fenomeni

Virtuelna terapija

Mada se uglavnom dovode u vezu sa igricama i zabavom, sistemi za virtuelnu realnost mogu se primeniti i u psihoterapiji

Foto: Flickr

 

Tekst: Danka Spasovski

Začeci ideje virtuelne realnosti datiraju iz sedme decenije dvadesetog veka, kad je profesor sa  MIT (Massachusetts Institute of Technology) Ivan Saterlend konstruisao sistem nazvan „Damoklov mač“. Gledano iz današnje perspektive, sistem je posedovao primitivan korisnički interfejs i jednostavnu grafiku, a dizajniran je sa idejom da pomogne pilotima u helikopteru prilikom prizemljenja letelice u mračnim uslovima. „Damoklov mač“ je zapravo bio rogobatna konstrukcija uređaja koji je stajao iznad glave čoveka, spojen sa delovima kojima je pokrivena glava i posebnim delovima kod očiju.

U nepunih pedeset godina, tehnologija je evoluirala tako da je sasvim uobičajeno i dostupno igranje igrica u virtuelnoj realnosti u igraonicama, ali se ovi sistemi već mogu nabaviti po cenama u ravni s malo skupljim telefonima ili računarima. Sposobnost tehnologije virtuelne realnosti da na izvestan način „obmane“ naš um može se iskoristiti da se njena primena proširi pa su neki autori došli do otkrića da VR može biti efikasno sredstvo u psihoterapiji. 

Naravno, ova tehnologija ne može da bude univerzalno rešenje problema sa kojima ljudi dolaze na psihoterapiju, ali je za određene poremećaje možda i revolucionarno rešenje: poznata je i stara terapija „izlaganjem“ dražima kojih se osoba plaši. Suština oslobađanja od strahova, najčešće fobija, svodi se na postepeno uvođenje u situaciju koja izaziva iracionalno snažan strah, a u uslovima u kojima se osećaju sigurno. Ograničenje ove vrste terapije je u tome što je u nekim slučajevima teško ili nemoguće izazvati situaciju koja je predmet fobije.

U toj prilici se bira donekle modifikovana metoda, koja podrazumeva zamišljanje situacije ili objekta. Na primer, osoba koja pati od akrofobije, odnosno iracionalnog straha od visine, može se izlagati visokim mestima (graduirano, od najmanje visine ka većoj) u uslovima obezbeđene sigurnosti i uz osobu koja uliva poverenje, a drugi način je da zamišlja da se nalazi na visokim mestima. Uvođenje VR tehnologije moglo bi da omogući treću opciju, a to je da se virtuelno nađe na nekom visokom mostu ili litici. 

Istraživači koji su probali ovu tehniku navode da je virtuelna realnost efikasan medijum za rad na strahovima. Recimo, oni su zapazili da neko ko ima akrofobiju i vozi se virtuelnim staklenim liftom u neboderu, ima iste telesne reakcije koje bi imao da se penje u stvarnoj zgradi – lupanje srca, neprijatnost u stomaku, panične napade. To znači da je VR situacija provokativna kao i realna, i može se kao takva iskoristiti za ublažavanje strahova. 

Ispitivanje je pokazalo da ova tehnologija može biti primenjiva i kod drugih poremećaja, a ne samo kod fobija. Kako navode autori Danijel i Džejson Frimen, nedavno urađena metaanaliza četrnaest urađenih kliničkih studija pokazuje da se VR može uspešni koristiti za terapiju straha od letenja, ali i posttraumatskog stresnog poremećaja. Oni idu i dalje, i razmatraju mogućnosti primene u stanjima koja odlikuju sumanute ideje proganjanja i ugroženosti od strane drugih osoba.

Takve ideje mogu biti ključni simptom nekih oblika shizofrenije, kao i karakteristika paranoidnih psihoza, i vrlo je teško na njih uticati, zbog čega bi svako rešenje koje daje rezultate bilo vrlo rado prihvaćeno. Osobe koje imaju ozbilljne paranoidne poremećaje odbijaju da se suoče sa situacijama koje u njima izazivaju strah. Međutim, tu virtuelna realnost stupa na scenu: kada im se predoči da scenario nije stvaran i da se može krenuti od najmanje uznemirujućeg stimulusa, povećava se i njihovo poverenje.

Foto: Pixabay

Prvi eksperiment koji je uključivao korišćenje VR tehnologije u tretmanu ideja proganjanja izveden je od strane Oksfordskog univerziteta, i uključivao je 30 osoba koje su ih imale i nakon primene farmakoterapije. Frimenovi su krenuli od pretpostavke da se u osnovi paranoičnih strahova nalazi opažanje da ostali ljudi predstavljaju opasnost – osobe su imale uverenja kao što su: „neko planira da mi naudi“, „drugi znaju o čemu ja razmišljam“, „neko želi da me ubije“, „ostali ljudi me namerno ponižavaju i pokušavaju da me uznemire“. Ideja autora bila je da se na ovaj strah može uticati tako što će pojedinac učiti iz iskustva u situaciji gde je bezbedan, dok je u okruženju drugih osoba, i da će se strah umanjivati što se on bude osećao sigurnije. 

U eksperimentu je na početku procenjena ozbiljnost sumanutih ideja – svaki ispitanik je proveo po pet minuta u situaciji koja mu je bila neprijatna, kako bi se procenilo njihovo ponašanje. Zatim su uvedeni u situaciju virtuelne realnosti, u kojoj su se vozili podzemnom železnicom i u liftu, a broj saputnika je postepeno rastao. U jednoj od eksperimentalnih grupa je, nakon početnih upoznavanja sa virtuelnom sredinom, bio i zadatak da ispitanik pokuša da uspostavi neki kontakt s virtuelnim saputnikom, na primer kontakt očima. U virtuelnoj situaciji ispitanici su proveli pola sata, a zatim su upućeni ponovo u realnu situaciju. Na kraju je opet urađena procena intenziteta sumanutih ideja.

Rezultati eksperimenta su objavljeni u časopisu British Journal of Psychiatry, gde autori navode da je više od pola ispitanika na ponovljenom tesitranju iskazalo veću sumnju nego uverenost u sumanute ideje. Neki ispitanici su na kraju dana pokazivali i drugačiju kliničku sliku – praktično više nisu zadovoljavali formalne kriterijume potrebne za davanje dijagnoze koju su imali. Osim toga, nekoliko učesnika je izvestilo i o poboljšanju u svakodnevnom životu: strah od situacija koje su naveli kao ugrožavajuće se u velikoj meri smanjio.

Prednost VR-terapeutskog postupka predstavlja činjenica da osobe na tretmanu mogu da isprobaju istu situaciju onoliko puta koliko im je potrebno, kao i to da se mogu ekspresno prebaciti iz jedne situacije u drugu, mogu ubrzati proces tretmana i njegovu efikasnost, u odnosu na suočavanje sa realnim situacijama. Osim toga, korisnost postupka je izrazita kad se uzme u obzir da su učesnici istraživanja štićenici psihijatrijskih ustanova koji imaju značajno izmenjen kontakt s realnošću.

Autori su veoma optimistični i navode da je vidno poboljšanje uočeno nakon samo polučasovne terapije VR-om, što znači da se dužom upotrebom mogu očekivati i bolji rezultati. Ovi istraživači planiraju da izvedu još obimnije istraživanje, koristeći metodu VRCT što predstavlja kombinaciju kognitivne psihoterapije u uslovima tehnologije virtuelne realnosti. Frimenovi smatraju da su mogućnosti VR daleko šire od igranja video-igrica, i daju jednu upečatljivu i ohrabrujuću perspektivu u oblasti terapije psihičkih poremećaja. 

 

 

FENOMENI

Zašto je nebo plavo? Zbog čega lišće postaje žuto u jesen? Gde nastaje sneg, a gde Sunčeve oluje dodiruju Zemlju? Nauka sa lakoćom objašnjava svakodnevicu – potrebno je samo da se zapitate.

Istražite tekstove iz rubrike FENOMENI.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs