Vreme nauke

Titanik, sto godina

15. aprila 1912, „nepotopivi“ RMS Titanik je na dno Atlantika za sobom odvukao 1514 putnika i – san o industrijskoj revoluciji

Tekst: Slobodan Bubnjević, Marija Vidić

U najpoznatijoj pomorskoj nesreći svih vremena, pre tačno sto godina, 15. aprila 1912, „nepotopivi“ RMS Titanik je na dno Atlantika za sobom odvukao 1514 putnika i članova posade. Međutim, jedan vek kasnije, broj izmišljenih junaka koji tonu u knjigama, filmovima i stripovima o Titaniku prevazilazi za celih 17 broj ljudi koji su zaista nastradali kada je stvarni brod potonuo na liniji između Sauthemptona i Njujorka.

Ceo slučaj je odavno postao arhetip, a sam naziv broda, Titanik, prerastao je u sinonim za potonuća svih vrsta. Uopšte, ova tragedija je ostavila takav trag na kulturu i istoriju tehnološkog razvoja kakav se ne može uporediti gotovo ni sa jednom nesrećom sličnog, srednjeg obima. I koji u kolektivnoj svesti prevazilazi gotovo sve druge pomorske incidente zajedno.

Uostalom, obični ljudi danas o tom slučaju znaju podjednako ili čak više nego o bombardovanju Hirošime ili žrtvama bitke u Staljingradu, događajima sa kojima se dramatično menjala istorija i gde je broj žrtava bio neuporedivo veći. Jer, očigledno da se snaga neke priče ne meri samo brojem žrtava i njenim direktnim političkim posledicama.

No, kako se ovaj događaj toliko urezao u kolektivno pamćenje i tako snažno se izdvojio od drugih sličnih što pomorskih, što drugih saobraćajnih nesreća? Činjenica je da sama priča o brodu obiluje brojnim primamljivim kontrastima koji su neposredno nakon tragedije nedeljama i mesecima punili naslovne strane u to doba izuzetno uticajne štampe u Americi i Engleskoj. I koji su potom bili vrlo zanimljivi za dalju umetničku obradu, pa su tako postepeno oblikovali i opšte interesovanje prema ovom slučaju.

Titanik ima sve elemente dobre priče, od kojih su gotovo svi s vremenom postali opšta mesta. Ovaj za svoje doba zaista fantastičan brod, uzgred proglašavan za „nepotopiv“, tone bukvalno na svom prvom putovanju od Evrope do Amerike. Kapetan Edvard Smit odlazi na dno zajedno sa brodom za koji je verovao da mu led ne može ništa. Dok brod tone u severni Atlantik, grupa od osam muzičara na palubi svira Nearer, my God, to thee.

Osim jedne od prvih upotreba Morzeovog pozivnog signala SOS, koji se koristi od 1909. godine, slučaj već u svoje vreme šalje i brojne druge poruke, a najpre onu o aroganciji industrijskih magnata i moći koja je očas otišla na morsko dno nakon gotovo bezazlenog sudara sa jednim ledenim bregom.

Pre svog zloglasnog imena, brod je nosio radni naziv Brod 401. Sa kasnijom oznakom RMS, Royal Mail Ship, brod Titanik je bio jedan od onih koji su sa Kraljevskom poštom imali ugovor o prenosu pošte. No, on je, pre svega, luksuzni putnički brod. Izgrađen je u Belfastu između 1909. i 1911. u brodogradilištu „Harland i Vulf“. Ovo je brodogradilište imalo ugovor sa kompanijom White Star Line, inače u vlasništvu magnata J. P. Morgana, koja je u prevozu putnika vodila trku sa u to doba sve većom konkurencijom.

Titanik je brod iz serije koja predstavlja zenit upotrebe parnih mašina u pomorskom transportu. Sa idejom da se poveća broj putnika na uštrb brzine koju su nudile druge kompanije kao svoju prednost, White Star Line je u seriji Olimpik izgradio tri gigantska broda, a pored Titanika u ovu klasu spadaju RMS Olimpik i RMS Britanik. Ovi brodovi su imali ogromnu snagu, od čitavih 46.000 konjskih snaga, nosili su okeanom hiljade tona i bili pokretani ogromnim parnim cilindrima.

Među tri broda iz Olimpik serije, Titanik je uz to bio najkomforniji. Zapravo, on je bio najluksuzniji brod svoje ere. Po enterijeru je, sa namerom, podsećao na čuveni Hotel Ric, a putnik se u potpalublju osećao kao da se nalazi na kopnu. U opremanju kabina i prostora kombinovani su imperijalni stil i drugi dekorativni stilovi, od renesanse do viktorijanskog doba. Putnici, pre svega oni iz prve klase su imali na raspolaganju telefone, biblioteku, gimnastičku dvoranu, terene za skvoš, bazen, tursko kupatilo, a na palubama se nalazilo više otvorenih kafea.

Od samog početka, priča o Titaniku nosi jaku socijalnu komponentu. Na njemu su tokom njegove prve i jedine plovidbe putovali neki od najbogatijih ljudi na svetu tog doba. Između ostalih, milioneri Džon Jakob Astor, Bendžamin Gugenhajm i Isidor Štraus. No, dok su na gornjim od 11 paluba Titanika boravili najveći industrijski magnati, u drugoj i trećoj klasi su okean prelazili ubedljivo najsiromašniji emigranti iz Irske, Norveške i drugih delova Evrope, tragajući za srećom u Njujorku, gradu nade.

Na kraju, tokom potonje tragedije, priču o socijalnom udesu je začinio i selektivni način spasavanja, koji je osim po geslu „prvo žene i deca“ sprovođen i logikom „prvo bogati po siromašni“, što je dovelo do toga da nastrada mnogo više putnika u trećoj (24 odsto preživelih) nego u prvoj klasi (62 odsto preživelih).

Titanik je isplovio iz Sauthemptona u Engleskoj 10. aprila 1912, da bi istog dana u Šerburu u Francuskoj pristao i ukrcao putnike. Dan kasnije, 11. aprila, pristao je i u Irskoj, u luci Kvinstaun, a potom je zaplovio na višednevnu plovidbu ka Halifaksu i na kraju ka Njujorku u Americi. Ploveći ledenim, ali kristalno mirnim severnim Atlantikom, proveo je pet bezbrižnih dana na otvorenom okeanu. No, nikada nije stigao u Njujork.

Ono što potonuće Titanika čini tako upečatljivim nije samo njegova priča, već i to što on predstavlja – simbolički završetak jedne epohe. Kao što je eksplozija cepelina Hindenburg najavila kraj međuratne ere, a tragedija u Černobilju ukazala na krah komunizma, Titanik je, u osvit Prvog svetskog rata, najavio novu eru.

Sam brod je, po svojim karakteristikama, veličini, snazi i opremljenosti bio bukvalno tehnički vrhunac industrijske revolucije. Istovremeno, dva veka tehnološkog razvoja i nepokolebljive vere u naučni napredak doveli su svet pred raznovrsne izazove u ogromnim razlikama između društvenih klasa, sela i gradova, kolonijalnih i nekolonijalnih sila. Sa Velikim ratom svi ovi sukobi izbijaju na površinu, u Rusiji izbija Oktobarska revolucija, ekonomija kreće novim tokom, a civilizacija globalno postaje bitno drugačija.

Slučajno ili ne, nakon Titanika, jedan do tada poznati svet doživeo je ogromno potonuće. Pored tako velikog broja žrtava, brod iz flote putničke kompanije White Star Line odneo je na dno Atlantika sećanje na epohu koja se nikada neće vratiti. I naivno verovanje da je prost razvoj novih tehnologija i slobodno tržište vode sami od sebe ka boljem svetu. Danas, sto godina kasnije, olupina Titanika mirno leži na morskom dnu, u vodenom ambisu dubokom 3784 metra.

Hronologija potonuća

17 časova drame

14. april

09.00 časova

Prvo od ukupno šest upozorenja koja su na Titanik sa drugih brodova stigla u danu pre nesreće glasilo je: „Ledeni bregovi, sante i ledena kora.“ Kapetan Titanika Edvard Džon Smit, nakon što je primio ovu poruku sa broda Karonija, naredio da se promeni pravac kretanja ka jugu.

13.45 časova

Stiglo je još jedno upozorenje, ovog puta od nemačkog broda, koji je prošao kraj dva ledena brega, ali poruka nije preneta kapetanu Smitu.

19.30 časova

I brod Kalifornijan prijavio je da se nalazi u blizini tri ledena brega.

21.40 časova

Parobrod Mesaba takođe prijavljuje velike ledene gromade, ali operator Džek Filips bio je preokupiran drugim problemima i nije preneo poruku, smatrajući da nije mnogo važna.

22.30 časova

Stiglo je poslednje upozorenje, ponovo od broda Kalifornijan, koji se zbog leda privremeno zaustavio tokom noći, ali operator Filips nije imao vremena ni da sasluša već je odgovorio operatoru Kalifornijana: „Umukni, umukni!“ Posada sa Kalifornijana isključila je komunikacionu opremu i otišli su na spavanje.

23.40 časova

Većina putnika već je spavala, napolju je bilo hladno, oko nule, a more je bilo vrlo mirno. Kada se sa palube začulo: „Ledeni breg tačno ispred!“, komanda je naglo promenila kurs kretanja broda, ali za manevrisanje je trebalo nešto vremena, a već je bilo prekasno. Izbegnut je frontalni udar, ali je Titanik svom silinom jednom stranom naleteo na ogromni ledeni breg, a jezivo struganje leda o brod čulo se nekih sedam sekundi i probudilo je uspavane putnike. Ranije se verovalo da su u tom trenutku nastale poderotine duž broda veličine oko 90 puta 3 metra, ali se kasnijim ispitivanjem utvrdilo da je rupa bila tek nešto malo veće površine od kvadratnog metra. Motori su ugašeni, a voda je – oko sedam tona u svakoj sekundi – počela da prodire u unutrašnjost broda.

 

15. april

00.05 časova

Kapetan Smit naložio je da se pripreme čamci za spasavanje, ukupno 20 njih, a operaterima je naredio da pošalju poziv u pomoć. Međutim, uputstvo o lokaciji Titanika pogrešno je poslato i pomoć je krenula ka zapadnoj strani ledenog pojasa, oko 25 kilometara dalje.

00.15 časova

Brodsko osoblje krenulo je od kabine do kabine da budi preostale putnike i upućuje ih na palubu. Davali su im pojaseve za spasavanje, ali je većina putnika bila ubeđena da je reč o šali. Neki su čak sa komadima leda umesto lopte igrali fudbal na palubi.

00.20 časova

Čamci za spasavanje su porivani u vodu. U svaki je moglo da stane najviše 68 putnika, a ukupno 1178, što je jedva polovina putnika Titanika. Konstruktori su odlučili da ih bude tako malo, ne zbog cene ili zbog manjka prostora, već da ne bi kvarili pogled putnicima.

00.25 časova

 Voda brzo prodire u unutrašnjost broda – u ovom trenutku, 45 minuta nakon udara, već je gotovo 14.000 tona prodrlo u brod, a pumpe su mogle da izbace tek 1700 tona na sat. Tomas Endruz, konstruktor Titanika, izvestio je kapetana da je brod počeo da tone i da neće na površini izdržati duže od dva sata.

 00.35 časova

Oko 15 do 20 kilometara od Titanika, drugi oficir Kalifornijana, Herbert Stoun, primetio je eksploziju pet SOS raketa na nebu. Zbunjen, pozvao je kapetana Stenlija Lorda i preneo mu šta je video, ali kad ovaj nije reagovao, uzviknuo je uspaničeno: „Brod ne ispaljuje rakete u moru bez pazloga.“ Ipak, Kalifornijan je ostao usidren i tek ujutro je krenuo ka Titaniku, ali više nisu imali kome da pomognu…

00.40 časova

Kako je voda ulazila sa strane i brod se punio asimetrično. Sat vremena nakon udara već se zakrivio za oko 4,5 stepeni.

01.15 časova

Četvrti brodski oficir Džozef Bokshol još ne primećuje da se išta čudno dešava. Kapetan Smit nije proglasio opštu uzbunu, a na brodu ne postoji ni zvono za tako nešto, pa mnogi, uključujući i osoblje, ne znaju da brod tone. Čak, dešavalo se da zbunjeno osoblje javi kapetanu da vide neke čamce za spasavanje kako promiču pored Titanika. Ukrcavanje na čamce loše je organizovano jer je prethodno, još dok je Titanik bio u luci, održana samo jedna kratka vežba spasavanja. Pošto niko nije znao koliko tačno ljudi može da stane u čamce, oni su kretali sa dosta praznih sedišta. Sada se zna da je na ove čamce moglo da se ukrca oko 500 osoba više.

01.20 časova

 Kraj čamaca za spasavanje okupljen je veliki broj ljudi – muškarci su se opraštali od žena i dece koji su imali prednost pri ukrcavanju.

 01.40 časova

 Brod se i dalje sporo naginjao ka vodi – u ovom trenutku tek do pet stepeni – pa su mnogi pomislili da će se ipak izbeći najgore, odnosno da će dočekati spasioce. Upravo je poslat jedan od poslednjih apela za pomoć sa Titanika. Upućen je ruskom brodu Birma i glasio je: „Tonemo brzo putnici su stavljeni u čamce.“

 02.10 časova

 Brod sada počinje naglo da se krivi, za oko deset stepeni jer je voda ubrzano prodirala iz prostorije u prostoriju kroz spoljne i unutrašnje otvore na brodu.

 02.15 časova

 U Titanik je prodrlo ukupno 36.000 tona morske vode i on je naglo krenuo u dubinu. Putnike koji su stajali na palubi zapljusnuo je džinovski talas i mnogi su popadali u more. Nestalo je struje, Titanik je bio u mraku, a more se smirivalo. Preživeli svedoci kasnije su govorili da su čuli eksplozije i strašnu buku nalik grmljavini, i osetili podrhtavanje olupine.

 02.20 časova

 Brod je već bio nagnut pod uglom od 45 stepeni. Ljudi su stajali u grupama i očajnički pokušavali da se pridrže jedni za druge. U jednom momentu brod se naglo podigao – gotovo da je bio pod pravim uglom u odnosu na vodu. Prednji deo već se prelomio, odvojio, i naglo potonuo, a krma je trenutak duže ostala u vazduhu. Dve olupine pronađene su na oko 600 metara jedna od druge.

Izvor: „Poslednja plovidba industrijske revolucije“, „Vreme nauke“ broj 37.

VREME NAUKE

Tekst preuzet iz poslednjeg broja „Vremena nauke“, specijalnog izdanja za nauku i tehnologiju – jednog od 88 projekata promocije i popularizacije nauke, koje u 2012, u okviru javnog poziva, finansijski podržava Centar za promociju nauke.

Istražite i druge teme iz VREMENA NAUKE.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs