Бестијаријум

Шта папагај зна?

Колико су интелигентни? Зашто имитирају људски говор? Шта им омогућава дуг живот? – само су нека од питања које научници постављају када се сусретну са папагајима

Текст: Јована Николић

Својом лепотом и необичним способностима већ хиљадама година освајају људе. Заузели су приметно место на настаријим пећинским цртежима, првим стиховима, легендама, баснама, а имати пернатог пратиоца била је ствар престижа далеко пре него што се усталила пракса чувања кућних љубимаца. У двадесетом веку када су путовања постала доступнија, а далеки предели почели да се приближавају, ове птице постају један од најчешћих избора при куповини кућног љубимца. Ипак, тек крајем двадесетог века научници почињу да интензивније проучавају папагаје, а време значајних открића је пред нама.

Колико су интелигентни? Зашто имитирају људски говор? Шта им омогућава дуг живот? – само су нека од питања која задаје овај ред птица. Папагаји спадају у оне животиње чије понашање највише одговара човековом појму интелигенције, па међу научницима има оних који их метафорично називају ”пернатим приматима”.

Док су прва истраживања интелигенције животиња била усмерена на примате и поједине групе сисара, птице, као животиње које се на први поглед превише разликују од човека, нису биле чест предмет оваквих посматрања.Међутим резултати ретких експеримената су били изненађујући, мада често и контроверзни, па је синтагма ”птичији мозак” изгубила увредљиво значење а пажња когнитивних научника је почела да се усмерава управо ка птицама.

Скоро 400 врста папагаја насељава различите пределе планете, тачније њену јужну полулопту иако су у далекој прошлости живели и у другим деловима света, а разлике у њиховим природним карактеристикама и начинима живота огледају се и у навикама и способностима. Са друге стране, значајне су разлике у особинама папагаја који живе у природи и кућних љубимаца из одгајивачница, а истраживачи имају далеко већи број информација добијен посматрањем оних који живе међу људима.

Ипак, живећи у лабораторијама и становима папагаји су задржали велики број особина карактеристичан за њихове рођаке који слободно лете прашумама. Имати папагаја за кућног љубимца у исто време значи имати поред себе најдивљу и најпитомију животињу. Чак и њихово имитирање човековог говора у ствари је пренето понашање из природних станишта, а човек је за њих често исто што и члан јата. 

Пријатељство

Примећено је да се папагаји као кућни љубимци веома везују за људе, друге птице, а у неким случајевима чак и за псе и мачке. Узрок лежи у њиховој социјалној природи. Наиме, у природи углавном све врсте папагаја живе у уређеним и сложеним групама а истраживање са америчког Националног института за математичку и биолошку синтезу из 2014. године потврђује да ове птице памте индивидуе из свог јата као и међусобне односе.

У истраживању, које је обухватало посматрање дивљих монах папагаја у Аргентини и затворених на Флориди, утврђено је да међу индивидуама постоји однос који би се могао назвати пријатељством. Према речима, Елизабет Хобсон, биолога са Њу Мексико Стејт Универзитета, између две индивидуе се гради снажна веза и онда када није мотивисана репродукцијом или потрагом за храном. Читава група, према њеним речима, подсећа на школско одељење у коме дете из минута у минут мења одлуку са ким ће проводити своје време у зависности од тога да ли жели да једе, одмара, игра се, учи, али и у зависности од претходно изграђених односа са другима.

У прилог развијеном социјалном животу иде и вест из 2015. године када је тим истраживача са Одељења за психологију Њујоршког универзитета у Онеонти приметио да тигрице зевају када виде да то чине и друге јединке. Овакво понашање је тада први пут уочено код животиња које нису сисари, а од раније је повезивано са емпатијом. Још увек није сигурно зашто се зевање преноси међу тигрицама, ни да ли је то карактеристично за остале врсте папагаја, али је ова вест дала сигнал да је друштвени живот папагаја можда занимљивији и сложенији него што се мислило.  

Према речима Леа Јозефа, директора Аустралијске националне колекције дивљег света, потрага за храном је папагаје учинила веома социјалним и интелигентним животињама. Воће и пре свега семенке, који се налазе на њиховом менију, веома су несигуран извор хране. Понекад је потребно прелетети велике даљине, а некада је тешко предвидети где се храна налази па је ефикасније у потрагу за ручком кренути у групи, нарочито ако у њој постоји неки систем комуникације. Лео Јозеф тврди да су се и друштвени и нервни систем папагаја током еволуције развијали тако да им омогуће да деле инфромације.

Комуникација

Папагаји спадају у малобројне групе животиња које су способне да уче вокално, односно да слушају, памте, а затим имитацијом производе сличне звуке. Тимоти Рајт са Одељења за биологију, Њу Мексико Стејт Универзитета, уочио је да папагаји који живе у дивљини имитирају гласове чланова своје групе. Различити дијалекти им омогућују да лакше препознају птице које припадају њиховом јату, са ким треба да се удруже а кога је боље избегавати. Папагаји који одрастају окружени људима нису изложени оваквим звуцима па имитирају људски говор или вештачке звуке на које су навикли и тако се уклапају у своје окружење.

Још увек није познато какве су разлике у узроцима имитирања међу различитим врстама папагаја иако се зна да није код свих ова способност подједнако развијена. Овакав начин комуникације се разликује од људског језика који је апстрактан, али питање да ли папагаји желе нешто да нам поруче када нас имитирају остаје отоврено. Тимоти Рајт тврди да иако за папагаје речи немају сложена значења, ипак постоје неке асоцијације. Речи ће углавном користити у оном контексту у ком су приметили да их људи користе, а најчешћи пример за то су поздрави.

Међутим, потреба за комуникацијом није једини услов да животиње развију способност говора, већ су потребне и физиолошке и анатомске предиспозиције. Тим неуробиолога са Дјук Универзитета је 2015. године изашао у јавност са резултатима истраживања који показују да папагаји имају специфичну структуру мозга која им омогућава да проговоре. Наиме, део мозга који имају све птице које уче вокално код папагаја има и спољашњи омотач. Истраживање је вршено на осам врста папагаја, а овај омотач је сразмерно већи код оних врста које више причају. Међутим, истраживачима са Дјук Универзитета још увек није јасно како је овај део мозга заслужан за настанак говора.

Говор је само једна од особина папагаја која буди радозналост научника. Познато је да се ове животиње издвајају у птичијем свету и по дужини животног века, али шта им омогућава да толико дуго живе још увек је недовољно истражено. Поједине врсте могу да живе више од 70 година, а чак и тигрице, које могу да живе до 20 година, живе знатно дуже од сисара исте величине. Ипак, папагаји се суочавају са различитим врстама болести, а начин на који се боре са њима предмет је бројних истраживања. Нека од њих су показала да једна врста протеина, за коју није познато да је производе друге животиње, осим што даје боју перју, ствара и отпорност на неке врсте бактерија. На здравље папагаја у великој мери утиче исхрана, а примећено је да се у семенкама које су њихова главна посластица неретко крију и токсини који штите ове птице од миркоорганизама. 

Интелигенција

Како би дошли до хране, папагаји су унапредили свој друштвени живот, али развили и многе способности па је тако више експеримената показало да умеју да користе алат. Један од њих је спроведен на Одељењу за когнитивну биологију, Универзитета у Бечу, а примећено је да какаду Фигаро користи штапић како би дохватио предмет ван кавеза. Занимљиво је да су остали папагаји који су га посматрали, почели да га имитирају иако није био успешан.

Исти тим са Универзитета у Бечу, који предводи Алис Ауерсперг, проверавао је самоконтролу ових птица помоћу стендфорског Маршмелоу експеримента. Седамдесетих година је испитивана самоконтрола деце тако што им је дат један слаткиш и упутство да ће добити још један уколико га у одређеном временском периоду не поједу. Међутим, самоконтрола је само један од фактора овог експеримента, а важну улогу играју и процена добити и поверење у онога ко поставља услове игре. Свих 14 птица је у овом експерименту чекало 80 секунди како би добило више омиљене хране, а за разлику од деце која су слаткише држала у рукама, папагаји су своје посластице држали у кљуну и стрпљиво чекали.

Поређења папагаја и деце нису изостала ни када је један експеримент показао да афрички сиви жако логички закључује тако што одбацује погрешну могућност и бира праву. Није сигруно да се ово закључивање може изједначити са човековим, али је извесно да то није била случајност јер је више птица више пута поступило исто. Афрички сиви жако је познат као врста која привлачи велику пажњу и љубитеља птица и научника, а права звезда међу њима био је Алекс са којим је Ирена Пепербег, когнитивни психолог са Харварда, радила пуних 30 година.

Према тврђењима Ирене Пепербег, Алекс је имао сасвим просечан вокабулар за једног папагаја, око 100 речи, али је умео да идентификује око 50 објеката, боје, облике, али и да броји и препознаје односе мање – веће и исто – различито. Она тврди чак и да је овај папагај имао развијен појам нуле. Резултате њених истраживања прате подељена мишљења и многи би се сложили да је научница претерала у изједначавању папагаја и људи, али Алексово понашање научници свакако сматрају необичним иако није сигурно да ће икада бити пронађен његов узрок.

Велики пораст броја истраживања папагаја у 21. веку и све већи број питања са сваким новим открићем показује да је наука коначно усмерила своју пажњу према овим птицама. Један од мотива свакако јесте упоређивање са људима и праћење еволутивног развоја интелигенције и говора, али резултати истраживања ће помоћи и да више сазнамо о самим папагајима, а можда за тренутак и оставимо људе по страни.

 

 

 

БЕСТИЈАРИЈУМ

Животиње око нас. Животиње које су ишчезле. Животиње које никада нису постојале. Животиње које не видимо.

Истражите текстове из рубрике БЕСТИЈАРИЈУМ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs