Или: шта са научним доколичарима (дргуи део)
Пише: Милан М. Ћирковић
Размотримо последице стратегије милион портрета кроз неколико примера; узећу их из домаће научне (или квазинаучне) праксе, без обзира што таквих примера има свуда у свету, због тога што их је, као последица ниског нивоа филозофског и методолошког образовања, лакше уочити, а и локална склоност ка екстремима их чини упечатљивијим.
Упознајмо Перу*. Пера је нуклеарни физичар. Био је просечан студент физике на Београдском универзитету, са солидним просеком од око осам и по, али постигнутим по цену мало дужег студирања у годинама пре болоњских реформи. Млад човек снажних радних навика, скромног држања, добар тимски радник, никад сувише замишљен, увек довољно практичан, рано се определио за експерименталну нуклеарну физику. Слика науке која му је била пред очима (огромни реактори, егзотичне реакције, супертешки трансурански елементи) била је већ тада добрано застарела, но нико се није потрудио да ту илузију разбије. На факултету му професори, једним делом чланови старих научно-политикантских лобија, нису могли ништа замерити, са свима је био у одличним односима, добро се чувао да никад не изговори ништа што би се могло протумачити као неслагање са било чим, било где. Радио је вредно, а врло тихо, понекад наглашавајући себи да је управо то, тишина, монашка повученост, обележје правог научног рада.
Оно што је радио за дисертацију наставио је да ради и касније: мери старе и нове пресеке за нуклеарне реакције. Пажљиво прати литературу, мада крајње преуско, и искрено се радује сваком новом продору, нарочито у области детекторских технологија. И сам повремено допринесе истој: сваке године, готово ритуално, са провереним тимом колега, обогаћеним повременим студентом докторских студија (што га увек подсети на његове студентске дане и авантуре хватања вишеструких аутобуса да би се докопао Винче), Пера напише по један или два рада у којима пажљиво изложи своју методологију мерења пресека ретких нуклеарних реакција са високом прецизношћу и потом, у табуларној форми, са покојим дијаграмом, представи своје резултате urbi et orbi. Ове публикације му, поред услова за категоризацију и учешће на пројектима министарства науке (независног или већ затуреног у неком другом ресору), доносе и важну психолошку сатисфакцију, јер неумољива статистика показује да је са њима по продуктивности у горњих 10% свих домаћих научника, уз сасвим умерен напор који му оставља доста времена за породицу, пријатеље и недавно стечени хоби: пецање.
Све у свему, једна каријера.
Има само један мали проблем: оно што он ради је највећим делом непотребно са становишта развоја науке. Мерења ове врсте се могу већ данас у потпуности аутоматизовати; сем тога, чак и кад не би била у потпуности аутоматизована, њих би могао подједнако добро вршити лабораторијски техничар са средњом или вишом стручном спремом. Нема ту ничега што би уистину захтевало докторат, напредак инструментације је учинио ову врсту ултрастручности излишном. И то је процес који се непрекидно дешава кроз историју; погледајте само колико су утицајни били писари у античком свету, само због тога што су поседовали ту, за тадашње прилике екстремно високу стручност: писање. Чим је писменост постала раширенија, потреба за пружањем услуга писања писама, молби, жалби, итд., не само да опада, већ врло брзо и потпуно нестаје. Дуго времена су људи који су знали да, у модерним терминима, “гледају на сат”, тј. да мере време са задовољавајуће малом грешком, били на високој цени; данас та врста специјализације, на срећу или на жалост, није никоме потребна. Исто је и са великим делом нуклеарне физике. Стога је Перин рад великим делом илузија: из високе перспективе глобалне физике, он је писар ван свог времена. Корпус занимљивих истраживачких питања се већ пре више деценија преместио у нове домене квантне теорије поља, квантне хромодинамике и физике честица; остала је технологија занимљива за земље које поседују нуклеарне електране – или нуклеарно оружје – и послови који се, попут Периног, могу аутоматизовати и у којима се непознанице своде на трећу, четврту или пету значајну цифру у мерењима пресека за реакције.
Изузетак би могла бити нека аномалија која се може – али не мора – појавити у резултатима и која би указивала на нове феномене; или, пак, нова и неочекивана примена постојећих знања из нуклеарне физике – рецимо у астрофизици на нове врсте експлодирајућих звезда (супернова, хипернова или гама-блескова). Ово прво би се могло десити сутра, а исто тако се и не десити вековима; озбиљан фудбалски клуб не би држао слабог – или само просечног! – играча у тиму иако он из утакмице у утакмицу ништа не ради, под изговором да би се једног дана могло десити да баш он постигне одлучујући гол. Што се другог тиче, проблем је да то захтева ону врсту креативности, самосталности и иницијативе у кретању међу дисциплинама коју је дуготрајно и напорно школовање у Пери дефинитивно угушило. Он је сам свестан тога, понекад; обично га на пецању пресече нека носталгична мисао, коју се потруди да потисне дубоко у себи, бар до почетка следећег радног дана. Стратегија милион портрета има незгодне психолошке последице.
Насупрот њему, можемо ставити Драгану. Драгана потиче из добростојеће породице са једне од централних београдских општина, никад се није оптерећивала каријером као средством за опстанак, штавише, привлачиле су је ствари само због шика, шмека и помодности, нарочито интелектуалне. А шта па има већи помодни потенцијал од рачунарских наука и “развоја нових технологија”? Дакле, пошто је то рачунарство успешно дипломирала, решила је да се тиме и бави, а спојити лепо и корисно у савременој Србији могуће је у шареном свету приватних универзитета, где су одиста куће од чоколаде, а прозори од мармеладе – додуше, само у прва три минута **. Тамо је и докторирала, на тему оптимизације пословних трансакција у виртуелној стварности коришћењем XyZ23 (софтвер чудног имена – или криптонима? – писан италиком, са бројкама и великим словима усред речи). Затим је на истом приватном универзитету изабрана за доцента где и даље ради на, како се то званично каже, “образовним и научноистраживачким задацима у области рачунарства”.
Драганин проблем – који ретко ко у њеној околини примећује као проблем, а и они који примећују се добро пазе да своја запажања негде не излану – јесте у томе што се она ни у најудаљенијој апроксимацији не бави науком или развојем. Постоје ту, додуше, неке публикације, постоји рецензија, постоје – у неком далеком иностранству – озбиљна истраживачка гласила. Међутим, Драганине колеге ни она успевају да само веома ретко објаве тамо ишта, а обично се задовољавају локалним конференцијама и зборницима радова пуним звучних наслова, а са мало садржаја. Још дубљи проблем јесте што је сама природа материје таква да на срединама на којима нема “критичне масе” за нешто што је у тој мери актуелно у целом свету, није могуће одржати реалан контакт са развојем који се одвија другде. На известан начин, овај проблем је антитетичан Перином: као што се код њега сувише мало – људи, а не робота – баве оним што он сматра науком, код Драгане је проблематично што се сувише много људи (у Бангалору, Пало Алту, Санкт Петерсбургу, итд.) бави тиме далеко боље и ефикасније у сваком замисливом погледу. Као и на много других места, и ту имамо посла са “ефектом Златокосе”: једна каша је сувише хладна, друга сувише врућа, а ону трећу, која је таман како треба, никако да пронађемо.
С обзиром да Драгана сама то никад неће перципирати ни као чињеницу, то неће ни бити проблем ни за њу, нити за било кога другог – сем оних који финансирају њен рад, провлачећи га под фирмом “научног рада”. Дотични то не раде зарад неке истинске бриге за науку, већ из много прозаичнијих разлога: мало науке на приватним универзитетима који иначе служе потпуно другачијим сврхама (правно и морално упитним) је веома корисно за пропагандне памфлете, проспекте, билтене, wеб-странице, блогове, итд. исл. Обзиром да су потоње ствари, у постмодерној оптици, далеко битније од реалности, Драгана има снажан подстицај да “дизајнира нова виртуелна окружења” за све и свашта од игле до локомотиве, без обзира што већина тога већ негде постоји, а и оно што не постоји никада неће у пракси изаћи из фазе дизајна. Много приче о будућим патентима, софтверским пакетима, комерцијалној експлоатацији, итд., до чега никада не долази у пракси, нити било шта стиже и близу реализације. Чак и кад би стигло близу, опет се до циља не би дошло, пошто би га заменио неки нови, више шик и cool.
Углавном, једна каријера. Жалибоже електрона и ЦПУ времена, али све је то за “опште добро”.
Коначно, размотримо Лазу. За њега сте свакако чули, вероватно га и видели, јер се Лаза ретко скида са ТВ екрана где, логично и доследно, тврди да је изложен “медијској блокади” и другим феноменима још сложенијег звучања и мањег смисла. У тренуцима слободног времена – што значи, слободног од медијских наступа и тв-дуела*** – Лаза је професор социјално-политичке антропологије; или можда политичко-антрополошке социологије; или, пак, социјално-антрополошке политикологије. Није јасно да ли новинари греше у представљању или је заиста у питању руководилац и “доајен” више дисциплина које, у сваком случају, претендују да дају дубоке мудрости о човеку, друштву и политици. Мудрости које, додуше, нису засноване ни на каквој рационалној теорији, још мање на озбиљној епистемологији, па чак ни елементарном разумевању научног метода, али нема разлога за бригу: ни конзументи те врсте “науке” нису опремљени когнитивним апаратом да открију да осим празне приче и нешто врућег ваздуха – који се не може енергетски експлоатисати ради грејања – ту нема много тога. А Лазу на медије ионако позивају из сасвим других разлога. Потоњи укључују жесток и надасве агресиван страначки ангажман који се, међутим, нигде не експлицира нити се у ту табу тему дира: све мора остати заогрнуто плаштом “аналитичности” и “научности”.
Вратимо се, дакле, Лазином ретком слободном времену: у тим одиста изузетним тренуцима, он је успео да се са две (и бројем: 2) публикације у реномираним међународним часописима изабере у звање најпре ванредног, а нешто доцније и редовног професора. Овиме је не само остварио толико жељени сан да постане врста заштићена мистичном топлином “независности универзитета” (коју, наравно, лично са сладострашћем какво се само од тврдокорног квазинаучника очекује, гази онда када то њему одговара), већ је и дао свој мали допринос подривању тог, за њега страног ентитета према којем ипак гаји некакво перверзно страхопоштовање, а који се назива наука. Показавши ефикасно да се на мафијашким принципима било ко може изабрати у висока академска звања (“Колега је сјајан предавач,” са циничним осмехом који открива златни зуб, рече у расправи на научно-наставном већу кум и дон једног од супарничких кланова са којим је Лаза у последњи час постигао компромис), он је постигао своју малу, удобну победу над мрским рационализмом и одурном, тудјинском науком.
Укратко, једна каријера коју неки оспоравају, али је други – локално далеко важнији од тамо неких просветитељских пацова и губитника – називају бриљантном.
Непотребно је наглашавати да је Лаза далеко најопаснија и најмалигнија појава од три примера које смо размотрили; он не представља само паразита, већ и активног штеточину – и врло често се, увијено пред камерама, неувијено у ужем кругу култистаистомишљеника, том својом прљавом работом “подривања науке изнутра” отворено хвали. За Перу и Драгану се бар може рећи да је њихова активност свакако боља него да су се препустили доколичарењу по кладионицама, уживању тешких дрога, страначкој политици или криминалу; код Лазе то ни издалека није очигледно. За њега би цртање Бафетових портрета представљало одиста тешку казну и то по више различитих основа. Његов Сизиф, за разлику од оног Камијевог, никада није срећан, увек је намрштен и спреман да открије и раскринка нове завере А, Б и Ц, против X, Y и Z; његова доколица нема ни трунке здравог хедонизма. На периферији разума и цивилизације, и то се назива науком.
Шта нам говоре ови примери (а нажалост има их још јако много)? Нема никаквог очигледног рецепта за решење проблема научних доколичара, тј. излишних послова и излишних текстова који као резултат таквих послова настају. Да је проблем лак, одавно би био решен, каже једноставна теорија селекционих ефеката. Тога има у целом свету, мада у Србији нажалост нема ниједног Ворена Бафета (нити било кога и приближно сличног њему) који би могао да допринесе економији њиховим запошљавањем на нечему макар подједнако корисном. И мада је, наравно, из перспективе целине друштва сигурно боље да у сектору науке буде више, а не мање људи, из перспективе саме науке у којој, наравно, квантитет не прелази у квалитет, та врста масовности ствара сасвим нове и тешке проблеме. Они се најбоље манифестују у немогућности да се направи одиста озбиљна селекција између квалитетних и неквалитетних научних програма и пројеката; уместо тога, сваки пут када се распише неки конкурс за пројекте, постоји социјално-популистички притисак да “сви морају проћи”, што даље распршује и унижује оно мало истински квалитетне науке коју имамо.
У једном од својих сјајних есеја, Виљем Сјуард Бароуз прича како је као младић – вероватно под утицајем лаких дрога – маштао о томе да постане директор канализације у родном Сент Луису****. Некоме би се то могло учинити бизарним: зашто директор канализације, а не астронаут, милијардер, адмирал или Председник? Или успешан и дјаволски оригиналан прозни писац, кад смо већ код тога? За почетак, дужности директора канализације су сасвим номиналне и никаква истинска вештина се не захтева. Астронаут мора да манифестује стотину вештина, директор канализације ниједну. Сем тога, како Бароуз шаљиво примећује, ко је други у бољем положају да зна све прљавштине градоначелника, шефа полиције и најугледнијих пословних људи (у енглеском оригиналу ова игра речи још боље звучи)? Са друге стране, за разлику од њих, директор канализације може да живи и ради далеко од медијске пажње и притисака; доследно за човека кога су звали El Hombre Invisible (невидљиви човек).
Али… Право питање, наставља великан Беат покрета, јесте како бих доспео на место директора канализације. С обзиром да нема чаробног штапића, јасно је да би то морало бити кроз, рецимо, служење некој политичкој партији, која сад очекује свашта заузврат. И не само то: у мери у којој је сваки систем корумпиран, а моје себичне акције и жеље би даљој корупцији допринеле, нико ко може сакупити прљавштину о битним функционерима неће бити именован на такав положај уколико не постоји довољно прљавштине о њему. Тако да се неминовно суочавамо са само-референцијом, зачараним кругом. Људи на вишим степенима хијерархије откривају да је њихова слобода да раде по својој вољи додатно смањена. Оглед се завршава битном поуком: чувајте се оног што желите – без правог контекста, а нарочито без контекста историје доласка до циља, испуњење може бити више казна него награда.
Слична ситуација постоји и у науци, која није толико далеко од (обично демагошки призиваног) “стварног света”. До научне каријере стиже се на различите начине, од којих нису сви ни легални, ни часни, ни племенити, ни романтични, ни испуњени одрицањима, ни било шта друго што сачињава наивни поглед на науку који се гаји у многим уџбеницима и медијским приказима. Без разумевања ширег контекста немогуће је одговорити на тешко и сложено питање у којој мери је неки рад који има формалне карактеристике научног одиста користан и доприноси напретку науке као колективне активности човечанства. Те ствари се не могу и не смеју посматрати као неупитне и непроблематичне.
Коначно, сасвим сам свестан могућности да неко закључи да и овај текст спада у категорију излишних. То је добро из више разлога, не само што показује индиректно признање да проблем постоји, већ и показује иритацију која је увек добар знак критичке пажње – коначно, човек треба да се забрине оног момента кад му текстови почну да добијају уљуљкујући feel-good тон, à la Робин Шарма или популарне српске списатељице са више презимена.
* Сва имена су, наравно, измишљена, за разлику од личности, а свака случајност је слична.
** Не од Великог праска, већ од првог контакта са светом.
*** Од оне врсте у којој недужном посматрачу може да буде жао што то нису они дуели практиковани у Европи до краја 18. века, а у Русији и нешто дуже, и што између шупљоглавих и надмених учесника не падне крв – али то не само што се не догађа, већ они након емисије братски одлазе заједно на пиво; на крају крајева, ипак су њихова размимоилажења само ситнице, око “главне ствари” се они сасвим слажу. А лако је доказати да се слажу: јер да се око главног не слажу, никад се на телевизији не би ни појавили. Чист посматрачки селекциони ефекат.
**** “A Word to the Wise Guy” у збирци The Adding Machine (Arcade Publishing, New York, 1993), стр. 28-31.