феномени

Виртуелна терапија

Мада се углавном доводе у везу са игрицама и забавом, системи за виртуелну реалност могу се применити и у психотерапији

Фото: Flickr

 

Текст: Данка Спасовски

Зачеци идеје виртуелне реалности датирају из седме деценије двадесетог века, кад је професор са  MIT (Massachusetts Institute of Technology) Иван Сатерленд конструисао систем назван „Дамоклов мач“. Гледано из данашње перспективе, систем је поседовао примитиван кориснички интерфејс и једноставну графику, а дизајниран је са идејом да помогне пилотима у хеликоптеру приликом приземљења летелице у мрачним условима. „Дамоклов мач“ је заправо био рогобатна конструкција уређаја који је стајао изнад главе човека, спојен са деловима којима је покривена глава и посебним деловима код очију.

У непуних педесет година, технологија је еволуирала тако да је сасвим уобичајено и доступно играње игрица у виртуелној реалности у играоницама, али се ови системи већ могу набавити по ценама у равни с мало скупљим телефонима или рачунарима. Способност технологије виртуелне реалности да на известан начин „обмане“ наш ум може се искористити да се њена примена прошири па су неки аутори дошли до открића да ВР може бити ефикасно средство у психотерапији. 

Наравно, ова технологија не може да буде универзално решење проблема са којима људи долазе на психотерапију, али је за одређене поремећаје можда и револуционарно решење: позната је и стара терапија „излагањем“ дражима којих се особа плаши. Суштина ослобађања од страхова, најчешће фобија, своди се на постепено увођење у ситуацију која изазива ирационално снажан страх, а у условима у којима се осећају сигурно. Ограничење ове врсте терапије је у томе што је у неким случајевима тешко или немогуће изазвати ситуацију која је предмет фобије.

У тој прилици се бира донекле модификована метода, која подразумева замишљање ситуације или објекта. На пример, особа која пати од акрофобије, односно ирационалног страха од висине, може се излагати високим местима (градуирано, од најмање висине ка већој) у условима обезбеђене сигурности и уз особу која улива поверење, а други начин је да замишља да се налази на високим местима. Увођење ВР технологије могло би да омогући трећу опцију, а то је да се виртуелно нађе на неком високом мосту или литици. 

Истраживачи који су пробали ову технику наводе да је виртуелна реалност ефикасан медијум за рад на страховима. Рецимо, они су запазили да неко ко има акрофобију и вози се виртуелним стакленим лифтом у небодеру, има исте телесне реакције које би имао да се пење у стварној згради – лупање срца, непријатност у стомаку, паничне нападе. То значи да је ВР ситуација провокативна као и реална, и може се као таква искористити за ублажавање страхова. 

Испитивање је показало да ова технологија може бити примењива и код других поремећаја, а не само код фобија. Како наводе аутори Данијел и Џејсон Фримен, недавно урађена метаанализа четрнаест урађених клиничких студија показује да се ВР може успешни користити за терапију страха од летења, али и посттрауматског стресног поремећаја. Они иду и даље, и разматрају могућности примене у стањима која одликују сумануте идеје прогањања и угрожености од стране других особа.

Такве идеје могу бити кључни симптом неких облика схизофреније, као и карактеристика параноидних психоза, и врло је тешко на њих утицати, због чега би свако решење које даје резултате било врло радо прихваћено. Особе које имају озбилљне параноидне поремећаје одбијају да се суоче са ситуацијама које у њима изазивају страх. Међутим, ту виртуелна реалност ступа на сцену: када им се предочи да сценарио није стваран и да се може кренути од најмање узнемирујућег стимулуса, повећава се и њихово поверење.

Фото: Pixabay

Први експеримент који је укључивао коришћење ВР технологије у третману идеја прогањања изведен је од стране Оксфордског универзитета, и укључивао је 30 особа које су их имале и након примене фармакотерапије. Фрименови су кренули од претпоставке да се у основи параноичних страхова налази опажање да остали људи представљају опасност – особе су имале уверења као што су: „неко планира да ми науди“, „други знају о чему ја размишљам“, „неко жели да ме убије“, „остали људи ме намерно понижавају и покушавају да ме узнемире“. Идеја аутора била је да се на овај страх може утицати тако што ће појединац учити из искуства у ситуацији где је безбедан, док је у окружењу других особа, и да ће се страх умањивати што се он буде осећао сигурније. 

У експерименту је на почетку процењена озбиљност суманутих идеја – сваки испитаник је провео по пет минута у ситуацији која му је била непријатна, како би се проценило њихово понашање. Затим су уведени у ситуацију виртуелне реалности, у којој су се возили подземном железницом и у лифту, а број сапутника је постепено растао. У једној од експерименталних група је, након почетних упознавања са виртуелном средином, био и задатак да испитаник покуша да успостави неки контакт с виртуелним сапутником, на пример контакт очима. У виртуелној ситуацији испитаници су провели пола сата, а затим су упућени поново у реалну ситуацију. На крају је опет урађена процена интензитета суманутих идеја.

Резултати експеримента су објављени у часопису British Journal of Psychiatry, где аутори наводе да је више од пола испитаника на поновљеном теситрању исказало већу сумњу него увереност у сумануте идеје. Неки испитаници су на крају дана показивали и другачију клиничку слику – практично више нису задовољавали формалне критеријуме потребне за давање дијагнозе коју су имали. Осим тога, неколико учесника је известило и о побољшању у свакодневном животу: страх од ситуација које су навели као угрожавајуће се у великој мери смањио.

Предност ВР-терапеутског поступка представља чињеница да особе на третману могу да испробају исту ситуацију онолико пута колико им је потребно, као и то да се могу експресно пребацити из једне ситуације у другу, могу убрзати процес третмана и његову ефикасност, у односу на суочавање са реалним ситуацијама. Осим тога, корисност поступка је изразита кад се узме у обзир да су учесници истраживања штићеници психијатријских установа који имају значајно измењен контакт с реалношћу.

Аутори су веома оптимистични и наводе да је видно побољшање уочено након само получасовне терапије ВР-ом, што значи да се дужом употребом могу очекивати и бољи резултати. Ови истраживачи планирају да изведу још обимније истраживање, користећи методу VRCT што представља комбинацију когнитивне психотерапије у условима технологије виртуелне реалности. Фрименови сматрају да су могућности ВР далеко шире од играња видео-игрица, и дају једну упечатљиву и охрабрујућу перспективу у области терапије психичких поремећаја. 

 

 

ФЕНОМЕНИ

Зашто је небо плаво? Због чега лишће постаје жуто у јесен? Где настаје снег, а где Сунчеве олује додирују Земљу? Наука са лакоћом објашњава свакодневицу – потребно је само да се запитате.

Истражите текстове из рубрике ФЕНОМЕНИ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs