Метахроника

Тајанствени цвет примирја

Шта је Наталијина рамонда? Какав је то чудни цвет који се носио поводом Дана примирја?

Текст: Слободан Бубњевић

Чудновати цвет који се зове Наталијина рамонда, као и све друго у вези са једнодневним празником који се у Републици Србији већ четири године обележава 11. новембра, још увек је непознаница због које се тек тако добија слободан дан. Изабрани датум свакако није део колективног сећања и током већег дела године мало ко зна ког је тачно датума новембарски празник, као и да се званично назива Дан примирја.

За разлику од Дана државности, 15. фебруара, који је постао препознатљив и јасно повезан са почецима националних демократских традиција, прича о Дану примирја за већину грађана још увек спада у егзотична знања која могу да послуже као тежа питања на неком ТВ квизу.

Будући да су разни други датуми у новијој, али и старијој прошлости много чешће спомињани, све док овај ендемски историјски датум није постао државни празник ретко ко је размишљао о његовом стварном значају. 

Празник је, наиме, посвећен потписивању примирја у Првом светском рату, када су 11. новембра 1918. године генерали двеју зараћених страна у француском граду Компијену, у једном железничком вагону потписали примирје. Мада ће ствар бити сасвим завршена тек са конференцијом у Версају, овим догађајем на железничком колосеку у пракси се окончао Велики рат, најкрвавији сукоб у дотадашњој људској историји.

Исти вагон ће још једном бити позорница историје – Хитлер ће 1940. године, у зениту Другог рата, инсистирати да се након Седана, слома француске војске и пораза британског експедиционог корпуса, капитулација Француске потпише у вагону који је по нацистима симболизовао понижење Немачке.

Република Србија је овај датум изабрала за један од својих празника, а уређено је и да се уз празник одреди и специфичан амблем који се носи на реверу у недељи уочи Дана примирја.

Амблем се састоји од две зелене траке које асоцирају на ленту славне албанске споменице и једног љубичастог цвета са пет латица. Веза са одличјем из Првог светског рата сасвим је јасна, имајући у виду колико су тај рат, немерљиво национално страдање током повлачења кроз Албанију и бројне војне победе обележили домаћу историју.

Но, какав је то цвет који иде уз ленту?

ДРЕВНА ВРСТА

Цвет који се носи као званични симбол Дана примирја је Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae). Помало налик празнику, реч је о ендемској биљној врсти за коју су до пре пар година знали само искусни ботаничари и страствени љубитељи локалне флоре.

Међутим, њене биолошке особине су готово запањујуће. Ако сте сумњичави или вам је можда и помало смешно на Балкану учестало увођење непознатих традиција и чудноватих симбола из заборављене историје у пантеон националног идентитета, Наталијина рамонда ће вас у много чему изненадити.

Наиме, реч је o угроженој и реткој врсти – ендемиту који живи само на подручју Централног Балкана, у Србији, Македонији и северној Грчкој. Притом, реч је о биљци која има запањујућу способност да васкрсава након што је потпуно осушена.

Припада породици Gesneriaceae и простире се на надморским висинима од 350 до 2200 метара. Иначе расте на изузетно неприступачним местима, углавном у клисурама, на кречњачким стенама где је суво и хладно. За националну епопеју у Првом светском рату везују је управо оваква станишта и област простирања, на којој су се одвијале преломне битке у завршници рата.

Наталијина рамонда није лековита. Вишегодишња је, зелена и зељаста биљка која има снажно подземно стабло, какво ботаничари називају ризом. Висока је десетак центиметара и има неколико цветова. Сами цветови су сачињени од четири, а ређе пет или шест преклопљених круничних листића. Круница је углавном љубичасте, али понекад и беле боје.

Посебно је занимљиво што Наталијина рамонда спада у древне, практично фосилне врсте. Она је остатак суптропске флоре, вероватно из Африке, који је преживео ледено доба и потом се повукао у скривене делове Балкана.

Расла је још у геолошко доба пре Квартара које се по старој класификацији називало Терцијар (по новој подели, Терцијар одговара добима Неоген и Палеоген).

БАЛКАНСКИ ФЕНИКС

Осим што је древна и изузетно издржљива, Наталијина рамонда има особину коју међу скоро 300.000 познатих цветница има само тридесет биљних врста. Наиме, након што се у одсуству воде сасвим осуши, ова биљка може да поново оживи након мало кише или заливања. 

Наводно је 1928. ботаничар Павел Черњавски случајно просуо воду на хербаријум у коме се налазио узорак осушене Наталијине рамонде. И она је након тога оживела. 

Ова особина која се назива анабиоза и данас, посебно у ери свемирских истраживања, изазива узбуђење и подстиче нова истраживања ове биљне врсте. Понекад се зато назива и феникс. Но, Наталијина рамонда има ову особину пре свега као реликтна, суптропска биљка која је живела у древним епохама и клими битно другачијој од данашње.

Историја открића Наталијине рамонде делимично се везује за оца српске ботанике, Јосифа Панчића. Рамонде су, иначе, као биљна врста познате од тридесетих година XIX века кад их је француски истраживач по коме носе име открио на подручју данашње Шпаније, у Пиринејима.

Но, пола века касније, 1874. године, Панчић је дошао до значајног открића када је открио да рамонде постоје и изван Шпаније. Открио их је на територији јужне Србије, али је закључио да је реч о новој врсти коју је назвао рамонда сербика (Ramonda serbica). 

Десет година касније, 1884. године, дворски лекар Сава Петровић открива да на Балкану постоји још једна врста рамонде са нешто другачијом круницом и листовима. Будући да је био у служби на двору краља Милана, Петровић овој врсти даје назив Ramonda nathaliae, у част краљице Наталије.

Мада заузима другачија станишта, она повремено живи са Панчићевом српском рамондом у такозваној симпатрији. Истраживачи са Биолошког факултета у Београду превођени професором Владимиром Стевановићем успели су да детаљно опишу  и анализирају ова преклапања и простирање обе врсте (мапа изнад).

Век и по након што ју је проучио доктор Петровић, испоставиће се да ће ова тајанствена и издржљива, древна биљка која и потпуно осушена оживљава, постати један од нових симбола савремене Србије.

Потрага за идентитетом, трајним и аутентичним симболима, која се може наћи у историји бројних европских народа, али која је у претходне две деценије била својствена народима Балкана, док су се непрекидно мењали називи, границе и облици држава, углавном је само у жижу лансирала неке неугодне догађаје, старе невоље и мрачне дилеме.

Но, догодило се и то – да нам се тако представи један цвет.

МЕТАХРОНИКЕ

Свакодневне теме расту из корена чије је разумевање понекад скривено под историјским, друштвеним, технолошким наслагама. Кроз Метахронике, Слободан Бубњевић покушава да открије шта се, некад, негде, скрило иза?

Истражите МЕТАХРОНИКЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs