Иза хоризонта

Три новинара

Шта деле писац, публициста и двоструки агент? Одакле су кренули и где су на крају стигли? Први део нове приче Филипа Шварма помаља се Иза хоризонта

Текст: Филип Шварм*

Јесен 1956.

Оронула, пуста кућа са паучином на прозорима, закоровљеним вртом и сандучићем за пошту крцатим пљеснивим писмима; испред ње – два средњовјечна мушкарца у дугим, тамним капутима. Један је књижевник Грејем Грин, други публициста Малколм Магериџ.

Срећу се случајно у Корубургу, градићу педесетак километара јужно од Лондона и, послије пар пића у локалном пабу, неизрецива сентименталност их одводи излоканом цестом до бивше куће заједничког пријатеља – Кима Филбија. Име овог човјека нашло се у два наврата на свим насловним странама: 1951. када је осумњичен да је совјетски шпијун и крајем 1955. након изјаве премијера Харолда Макимилиана да против њега не постоји нити један доказ. Филби, потом, одлази за дописника Обсервера и Економиста из Бјерута.

Док вјетар ваља празне боце за млијеко код улазних врата, Грин и Магериџ без ријечи додавају један другом пљоску вискија. Не вјерују да им је пријатељ издајник, али дубоко у себи осјећају и да на хоризонту ништа није онако како изгледа. Сву тројица чврсто спаја исто поријекло, исти љевичарски идеали из младости, иста раздирућа потрага за смислом егзистенције; спаја их служба у MI6 за вријеме Другог свјетског рата и, кад све остало изда – новинарство као посљедње уточиште.

Црвени

Магериџ је рођен 1903, Грин 1904, Филби 1911. Нису баш из богатих, али јесу из имућних и привилегираних породица: приватне школе, па Оксфорд у Гриновом, односно, Кембриџ у Магериџевом и Филбијевом случају.

 „Из декановог говора бруцошима схватио сам да дјечак који овдје дође може претпоставити да му је живот осигуран“, пише Магериџ.

Да ли је заиста тако? Синови више не вјерују очевима – својим очима виде дотадашњи поредак како виси изрешетан на бодљикавој жици изнад ровова Соме и Пашендала, одбијање народа да и даље трпи сиромаштво и класну обесправљеност, уску, бесћутну властодржачку касту док глумата да се ништа промјенило…

„Нема на свијету ништа гадније од спектакла који представља владајућа класа у бијегу кад осјети да је угрожена“, записује Магериџ.

Сматрајући да ни изблиза неће остварити каријере и моћ попут својих предратних предходника, највећи броја студената са Кембриџа и Оксфорда тражи излаз у мјешавини хедонизма, конформизма, лицемјерја. Мањина – међу њима Грин, Магериџ и Филби – на другој је страни: увјерни су да постојећи друштвени поредак треба до темеља срушити и кренути из почетка; сигурни да Лењин и његови бољешевици показују једини могући пут.

Отпор кампањи Винстона Черчила и других конзервативаца за војну интервенцију против совјетске Русије води 1922. Грејема Грина право у чланство Комунистичке партије Велике Британије. Млади студент не помаже само руским радницима и сељацима да се одрже на власти, већ и безуспјешно покушава отићи у Москву.

У исто вријеме и Магериџ је потпуно црвен: Октобарску револуцију сматра за већи догађај у историји човјечанства од рођења Исуса Криста. Иако не приступа партији, за разлику од Грина успјева му да 1931. са супругом оде у Совјетски Савез као хонорарни дописник Манчестер гардијана.

„На ломачи смо спалили све што нас је везало за бужуарску прошлост: мој фрак, сав накит, већину књига, моју глупаву дипломску тунику и саму диплому“, сјећа се касније Магериџ.

Млађи од Грина осам и од Магериџа седам година, Ким Филби дјелује најмање радикалано – читав његов политички ангажман своди се на теоретске расправе у умјереном Социјалистичком друштву универзитета Кембриџ. Но, ове полемике и читање марксистичке литературе нису без посљедица.

„Мој прелаз са социјалистичких на комунистичка становишта трајао је двије године“, пише Филби тридесет година касније . „Напустио сам свеучилиште са дипломом и увјерењем да цијели живот морам посветити комунизму“.

Новинари

Грин је кратко комунист – нити партија има слуха за младог интелектуалца отвореног и независног духа, нити он прихвата круту хијерахију и задрта догматска тумачења. Новинарство је спас: од 1926. до 1930, Грин пише за Тајмс, а отказ даје након успјеха дебитантског романа Човјек у оквиру. Но, како му три сљедећа дјела не пролазе добро, приморан је да ради као слободни новинар; на извјесни начин, то ће остати читав живот.

Грађанска каријера за Грина није и измирење са естаблишментом – 1926. у протестантској Британији прелази на католицизам. Стално трагајући за смислом постојања и вођен искреном емпатијом за одбачене и обесправљене, бивши  комунист у овој вјери налази моралне принципе за сопствено дјеловање. Биготности карактеристичне за све конвертите нема ни у траговима; има, заузврат и те како свих грешних задовољстава .

„За Грејема Грина пакао је нека врста елитног ноћног клуба искључиво за католике“, пише књижевник Џорџ Орвел.

У раним тридесетим годинама и Малколм Магериџ је други човјек. Током боравка у Совјетском Савезу, сазнаје за смрт од глади најмање седам милиона људи из Украјине, Кубана и Поволожја у монструозној стаљинистичкој колективизацији. Све оно што о терору, логорима и безбројним лешевима у плодним равницама није могао објавити у новинама, Магериџ пише по повратку у књизи „Зима у Москви“. Потпуно разочаран у социјализам и све своје додаташње идеале, постаје једак и беспоштедан друштвени критичар.

„Нисам могао вјеровати да је потребно постојање било какве врсте ауторитета“, сјећа се Магериџ. „Круне и митре као да су биле направљена од безвриједног материјала, церемонијална одјећа – посуђена из казалишта, велики говори – погрешно преписани са најслабијих Шекспирових страница.“

Филби, такођер, недуго по дипломирању диже руке од комунизма. Нитко и не слути да је дистанцирање од истомишљеника налог НКВД-а: заврбован на Кембриџу, Филби је убјеђен да се као шпијун најефикасније може борити за своја увјерења.

Крајем 1933. одлази у Беч. Наводно – да употпуни образовање; стварно – на оперативну обуку.

„Врло је брзо упознао све и свакога и ни мало није био салонски, ружичасти тип“, објашњава дописник Дејли телеграфа из Беча Ерик Геди због чега Филбија узима за стингера.

Државни удар клерофашиста канцелара Енгелберта Долфуса у фебруару 1934. додатно  увјерава младог Британца да је изабрао једини исправан пут: војска стреља и вјеша широм Аустрије више од хиљаду и шесто, а у самом Бечу бар још двије стотине љевичара и синдикалиста.

Након повратка у Лондон, Филби по инструкцији НКВД-а наставља новинарску каријеру као нека врста пи-ара у пронацистичком Англо-њемачком удружењу. Ту упознаје Јоакима Рибентропа и разне друге Хитлерове главешине, али и њихове присталице из британске аристокрације. Све ове везе користи 1936. да га Тајмс пошаље за извјештача  из Шпањолског грађанског рата искључиво задуженог за праћење фашиста генерала Франциска Франка. 

На терену, Филби брзо стиче повјерње домаћина пишући, између осталог и да су Гернику до темеља сравнили „баскијске паликуће“, а не њемачки бомбардери из легије „Кондор“. Ово изигравање новинара-симпатизера од кључне је важности за Москву: Филби има приступ гдје год зажели, пијанчи са фашистичким високим официрима, Франко му редовно даје интервјуе и, пред одлазак из Шпаније 1939, лично уручује орден Црвеног крста за војне заслуге.

Други део текста Три новинара прочитајте 16. новембра на Елементаријуму.

*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика. 

ИЗА ХОРИЗОНТА

Хана Арент каже како "приповедање открива смисао, а да не начини грешку да га дефинише". Посматрајући идеје, људе и догађаје кроз занимљиве приповести, Филип Шварм за читаоце Елементаријума открива елементе иза хоризонта.

Истражите више ИЗА ХОРИЗОНТА.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs