Како изгледа живот Шодагора који живе и раде на бродићим на бангладешким рекама и каналима
Текст: Бобан Трифуновић
Кад неко на поднебљу наше земље однекуд изађе и за собом случајно или намерно не затвори врата, вероватно ће за собом зачути: „Затвори та врата, ниси рођен у чамцу!“ Да ли у страху да га случајно не убије промаја или из пуке пристојности, тај који је јекнуо можда се макар једном запитао шта заиста значи „родити се у чамцу“, а можда и није. Како то изгледа може сазнати од Шодагора из Матлаба, у Бангладешу, који то знају боље од ма ког другог.
Ако бисмо Шодагоре морали да сврстамо у неку категорију по покретљивости, сврстали бисмо их у полуномаде, људе који живе и раде на малим дрвеним бродовима, којима плове уздуж и попреко бангладешких река и канала. Некада су се селили од два до три пута годишње, док се данас само појединци селе. Они који данас имају потребу за променом средине у којој су до тада живели, чине то до два пута годишње, и тако из године у годину, крећући се у бохорима – у скупинама бродића, које могу напуштати из различитих разлога (жеља за блискошћу са рођацима, жеља за бољим послом, жеља младих за становањем са људима својих година и др.).
Но, ма колико њихово целоживотно крстарење звучало привлачно, њихов живот није нимало лак, нити једноставан, понајвише због јединствених еколошких околности тог околиша. Шодагори су, захваљујући тим околностима, изложени извесним породичним и економским тешкоћама, које их приморавају да пажљиво смишљају сваки свој корак, илити замах весла, због сопствене и добробити свог потомства.
Када је у питању потомство, родитељи се свакодневно договарају и доносе одлуке о томе колико ће ко утрошити времена и снаге на рад и расподелу добара, а колико на старање о деци. Док очеви настоје да снагу и време улију у снабдевање породице намирницама, мајке настоје да се, колико могу, посвете подизању деце и припреми хране. Како припрема хране пружа више слободе него што пружају друга задужења, брига о потомству из практичних разлога пада на плећа оних који се старају о трпези.
Шодагори своја задужења деле на различите начине. Хоће ли неко рибарити, трговати или управљати бродићем, или кувати, правити какве алате или нешто поправљати, зависи од старости и друштвене класе, мада, задужења се, ипак, претежно деле по припадности мушком или женском роду. Отуда, ако је већ потребно применити једноставну, праисторијску поделу рада: мушкарци су махом ловци, а жене сакупљачи, што даље значајно утиче на њихову друштвену организацију и начин на који се врши расподела хране.
Међутим, готово половина женске популације посвећена је задужењима која су крајње некомпатибилна са старањем о деци. Жене Шодагора тргују са другим женама које живе и раде на копну: добар део дана проводе на ногама, носећи тешке корпе на главама, а док обилазе тржнице, са собом никако не могу да поведу своје најмлађе. Оне које не тргују потпуно се посвећују домаћинству или помажу мушкарцима у риболову. Мушкараци се, иначе, скоро искључиво баве риболовом.
Догађа се да се мушкарци одрекну риболова на неколико месеци не би ли се старали о деци на бродићима, док жене тргују на копну. У ретким случајевима, кад мушкарци ожене две или више жена, подела рада није толико ригидна и сваком члану породице пружа више слободе: примера ради, док мушкарац рибари, једна жена се може старати о деци, друга полако припремати оброке, а трећа натенане трговати на копну.
Кад се, пак, мушкарци не одричу риболова, онда поведу децу са собом, што уме да задаје поприлично бриге ако деца још нису научила да се сналазе са водом, са речним струјама и другим препрекама које се скривају испод намрешкане водене површине. Стога, деца Шодагора већ у својим првим годинама уче да пливају, а врсни пливачи постају већ са пет година. Пошто науче да пливају и ојачају, постају и чувари своје млађе браће и сестара и, тиме, значајно помажу својим родитељима.
У суштини, не би ли преживели, економски просперирали и ваљано водили бригу о потомству, Шодагори се служе својеврсним стратегијама поделе рада, које се могу складно поделити у четири категорије:
(1) традиционална: жена остаје у бродићу током целе године, старајући се и о деци, и о трпези, док је отац посвећен риболову;
(2) према сезонама: жена ради током сушне сезоне и тада мушкарац брине о деци, док је током кишне сезоне обрнуто;
(3) заједнички рад: и жена и мушкарац раде заједно током читаве године и воде децу са собом;
(4) оставити децу код куће: жена и мушкарац раде током целе године (што одвојено, што заједно) и остављају децу код куће.
Годишња доба и екологија умногоме утичу на поделу рада Шодагора, као и на учинковитост риболова и трговине. Жене тргују понајвише приликом сушне сезоне у Бангладешу (од новембра до априла), кад су путеви проходни. Што су путеви проходнији, трговина је боља, јер проходност подстиче пад цена. С друге стране, риболовци чешће могу да се похвале својим уловом кад наступи кишна сезона, јер тад реке обилују различитим врстама рибе. Но, кад су риболовци у питању, њима су речни путеви важни колико и женама копнени: што им је бродић ближи реци Мегна, једној од три највеће реке у Бангладешу, то мање на њихов рад утиче смена годишњих доба.
Мада, које год да годишње доба наступи, Шодагори су током читаве године окружени водом – најважнијим извором прихода за породицу, а уједно и највећом претњом. Наиме, деци не годе еколошке прилике у којима одрастају, нити родитељима годи непрестано старање о њима, покренуто и подржано страхом од њиховог пада у воду и дављења. У Бангладешу, најчешћи узрок преране смрти је дављење, независно од боравка на копну или у бродићу. Међутим, Шодагорима, којима је све(т) у чамцу, много је теже него сународницима којима се не љуља и не њише тло под ногама, јер стално морају држати око на оним најмлађим, који још нису довољно стасали да би схватили да треба да се пазе и, понајпре, науче да пливају.