сигурно има нечег лепљивог у слузи коју испуштају. И били бисте у праву. Али ова лепљива супстанца чудеснија је него што мислите.
Управо захваљујући проучавању њених својстава, група научника са Универзитета у Пенсилванији (САД) недавно је успела да направи нешто што до сада ником није пошло за руком: повратни суперлепак. Наиме, ова необична супстанца у слузи пужева решава проблем са којим су се истраживачи на овом пољу рвали деценијама: лепак може бити или слаб и повратан или јак и неповратан, али не може никако, чинило се, бити и јак и повратан. А да је то ипак могуће, показала је студија ових научника недавно објављена у научном часопису PNAS.
Опонашајући углавном потцењена и занемарена својства осушене слузи пужева, ови научници направили су повратан суперлепак довољно снажан да носи тежину просечног мушкарца. Они су путем експеримента утврдили да два лепљива квадратића величине поштанске марке, на која је нанесен њихов нови производ, могу да издрже и волонтера тешког 87 килограма.
Баш као што је то случај код, од човека далеко лакших, пужева. „Пужеви су савршен пример“, наводи Шу Јанг, научница која проучава материјале и водећа ауторка ове студије. „Док се крећу унаоколо, производе слуз која је вискозна течност, али када се она осуши остају чврсто залепљени.“
Јанг и њене колеге направили су нови лепак од хидрогела, једног облика полимерске мреже који садржи велику количину воде. У свом течном стању хидрогел цури и шири се и кроз најмање пукотине и удубљења на некој површини. Али када се осуши, стврдњава се у месту.
Експерименти са новим лепком показали су да је невероватно снажан у осушеном стању. Иако се природно суши на ваздуху, процес сушења може се убрзати његовим загревањем. Међутим, када му се дода вода како би се рехидрирао хидрогел у њему, овај лепак смекша и лагано попушта свој стисак.
Лабораторијски тестови показали су да би се овим лепком могла слепити лептирова крила, а затим – помоћу мало воде – одлепити, не повредивши притом ниједно од деликатних ткива. Употреба воде да се поништи лепљиво дејство значи да се овај лепак може користити искључиво у сувим срединама, иако Јанг наводи да је њен тим већ почео да трага за сличним материјалима које, уместо воде, смекшавају топлота или електрицитет.
Нови лепак од хидрогела опонаша трик који пужеви користе да заштите себе од дехидрације по сувом времену. Уместо да пужу унаоколо на слоју властите влажне слузи, ови мекушци стварају један тврд, сув слој који попуњава жлебове и рупице на површини на којој се налазе. Мембрана коју том приликом стварају састоји се од неколико слојева осушене слузи и спречава да пуж изгуби много воде.
Као што је случај са епифрагмом, нови лепак најбоље функционише на храпавим површинама. Међутим, Јанг наводи да је ово адхезивно средство такође ефикасно и на стаклу. „Површина не мора бити нарочито храпава, будући да свака врста површине има одређену дозу храпавости“, наводи она.
Јанг и њене колеге сматрају да ће ово средство за лепљење вероватно највише обрадовати медицинске раднике. Повратни суперлепак могао би да помогне да се убудуће избегну или једноставније санирају последице незгода са лепком, које су досад биле прилично учестале. Медицински часописи описују бројне случајеве у којима су људи лепком улепили сопствене уши, слепили прсте на руци или очне капке, тако што су, не водећи рачуна, помешали адхезив са капима за уши или очи. Понекад се последице таквих незгода не могу другачије санирати него хируршким захватом. Али, сада када на располагању имамо суперлепак који се раствара водом, сличне проблеме људи ће моћи да решавају сами код куће и неће морати да праве додатан посао лекарима.