У Јапану је први пут деведесетих година уведен термин који описује незаинтересованост младих
Текст: Ивана Брановић
Појам Millennials означава генерацију која је постала пунолетна почетком 21. века. Одрастање ове генерације пратио је муњевити развој технике. Производи, као извор забаве, смењују се вртоглавом брзином, свет се практично преко ноћи дигитализује, интернет уклања све баријере између протока информација и комуникације. Учење нових програма и апликација не представља им проблем будући да су одрасли уз рачунаре, а толеранција и отвореност ка новом и другачијем је општеприсутна. Површно гледано, делују супериорније у односу на родитеље, али нови миленијум има и своје мрачне стране.
Глобализација, поред повезивања света, изнедрује и облик друштвене отуђености, хикикомори. Овај термин се користи за понашање адолесцента или младе особе која избегава контакт са околином и повлачи се из социјалних активности. Феномен је први пут описан у Јапану деведесетих година 20. века где се наводи да су млади људи незаинтересовани да заузму своје место на тржишту рада и у општем друштвеном доприносу. Куриозитет овог феномена је и то да нема статистички значајне разлике између степена образовања појединца.
Подједнако су овим стањем погођени и високо образовани и слабо едуковани, а разлике нема ни у односу на то да ли је реч о узорним или проблематичним ученицима. Појединац прекида сваки контакт са друштвом, свој живот заснива на сопственом, затвореном свету у породичној кући или соби. У екстремним случајевима одбија комуникацију са члановима породице, ретко кад напуштају собу и то искључиво због физиолошких потреба, дању спава, а ноћ користи за активности које су углавном у вези са интернетом.
Хикикомори, као облик понашања код омладине, представља социјални проблем у последње три деценије, а препознат је и у другим земљама, укључујући и оне на европском континенту. Модерна психијатрија није открила тачан узрок ове појаве, али у неким случајевима јој могу претходити депресија, анксиозност или поремећај личности. Такође, у везу са овом појавом доводи се зависност од интернета, пораст незапослености младих, отуђеност као последица промене начина комуникације у новом миленијуму, медиска презасићеност фикцијом, наметање нереалних критеријума умне и физичке савршености.
Међутим, овај феномен се не посматра као обољење, већ као стање у којем се појединац налази, али само ако је појава изолована и нису јој претходиле друге психијатриске дијагнозе. Према критеријумима прве епидемиолошке студије Министарства здравља Јапана 2003. године, особа која се може сматрати хикикоморијем време углавном проводи код куће, није у стању да обавља елементарну друштвену интеракцију као што је одлазак у школу или на посао, стање изолованости траје дуже од шест месеци, нема блиске пријатеље и претходно се код особе није дијагностиковало ниједно психијатриско обољење. Овом студијом, у коју је било укључено 4134 испитаника, старости између 20 и 49 година, процењено је да је укупан број хикикоморија у Јапану у том тренутку био већи од 600.000.
Да би се овај феномен лакше пратио и разумео, овај вид друштвеног деловања се може поделити на примарни и секундарни облик. Примарни представља појаву описаног понашања код појединца код кога се претходно нису установиле манифестације поремећаја личности или расположења, други ментални поремећаји или ментална ретардација. Секундарни представља појаву овог поремећаја понашања удруженог са неким од менталних обољења.
Дефинисање примарног хикикоморија је од изузетне важности за препознавање и третирање овог стања као засебног феномена за чији настанак није неопходно присуство другог менталног поремећаја, већ он може постојати изоловано као стање појединца. Изучавањем овог феномена могу се боље сагледати социјални проблеми, како младих у Јапану тако и у свету, и правилно се третирати. Међутим, код секунарног хикикоморија првенствено се мора третирати примарно обољење.
Сува и Сузуки са Универзитета Накоја описују карактеристике које су уочљиве код стања хикикомори. Као прво наводе јављање симптома „Прихватање пораза без борбе“. Особа избегава сваки вид компетиције, одустаје од својих циљева иако је претходно радила на њиховом остварењу. Мада лако одустају од идеја и жеља, свесни последица, овај вид неуспеха доноси им фрустрацију и незадовољство. Грађење идеалне слике себе на основу очекивања околине настаје као последица немогућности да задрже своје идеје и жеље због чега падају под утицај околине која им намеће идеал којем би требало да теже.
Истовремено, настоје да ту слику очувају, што им повећава незадовољство, јер се временом та слика све више разликује од реалности, што доводи до повлачења појединца све више. Врло често је подстрек родитеља присутан, они верују да и даље постоји начин да њихова деца постигну доста у животу, пружају им подршку, како емотивну тако и финансијску. На крају, избегавају контакт са околином како би што дуже очували позитивно мишљење о себи, избегавајући ситуације у којим би причали о свом животу, својим циљевима, идеалима и плановима.
Према јапанском социологу Мити, срж овог проблема може се наћи у социјално-културолошкој позадини Јапана након Другог светског рата. Период након рата се може поделити на три декаде: време идеала, време снова и време фикције. За стварање друштвеног феномена хикикомори верује се да је кључна социолошка позадина периода који се означаба као „време фикције“, а то је период који је трајао од почетка осамдесетих година до средине деведесетих година 20. века. У овој декади одрастање младих је обележено присуством вршњачког и породичног насиља, израженим бунтом према ауторитетима попут родитеља и професора, као и учестало нарушавање јавног реда и мира од стране омладине.
На почетку новог миленијума долази до великих интерперсоналних промена. Време фикције настаје после периода који се означава као „време снова“, које је било обележено друштвеном интеракцијом познатом као конформизам, који је подразумевао друштвени поредак у којем се неговало колективно добро, фаворизовао се тимски дух, друштвена заједница се организовала тако да сваки појединац у окружењу у којем ради и борави доживљава колектив као ширу породицу. Након овог периода настају нагле промене у међуљудским односима унутар друштвене заједнице. Конформизам, као облик друштвене интеракције, нагло губи на значају.
Индивидуализам у том периоду још није у потпуности формиран. Највеће жртве овог периода транзиције су управо генерације које ће трпети последицу судара глобализације са конформистичким друштвом. Односи између Јапанаца ће се дефинисати као рапидна промена у јапанском друштву која води ка друштвеној ситуацији која није оријентисана ка групној припадности. Нови облик индивидуализма је склоност као менталној и друштвеној изолованости, коју прати честа незаинтересованост појединца за дешавања и људе у њиховој околини, али са хиперфокусом на далеке изворе информација и особе са којима одржавају контакт путем мобилних телефона и интернета.
Поред свега наведеног не треба заборавити и да је од почетка деведесетих година па до сада, како у свету тако и у Јапану, у порасту нерегуларна запосленост, којом су посебно погођени млади нараштаји. Несигурност запослења и зараде доприноси повећању несигурности појединца као и немогућности планирања живота. Све наведене друштвене појаве се узимају као кључни социјално-културолошки фактори у настанку феномена хикикомори.
Чињеница која све више забрињава је та да је облик овог феномена, поред Јапана, регистрован и у другим земљама као што су Северна Кореја, САД, Енглеска, Италија, Шпанија. После 11. септембра и Лехмановог шока у САД примећена је значајно тежа интеракција младих људи у друштву и повећана склоност ка изолацији. У Европи је назапосленост младих у порасту, стога се и ово гледа као један од озбиљних фактора за дањи развој феномена отуђености. Стога постоји оправдани страх да ће се ово стање социјалне изолованости ускоро проширити и на друге земље и да ће феномен, који се родио у Јапану, постати глобални проблем.