Шта нам открива декодирање порука које вируси шаљу једни другима у зараженом организму

Фото: Pixabay, Gerd Altmann

Текст: Анђела Мрђа

Генетичар Ротем Сорек је покушавао да открије како се бактерије понашају када су нападнуте. Интересовало га је да да ли ће се након што их намерно зарази вирусом, бранити свака за себе, или ће покушати да заједно са осталим микророђакама направе план одбране.

Међутим, након што је заједно са својим тимом у лабораторији на Вајцман научном институту у Реховоту, Израел (Weizmann Institute of Science in Rehovot, Israel), погледао у бочице у којима су се налазиле заражене бактерије, увидео је нешто сасвим неочекивано. Док су бактерије „ћутале“, вируси су били ти који су непрестано комуницирали, преносећи поруке једни другима на молекуларном језику, само њима познатом.

Научници су открили да су шаљући кодиране поруке вируси заправо заједно одлучивали о томе када ће мировати у ћелији домаћина, а када ће почети да се размножавају и проширују напад.

Ово случајно откриће могло би да доведе до фундаменталних промена у начину на који су научници до сада разумевали понашање вируса.

Истраживачима је и раније било познато да ови нападачи бактерија познати и као бактериофаги или фаги, поседују надзорне механизме који у зависности од доступности нових жртава шаљу информације о томе да ли треба напасти или мировати.

Међутим, они су дуго сматрали да су ти процеси потпуно пасиви те да ова мала шиљаста створења налик лизалици само „седе и слушају“, чекајући сигнале узнемирености бактерија да достигну врхунац, након чега би уследио напад.

Овог пута су Сорек и његове колеге откриле нешто сасвим супротно, а то је да вируси заправо активно „расправљају“ о својим одлукама.

Изучавајући заражене бактерије, тим је увидео да фаги, након што инфицира ћелију домаћина, ослобађа сићушни протеин који заправо представља поруку другим вирусима – „заразио сам жртву“! Ова порука у ствари је пептид дуг свега шест аминокиселина.

Када све већи број вируса инфицира здраве ћелије и порука постаје све гласнија. Фаги потом заустављају лизу – процес репликације и разрања домаћина –  и уместо тога прелазе у латентно стање мировања познато као лизогенија.

„Ово је револуционаран налаз у историји вирусологије“, изјавио је за часопис Nature, структурални микробиолог Веи Ченг са Сичуан Универзитета у Кини.

Сорек је овај пептид назвао „arbitirum“ од латинске речи за „одлуку“.

Учење језика који стоји иза ових вирусних интеракција могло би да утиче на развој нових терапија против рака и тешких суперинфекција.

„Концептуално, то је заиста моћно“, закључује еволуциони биолог са Универзитета Калифорније, Сем Дијаз Муњос.

подели