Свемирски брод Земља

Шта нас сериjски убица може научити о епистемологиjи?

Чему нас учи филм Деjвида Финчера?

Званични плакат за филм – мост кроз маглу jе jош jедина од фасцинантних метафора коjима Финчерово ремек-дело обилуjе.

Текст: Милан М. Ћирковић

О чему тачно говоримо када говоримо о науци? Jедна од карактеристичних болести савременог доба jесте илузиjа да jе на то питање jедноставно одговорити и да “свако  то зна”. (И иначе, чим на било коjе питање добиjате популистички одговор да “то свако зна,” можете бити сигурни да jе у питању озбиљан и занемарен проблем. Некада jе свако знао да се Сунце окреће око Земље и да нема никакве филогенетске сродности човека и шимпанзе.) Нешто паметниjи одговор jесте да jе наука нешто што има (1) специфичан предмет изучавања, те (2) специфичан метод изучавања тог предмета. На страну то што дотична “дефинициjа” има мноштво проблема и што jе, стриктно говорећи, у нескладу са многим резултатима савремене, пост-позитивистичке епистемологиjе. Прихватимо jе за тренутак. Затим заборавимо на елемент (1) – на краjу краjева, постоjе броjне науке са броjним предметима проучавања, тако да ако желимо да кажемо нешто смислено што ће бити заjедничко за све или бар већину, мораћемо да за моменат апстрахуjемо све те посебности. Очигедно jе и да сам метод (2) представља застрашуjући проблем за образовне институциjе – ово ниjе потребно посебно доказивати, довољно jе уочити распрострањену научну неписменост и последичну популарност псеудонаука, од астрологиjе и надрилекарства, преко порицања климатских промена и теориjа завере у вези са АИДС-ом, све до бизарниjих форми креационизма и “интелигентног” дизаjна. Заправо, ситуациjа са научном писменошћу у ово доба наjезде псеудонаучних и антинаучних хорди jе толико очаjна да jе помоћ са ма коjе стране бескраjно добродошла. Уколико jош потиче из тако утицаjног сегмента популарне културе као што jе холивудска А-продукциjа, онда свакако то треба поздравити и максимално искористити у педагошке и просветитељске сврхе.

Филм Деjвида Финчера Зодиjак, коjи се поjавио у биоскопима у пролеће 2007. године, може бити интересантан, на први поглед неочекивано, управо са стране филозофиjе науке, а jош више адекватног приказивања истраживачког процеса у поп-култури. Сценарио Џеjмса Вандербилта, заснован на књизи Роберта Греjсмита, jедног од главних протагониста (кога у филму сjаjно глуми Џеjк Џиленхол), карактерише огромно мноштво детаља коjе jе практично немогуће уочити на прво гледање. Jош мање их jе могуће препричати; а и да jе могуће било би, у наjмању руку, етички сумњиво! Заплет филма се до у детаља заснива на историjским догађаjима: потрази за злогласним сериjским убицом познатим као “Зодиjак” коjи jе терорисао Сан Франциско и околину (чувена Bay Area) током касних 1960-тих и раних 1970-тих година, остављаjући за собом пет потврђених убиjених и две рањене особе. Специфичност “Зодиjака” била су његова писма и шифре коjе jе слао новинама од коjих неке никада нису дешифроване, упркос напорима наjспособниjих светских криптолога и криптаналитичара. У неким од нешифрованих писама, као и у неким шифрама коjе су успешно дешифроване (великим делом напорима аматера), убица jе себи приписивао далеко већи броj жртава – укупно 37 – што никада ниjе доказано. Ови догађаjи остаjу jедан од наjпознатиjих нерешених криминалних случаjева до данашњег дана, око коjег су се испреле многоброjне урбане легенде и теориjе завере.

Brainstorming” Греjсмита и Еjвериjа у редакциjи – сцена коjа се непрекидно одиграва по безброjним институтима, факултетима, опсерваториjама и лабораториjама широм света, квинтесенциjа научног дискурса. 

Самим тим, ово jе за оригиналног ствараоца какав jе Финчер био прави златни рудник. Заjедно са Вандербилтом и продуцентом Бредом Фишером, он jе провео скоро 18 месеци у сопственом истраживању историjата и статуса убистава приписиваних Зодиjаку – и то се очигледно исплатило. Производ jе вероватно наjреалистичниjи приказ истраживања као концепта у новиjоj кинематографиjи, нешто што jе свакако храбар потез, коjи се редитељу делимично осветио, пошто филм ниjе ни издалека постигао онаj комерциjални успех коме се остварења у тоj категориjи и са таквом екипом увек надаjу. (Мада треба имати у виду и да су много дискутовани успеси филмова “на благаjни” великим делом последица чисте среће, тj. вариjансе случаjне расподеле, као и рекламних манипулациjа.) Такође, био jе често и на мети критичара. У овоj белешци желео бих да сугеришем да управо разлози због коjих jе Зодиjак доживео броjне критике jесу они због коjих оваj филм вреди гледати – и гледати поново, с обзиром да jе богатство детаља у њему такво да ће мноштво остати неоткривено на површно гледање. Док су многи нападали недостатак вулгарне акциjе, инсистирање на детаљима и спори ритам остаjе чињеница да се церебрална акциjа форсира од почетка до краjа овог дугачког (157 минута оригинал, 162 director’s cut) филма. Заправо, улазна шпица се ниjе ни завршила, а главни протагониста, карикатуриста Роберт Греjсмит, испраћа свог синчића у школу са поруком Научи пуно! (Learn a lot!) По много чему ово jе прави мото читавог филма – трилер ту дође нешто сасвим узгредно. Наjважниjа ствар речена jе у 15. секунди, али илустрациjа те поенте присутна jе у практично сваком потоњем минуту овог ремек-дела.

Jер, и наjпрозаичниjе поуке су укорењене у самом ткиву заплета. Ирелевантно jе ко се истраживањем бави – jер скромни карикатуриста Греjсмит чини напредак тамо где су арогантни професионалци (свих врста, од искусних полицаjаца и превеjаних крими-новинара до криптоаналитичара из НСА) заказали или се предали суочени са тежином проблема – али библиотека остаjе кључни, неизоставни садржаj истраживања, што на jедан или други начин признаjу готово сви протагонисти, неки невољно, неки подсмешљиво, неки разочарано (због одсуства магичног решења, deus ex machina, коjе би разоткрило истину без много напора, удисања прашине и губљења вида). Jедини реални критериjум способности у истраживању jе сам успех – то jе оно што у исти мах науку чини и наjдемократскиjом и наjвише елитистичком људском делатношћу. Греjсмита наjпре сви – укључуjући донекле и колегу и приjатеља Еjвериjа – гледаjу или сажаљиво или као неку досадну мушицу; почињу да га цене тек онда кад демонстрира jасан напредак у самоj истрази.

(Наравно, овде постоjи и снажан селекциони ефекат: било би тешко опазити драгуљ какав jе Зодиjак кад не би било толико тупавих, безсадржаjних остварења у коjима се Jедина Права Истина Непоколебљиво Открива Блеском Инспирациjе Аутентичног Гениjа или Срећа Помаже Храбре Истраживаче или, у наjгорем, а све чешћем, случаjу, До Истине Се Стиже Пресецањем Гордиjевог Чвора; опус Стивена Спилберга, рецимо, даjе одличне примере у сва три поџанра. Права jе срећа што jе, рецимо, Финчер у Зодиjаку применио читав низ нових технологиjа, на челу са моћном Thomson Viper Filmstream дигиталном камером, да дочара не само Калифорниjу шездесетих и седамдесетих година прошлог века – доба коjе многима већ данас изгледа далеко попут перма или триjаса – већ и сам процес реконструкциjе прошлости кроз комплексни заплет Греjсмитове опсесивне истраге. Ирониjа jе да, док jе сав истраживачки део филма снимљен у дигиталноj технологиjи, jедино су успорене реконструкциjе поjединих напада убице снимљене класичним филмским камерама; као да jе и овим детаљем Финчер – познат по врхунскоj пажњи коjу jе у свим своjим остварењима поклањао фотографиjи – желео да покаже да jе идеjа потпуне реконструкциjе кроз достизање коначне истине о неком догађаjу не само нереалистична, већ и застарела. Сер Карл Попер би се обрадовао!)

Загонетке, скривене и (наизглед) нескривене

Дакле, у питању jе права истраживачка драма, са свим своjим неопходним и чудесним елементима – кретање многим погрешним путевима, доспевање у ћорсокак, повратак на почетак, тренутак изненадног просветљења, неизвесност коjа прати тестирање хипотезе, неоправдани, али неизбежни, страх од неуспеха, рад праћен неразумевањем околине – све те ствари су веома добро познате сваком ко jе икада загазио у воде науке. И Зодиjак нас не поштеђуjе ничег од тога – делић његове лепоте лежи управо у бруталности са коjом обара наше егоцентричне илузиjе о поузданом сазнању (ништа мање него што сериjски убица у реалности руши нашу илузиjу о безбедности) – и оставља нас у страху и тескоби од непредвидљивог и неизвесног.

То што jе предмет истраживања гнусан злочин, односно сериjа злочина, а не неки природни феномен, не мења пуно на суштини самог процеса. Убица (и историjски и филмски) делуjе краjње супериорно у свом поигравању са полициjом, новинарима, и целокупном jавности коjоj шаље своjе поруке, понекад шифроване, а понекад не. Али чак и кад су шифроване, оне теже да садрже граматичке и правописне грешке коjе у задатом контексту делуjу пре сабласно него смешно; оне као да нас упозораваjу да скривене и таjне силе коjе не контролишемо слабо маре за наше конвенциjе и начине на коjи смо уредили наш мали свет. Он испољава и арбитрарну неефикасност кад су његови сопствени убилачки проjекти у питању – баш као и Природа, чиjи закони понекад, мада ретко, дозволе неко изузетно преживљавање: као кад стjуардеса преживи пад авиона са 10 хиљада метара, или неки бродоломац опстане пет дана у хладном океану окружен аjкулама. Као да имамо посла са jедном врстом бруталне равнодушности. Његове акциjе су случаjне – макар у епистемичком смислу да су непредвидљиве – и  управо због тога толико збуњуjуће. Зодиjак делуjе тако што изненађуjе; “разбиjа калуп”, нарушава схему (тj. полициjску схему, схему истраживача) – што се у филму нарочито очитуjе након убиства таксисте Стаjна у Президио Хаjтсу. И Зодиjак, баш као и Природа, пише у шифрама; сетимо се речи коjе стоjе на самом почетку научне авантуре: “Књига Природе… писана jезиком математике.” (Галилеj) Нажалост, услед глобалне научне неписмености, и математички симболи данас већини људи делуjу као шифре – што jе иронично, пошто jе њихова сврха управо диjаметрално супротна: да изразе наjjасниjе, потпуно недвосмислене, свима jеднаке опште истине, аналитички тачне, коjе не захтеваjу додатна тумачења.

Jедна од кључних сцена у филму jе диjалог колега из редакциjе, Еjвериjа и Греjсмита у кафићу, уз Akva velvu (Греjсмитов омиљени коктел на бази вотке, џина и плавог курасаа), око 50. минута у филму. Греjсмит не само што демонстрира снажну интуициjу – неопходна особина сваког истраживача – већ и прилично тривиjалан кључ успеха коjи ипак представља мистериjу и несавладиву таjну за колегу новинара (као и наjвећи део jавности, и тада и сад):

ЕJВЕРИ: Али како да, од А jе jедан, Б jе два,

стигнем до разумевања читаве шифре?

ГРЕJСМИТ: Па, исто као и jа. Одеш у библиотеку.

Нескривена поента и jесте у томе: епистемологиjе и методологиjа науке нису саме по себи нимало компликоване области и потпуно jе наопако и погрешно раширено схватање да се у њих људи могу упустити тек након више децениjа напорног учења. Оно што их чини тешким jе искључиво интелектуална лењост, немарност и екстремна брзина коjе карактеришу савремени начин живота. Наравно, кроз позитивну повратну спрегу, ове поjаве утичу на то да се наши ментални капацитети одиста смањуjу. На таj начин, одсуствовање из библиотеке одиста чини људе наивниjим, инертниjим, па и – зашто беспотребно бирати речи – глупљим.

Сцена се завршава изразито дирљивим и снажним моментом:

ЕJВЕРИ: Шта ти желиш од овога?

ГРЕJСМИТ: Молим?

ЕJВЕРИ: Какву ти корист имаш? Ово jе добар посао за све осим за тебе.

ГРЕJСМИТ (искрено зачуђен): Како то мислиш “посао”?

(краj сцене)

Наравно, представљање Греjсмита као “удареног” или не сасвим нормалног (штогод та реч значила популистима, а свакако не означава угао од 90° или p/2 радиjана) на основу ове и сличних реакциjа jе сасвим еквивалентно стандардним предрасудама коjе према науци и научницима постоjе у “широким народним масама” (тм), чему успех дугуjу не само псеудонауке попут астрологиjе, алхемиjе, видовњаштва или надрилекарства, већ и поп-културни садржаjи попут филмова о Франкенштаjновом чудовишту на jедноj и сериjе The Big Bang Theory на другоj страни. Греjсмит jесте опседнут мистериjом Зодиjака и спреман да томе жртвуjе и личну срећу и породицу и све друго – али управо то и jесте оно наjплеменитиjе људско, или чак и више него људско (мало где ова Стерџенова синтагма налази више оправдања).

Наравно, и “друга страна медаље” jе у Зодиjаку достоjно репрезентована. Активност коjа претендуjе на научност, као што jе графологиjа, представљена jе као поприште некомпетенециjе, суjете и ауторитарности. Млади графолог коме се напокон обраћаjу Греjсмит и инспектор Тоски ради провере jедног новог налаза уплашено каже за свог сада већ пензионисаног, а иначе необично помпезног и иритантног, ментора, “Не бих никако да се замерим Шервуду. Па он ме jе обучавао!” Како се испоставља, ментор jе шарлатан коме ни у jедном тренутку током више од децениjе истраге ниjе пало на памет да би аутор загонетних писама могао бити амбидекстеран, те писати нека писма десном, а друга левом руком. Неприкосновених (и наjчешће лажних) ауторитета не мањка у науци, као ни потребе људи да према њима буду сервилни; наука jе ипак људска делатност и све мане и слабости се у њоj у просеку подједнако манифестуjу као и, рецимо, у уметности, банкарству или спорту. Утолико jе Финчеров приказ и таквих неприjатних нуспоjава истраживачког процеса кредибилниjи и драгоцениjи.

Роберт Грејсмит, аутор књиге Зодијак

Даљи такви примери су проблеми надлежности и сва сила бирократиjе коjа jе са њима повезана, jош jедна узнемируjућа сличност научног и полициjског рада. Покушаjи (у филму упркос свему симпатичног) инспектора Тоскиjа да се снађе у хаосу локалних полициjа/судиjа/тужилаца у калифорниjским општинама – и не само спорост, већ и неминовна непотпуност такве истраге – jако подсећа на мање веселе аспекте науке, нарочито онда када се покушава решити неки истински интердисциплинарни проjекат. Границе међу дисциплинама су, ипак, производ људске културе, историjе и навике, а не саме природе; jош мање друштва, jер се, како ми се колеге из тих домена често жале, кербери и самозвани чувари чистоће на границама друштвених дисциплина понашаjу jош агресивниjе и бахатиjе него што искуство говори да jе случаj у наукама о природи. Понекад су одиста неопходне године и децениjе, баш као у истрази Зодиjака, да би се сабрало 2 и 2, уколико се сабирци чуваjу у различитим дисциплинарним тврђавама, између коjих се пружаjу пустиње коjе би и за Побеснелог Макса представљале изазов. Или jе, алтернативно, потребан истински гениjе калибра Роналда Фишера, Пола Дирака или Лаjнуса Паулинга да у наизглед потпуно различитим феноменима, па и читавим областима, пронађе дубоко скривено заjедништво.

Кад би се адекватно схватили сви поменути (а и многи други, за коjе у овом кратком огледу ниjе било места) аспекти Зодиjака, било би jасно да Финчеров филм представља одлично средство за промоциjу научног мишљења и научно образовање кроз популарну културу. Зодиjак успешно враћа бар део достоjанства истинском истраживачком духу коjи jе ово доба комерциjалног успеха, блазираности и замене разумевања информациjом (наjчешће небулозном) одавно изгубило. Он представља трагање за истином као нешто што jе суштина људскости, прометеjска традициjа, нешто свакако племенитиjе и вредниjе наше пажње од инвестиционог банкарства, политичке агитациjе, мешања папира, социjалних и других “умрежавања”, бизМиса свих врста, “борбе за мир у свету” у изведби мисица и старлета, те других у култури данашњице глорификованих занимања и активности. Проблем коjи на први поглед изгледа несавладив – занимљиво и приступачно представљање сложеног скупа концепата коjи карактеришу савремено схватање научне методологиjе, као и реалности научног рада – може се, очигледно, решити уз мало маште и домишљатости, као и развиjене техничке могућности коjима jе режисер располагао. Наравно, као и код сваког уметничког дела, у питању jе узгредна корист (или, речником политичких дилетаната коjи се код нас представљаjу као економски експерти, додата вредност) коjу добиjамо; она суштинска, естетска jесте оно што налазимо у ретким тренуцима уживања у лепоти. Незаборавним речима Халила Џибрана, све друго jе само врста чекања

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs