Време науке

Титаник, сто година

15. априла 1912, „непотопиви“ РМС Титаник је на дно Атлантика за собом одвукао 1514 путника и – сан о индустријској револуцији

Текст: Слободан Бубњевић, Марија Видић

У најпознатијој поморској несрећи свих времена, пре тачно сто година, 15. априла 1912, „непотопиви“ РМС Титаник је на дно Атлантика за собом одвукао 1514 путника и чланова посаде. Међутим, један век касније, број измишљених јунака који тону у књигама, филмовима и стриповима о Титанику превазилази за целих 17 број људи који су заиста настрадали када је стварни брод потонуо на линији између Саутхемптона и Њујорка.

Цео случај је одавно постао архетип, а сам назив брода, Титаник, прерастао је у синоним за потонућа свих врста. Уопште, ова трагедија је оставила такав траг на културу и историју технолошког развоја какав се не може упоредити готово ни са једном несрећом сличног, средњег обима. И који у колективној свести превазилази готово све друге поморске инциденте заједно.

Уосталом, обични људи данас о том случају знају подједнако или чак више него о бомбардовању Хирошиме или жртвама битке у Стаљинграду, догађајима са којима се драматично мењала историја и где је број жртава био неупоредиво већи. Јер, очигледно да се снага неке приче не мери само бројем жртава и њеним директним политичким последицама.

Но, како се овај догађај толико урезао у колективно памћење и тако снажно се издвојио од других сличних што поморских, што других саобраћајних несрећа? Чињеница је да сама прича о броду обилује бројним примамљивим контрастима који су непосредно након трагедије недељама и месецима пунили насловне стране у то доба изузетно утицајне штампе у Америци и Енглеској. И који су потом били врло занимљиви за даљу уметничку обраду, па су тако постепено обликовали и опште интересовање према овом случају.

Титаник има све елементе добре приче, од којих су готово сви с временом постали општа места. Овај за своје доба заиста фантастичан брод, узгред проглашаван за „непотопив“, тоне буквално на свом првом путовању од Европе до Америке. Капетан Едвард Смит одлази на дно заједно са бродом за који је веровао да му лед не може ништа. Док брод тоне у северни Атлантик, група од осам музичара на палуби свира Nearer, my God, to thee.

Осим једне од првих употреба Морзеовог позивног сигнала СОС, који се користи од 1909. године, случај већ у своје време шаље и бројне друге поруке, а најпре ону о ароганцији индустријских магната и моћи која је очас отишла на морско дно након готово безазленог судара са једним леденим брегом.

Пре свог злогласног имена, брод је носио радни назив Брод 401. Са каснијом ознаком RMS, Royal Mail Ship, брод Титаник је био један од оних који су са Краљевском поштом имали уговор о преносу поште. Но, он је, пре свега, луксузни путнички брод. Изграђен је у Белфасту између 1909. и 1911. у бродоградилишту „Харланд и Вулф“. Ово је бродоградилиште имало уговор са компанијом White Star Line, иначе у власништву магната Ј. П. Моргана, која је у превозу путника водила трку са у то доба све већом конкуренцијом.

Титаник је брод из серије која представља зенит употребе парних машина у поморском транспорту. Са идејом да се повећа број путника на уштрб брзине коју су нудиле друге компаније као своју предност, White Star Line је у серији Олимпик изградио три гигантска брода, а поред Титаника у ову класу спадају РМС Олимпик и РМС Британик. Ови бродови су имали огромну снагу, од читавих 46.000 коњских снага, носили су океаном хиљаде тона и били покретани огромним парним цилиндрима.

Међу три брода из Олимпик серије, Титаник је уз то био најкомфорнији. Заправо, он је био најлуксузнији брод своје ере. По ентеријеру је, са намером, подсећао на чувени Хотел Риц, а путник се у потпалубљу осећао као да се налази на копну. У опремању кабина и простора комбиновани су империјални стил и други декоративни стилови, од ренесансе до викторијанског доба. Путници, пре свега они из прве класе су имали на располагању телефоне, библиотеку, гимнастичку дворану, терене за сквош, базен, турско купатило, а на палубама се налазило више отворених кафеа.

Од самог почетка, прича о Титанику носи јаку социјалну компоненту. На њему су током његове прве и једине пловидбе путовали неки од најбогатијих људи на свету тог доба. Између осталих, милионери Џон Јакоб Астор, Бенџамин Гугенхајм и Исидор Штраус. Но, док су на горњим од 11 палуба Титаника боравили највећи индустријски магнати, у другој и трећој класи су океан прелазили убедљиво најсиромашнији емигранти из Ирске, Норвешке и других делова Европе, трагајући за срећом у Њујорку, граду наде.

На крају, током потоње трагедије, причу о социјалном удесу је зачинио и селективни начин спасавања, који је осим по геслу „прво жене и деца“ спровођен и логиком „прво богати по сиромашни“, што је довело до тога да настрада много више путника у трећој (24 одсто преживелих) него у првој класи (62 одсто преживелих).

Титаник је испловио из Саутхемптона у Енглеској 10. априла 1912, да би истог дана у Шербуру у Француској пристао и укрцао путнике. Дан касније, 11. априла, пристао је и у Ирској, у луци Квинстаун, а потом је запловио на вишедневну пловидбу ка Халифаксу и на крају ка Њујорку у Америци. Пловећи леденим, али кристално мирним северним Атлантиком, провео је пет безбрижних дана на отвореном океану. Но, никада није стигао у Њујорк.

Оно што потонуће Титаника чини тако упечатљивим није само његова прича, већ и то што он представља – симболички завршетак једне епохе. Као што је експлозија цепелина Хинденбург најавила крај међуратне ере, а трагедија у Чернобиљу указала на крах комунизма, Титаник је, у освит Првог светског рата, најавио нову еру.

Сам брод је, по својим карактеристикама, величини, снази и опремљености био буквално технички врхунац индустријске револуције. Истовремено, два века технолошког развоја и непоколебљиве вере у научни напредак довели су свет пред разноврсне изазове у огромним разликама између друштвених класа, села и градова, колонијалних и неколонијалних сила. Са Великим ратом сви ови сукоби избијају на површину, у Русији избија Октобарска револуција, економија креће новим током, а цивилизација глобално постаје битно другачија.

Случајно или не, након Титаника, један до тада познати свет доживео је огромно потонуће. Поред тако великог броја жртава, брод из флоте путничке компаније White Star Line однео је на дно Атлантика сећање на епоху која се никада неће вратити. И наивно веровање да је прост развој нових технологија и слободно тржиште воде сами од себе ка бољем свету. Данас, сто година касније, олупина Титаника мирно лежи на морском дну, у воденом амбису дубоком 3784 метра.

Хронологија потонућа

17 часова драме

14. април

09.00 часова

Прво од укупно шест упозорења која су на Титаник са других бродова стигла у дану пре несреће гласило је: „Ледени брегови, санте и ледена кора.“ Капетан Титаника Едвард Џон Смит, након што је примио ову поруку са брода Каронија, наредио да се промени правац кретања ка југу.

13.45 часова

Стигло је још једно упозорење, овог пута од немачког брода, који је прошао крај два ледена брега, али порука није пренета капетану Смиту.

19.30 часова

И брод Калифорнијан пријавио је да се налази у близини три ледена брега.

21.40 часова

Пароброд Месаба такође пријављује велике ледене громаде, али оператор Џек Филипс био је преокупиран другим проблемима и није пренео поруку, сматрајући да није много важна.

22.30 часова

Стигло је последње упозорење, поново од брода Калифорнијан, који се због леда привремено зауставио током ноћи, али оператор Филипс није имао времена ни да саслуша већ је одговорио оператору Калифорнијана: „Умукни, умукни!“ Посада са Калифорнијана искључила је комуникациону опрему и отишли су на спавање.

23.40 часова

Већина путника већ је спавала, напољу је било хладно, око нуле, а море је било врло мирно. Када се са палубе зачуло: „Ледени брег тачно испред!“, команда је нагло променила курс кретања брода, али за маневрисање је требало нешто времена, а већ је било прекасно. Избегнут је фронтални удар, али је Титаник свом силином једном страном налетео на огромни ледени брег, а језиво стругање леда о брод чуло се неких седам секунди и пробудило је успаване путнике. Раније се веровало да су у том тренутку настале подеротине дуж брода величине око 90 пута 3 метра, али се каснијим испитивањем утврдило да је рупа била тек нешто мало веће површине од квадратног метра. Мотори су угашени, а вода је – око седам тона у свакој секунди – почела да продире у унутрашњост брода.

 

15. април

00.05 часова

Капетан Смит наложио је да се припреме чамци за спасавање, укупно 20 њих, а оператерима је наредио да пошаљу позив у помоћ. Међутим, упутство о локацији Титаника погрешно је послато и помоћ је кренула ка западној страни леденог појаса, око 25 километара даље.

00.15 часова

Бродско особље кренуло је од кабине до кабине да буди преостале путнике и упућује их на палубу. Давали су им појасеве за спасавање, али је већина путника била убеђена да је реч о шали. Неки су чак са комадима леда уместо лопте играли фудбал на палуби.

00.20 часова

Чамци за спасавање су поривани у воду. У сваки је могло да стане највише 68 путника, а укупно 1178, што је једва половина путника Титаника. Конструктори су одлучили да их буде тако мало, не због цене или због мањка простора, већ да не би кварили поглед путницима.

00.25 часова

 Вода брзо продире у унутрашњост брода – у овом тренутку, 45 минута након удара, већ је готово 14.000 тона продрло у брод, а пумпе су могле да избаце тек 1700 тона на сат. Томас Ендруз, конструктор Титаника, известио је капетана да је брод почео да тоне и да неће на површини издржати дуже од два сата.

 00.35 часова

Око 15 до 20 километара од Титаника, други официр Калифорнијана, Херберт Стоун, приметио је експлозију пет СОС ракета на небу. Збуњен, позвао је капетана Стенлија Лорда и пренео му шта је видео, али кад овај није реаговао, узвикнуо је успаничено: „Брод не испаљује ракете у мору без пазлога.“ Ипак, Калифорнијан је остао усидрен и тек ујутро је кренуо ка Титанику, али више нису имали коме да помогну…

00.40 часова

Како је вода улазила са стране и брод се пунио асиметрично. Сат времена након удара већ се закривио за око 4,5 степени.

01.15 часова

Четврти бродски официр Џозеф Боксхол још не примећује да се ишта чудно дешава. Капетан Смит није прогласио општу узбуну, а на броду не постоји ни звоно за тако нешто, па многи, укључујући и особље, не знају да брод тоне. Чак, дешавало се да збуњено особље јави капетану да виде неке чамце за спасавање како промичу поред Титаника. Укрцавање на чамце лоше је организовано јер је претходно, још док је Титаник био у луци, одржана само једна кратка вежба спасавања. Пошто нико није знао колико тачно људи може да стане у чамце, они су кретали са доста празних седишта. Сада се зна да је на ове чамце могло да се укрца око 500 особа више.

01.20 часова

 Крај чамаца за спасавање окупљен је велики број људи – мушкарци су се опраштали од жена и деце који су имали предност при укрцавању.

 01.40 часова

 Брод се и даље споро нагињао ка води – у овом тренутку тек до пет степени – па су многи помислили да ће се ипак избећи најгоре, односно да ће дочекати спасиоце. Управо је послат један од последњих апела за помоћ са Титаника. Упућен је руском броду Бирма и гласио је: „Тонемо брзо путници су стављени у чамце.“

 02.10 часова

 Брод сада почиње нагло да се криви, за око десет степени јер је вода убрзано продирала из просторије у просторију кроз спољне и унутрашње отворе на броду.

 02.15 часова

 У Титаник је продрло укупно 36.000 тона морске воде и он је нагло кренуо у дубину. Путнике који су стајали на палуби запљуснуо је џиновски талас и многи су попадали у море. Нестало је струје, Титаник је био у мраку, а море се смиривало. Преживели сведоци касније су говорили да су чули експлозије и страшну буку налик грмљавини, и осетили подрхтавање олупине.

 02.20 часова

 Брод је већ био нагнут под углом од 45 степени. Људи су стајали у групама и очајнички покушавали да се придрже једни за друге. У једном моменту брод се нагло подигао – готово да је био под правим углом у односу на воду. Предњи део већ се преломио, одвојио, и нагло потонуо, а крма је тренутак дуже остала у ваздуху. Две олупине пронађене су на око 600 метара једна од друге.

Извор: „Последња пловидба индустријске револуције“, „Време науке“ број 37.

ВРЕМЕ НАУКЕ

Текст преузет из последњег броја „Времена науке“, специјалног издања за науку и технологију – једног од 88 пројеката промоције и популаризације науке, које у 2012, у оквиру јавног позива, финансијски подржава Центар за промоцију науке.

Истражите и друге теме из ВРЕМЕНА НАУКЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs