Metahronika

Da li postoji „srpski kod“?

Nakon diskusija u javnosti o tzv. srpskom kodu, Elementarijum prenosi deo temata „Da li geni imaju nacionalnost“, koji je objavljen u prvom broju časopisa Elementi

Tekst: Slobodan Bubnjević*

Ilustracije: Aleksandar Savić

Nema ničeg nacionalnog u krvi. Ako odete u obližnju laboratoriju, ništa što se može izvaditi iz vene ne može reći „Ovaj čovek je Srbin“ ili „Ovaj čovek je Katalonac“. U svakodnevnom životu većina ljudi će reći kako na primer ima „srpski“ ili „katalonski gen“ ili da im je neka stereotipna nacionalna karakteristika kao što je lenjost ili sklonost ka pobuni zapisana u DNK.

Genetika se poslednjih godina, uz druge stvari, intenzivno bavila poreklom i migracijama naše vrste. Zahvaljujući tome, danas imamo nove pojmove kao što su haplogrupe i genetički Adami i Eve, ali i u vremenu i prostoru precizno opisano čitavo predačko stablo savremenih ljudi.  Međutim, mada geni jasno govore o našim zajedničkim precima, ova istraživanja  sama po sebi ne podrazumevaju da bilo koji savremeni narod predstavlja „krvlju povezanu“ zajednicu koja je potekla od nekog patrijarha i njegove manje ili više odvažne grupe srodnika.  

„Svi savremeni narodi su genetičke mešavine i ne postoji ništa što možemo nazvati nacionalnim genom“, objašnjava evolucionistkinja dr Biljana Stojković sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. „U antropologiji postoje pokušaji da određene haplotipove vežemo za određen drevni narod, ali i sami drevni narodi su nastajali mnogo hiljada godina nakon prvih ljudskih naseobina i nakon mnogih genetičkih promena“, kaže Stojković. Još od šezdesetih godina, sa otkrićem da broj amino-kiselina u hemoglobinu raznih vrsta raste linearno sa vremenom, evolucionisti počinju da koriste takozvani molekularni sat kako bi utvrdili starost neke vrste. 

Potonja istraživanja ljudskog genoma daju sve bolju sliku prošlosti, a prvo pitanje koje otkrivamo je utvrđivanje starosti cele ljudske vrste. U poslednjih desetak godina, genetička istraživanja koja prate starost genetičkih markera u ženskoj mitohondrijalnoj DNK i na muškom Y hromozomu, otkrivaju ne samo koliko je star takozvani genetički Adam, već i kako se tačno od njega naovamo ljudska vrsta razvijala, koje sve haplogrupe ljudi postoje i kako su se širile svetom. Sasvim slično, žensko potomstvo se grana od mitohondrijalne Eve, jedne ili više njih sa istom mutacijom.

U poznatoj Tomsonovoj studiji iz 2000. godine, ukazano je da je genetički Adam živeo pre oko 59.000 godina. U međuvremenu, otkriveno je da su takozvane mitohondrijalne Eve živele pre oko 150.000-200.000 godina, što je bila razlika koja je nekoliko godina kopkala naučnike. U poslednjim studijama i nalazima kao što je genetsko potomstvo izvesnog Albera Perija, ispostavilo se kako je genetički Adam bitno stariji, a nakon Krucijanijeve studije iz 2011. godine njegova starost će biti procenjena na 142.000 godina.

HAPLOGRUPE 

Mada je moderna genealogija prepuna kompleksnih tabela, predačkih linija, statistike i mutacija, dok cela ta stvar sa Y hromozomima i haplogrupama zvuči dozlaboga komplikovano, osnovna ideja je vrlo jednostavna. Istorija se, naime, čita iz gena na osnovu markera za koje znamo da su bili konstantni u vremenu i nisu se menjali kroz hiljade godina. Svaki čovek u 22 para telesnih hromozoma i dva polna hromozoma, ima ogroman broj gena, više od 99,5 odsto, koji su zajednički svim ostalim ljudima.

No, stvar je, kao i obično, u malim razlikama. Na nekom genu, jedan pojedinac može imati samo jedan jedini nukleotid koji se razlikuje od onoga kako taj gen izgleda kod svih ostalih ljudi. Tako na tom mestu može biti A umesto G (parovi nukleotida su uvek A ili G, T ili C). Ta mala razlika stručno se naziva pojedinačni nukleotidni polimorfizam (SNP, single nucleotide polymorfism). Takva promena je trag mutacije koja se nekom od predaka dogodila u davnoj prošlosti i koja može da posluži kao marker za sve njegove potomke.

„Komadi našeg genoma se nazivaju haplotipovi“, kaže dr Biljana Stojković. „Danas imamo dobru sliku gde se nalaze koji haplotipovi i haplogrupe pa na osnovu različitih tehnika koje se korsite u evolucionoj biologiji možemo da rekonstruišemo kada je došlo do određene mutacije. Kada odredimo vreme u koje je nastala određena mutacija, možemo čak i da rekonstruišemo kretanje potomaka ljudi koji su nosili te mutacije“. 

Uz to, nije dovoljno da se posmatra bilo kakva mutacija. Za praćenje porekla ljudskih zajednica, genetičari obično posmatraju one sekvence DNK  koje su neaktivne i koje ničim ne utiču na život i metabolizam organizma. Pošto ovi geni ne govore ni o kakvim osobinama, oni se ne menjaju sa evolucijom, ne trpe selekcioni pritisak pa su savršeni markeri da pokažu poreklo.

Ovakvo praćenje prostiranja haplogrupa dalo je izuzetno dragocene uvide u prošlost. Pokazalo je kako je svih sedam milijardi današnjih ljudi verovatno poteklo iz zajedničke domovine – iz oblasti kraj reke Avaš u depresiji Afar, u današnjoj Etiopiji, gde su ponikli prvi hromozomski Adami i Eve, da bi se potom, korak po korak, od njih odvajale pojedine haplogurpe koje su osvajale deo po deo planete, od Afrike, pa nadalje.

Genetički podaci govore da je prva ovakva grupa iz Afrike krenula pre oko 100.000 godina. „Evropa je poslednja naseljena, pre oko 40.000 godina. Za vreme ledenih doba u Evropi su manje grupe paleolitskih ljudi ostajale u refugijumima, odnosno skloništima sve do pre oko 13.000 godina“, objašnjava Stojković dodajući da nakon toga počinje rekolonizacija Evrope.

ETNOGENEZA

U međuvremenu, univerziteti, fondacije i privatne kompanije, počeli su da prodaju geneaološka stabla svima koji žele da saznaju od kojih haplogrupa potiču, kakvu mešavinu predstavljaju, iz kog refugijuma dolaze i kuda su lutali njihovi preci pre nego što je počelo istorijsko doba. Nažalost, ovakva geneološka stabla su otvorila i brojne mogućnosti zloupotrebe.

„Arheolozi su na primer sredinom 19. veka počeli da otkrivaju fosilne ostatke ljudi iz prošlosti jer traganjem po dubokoj prošlosti pokušavamo da saznamo kako smo došli ovde gde smo sada ovakvi kakvi jesmo“, kaže dr Andrej Starović kustos Narodnog muzeja. „Arheologija je od samog početkabila veoma sklona zloupotrebi, a arheološka istraživanja su korišćena za plasiranje različitih ideja“, kaže Starović, podsećajući na radove arheologa Gustava Kosine koji je na nalazištima u Danskoj tragao za germanskim poreklom nemačke nacije. 

Pre nekoliko godina, švajcarska kompanija iGenea je na osnovu istraživanja haplogrupa predstavila jednu mapu porekla stanovnika u različitim delovima Evrope. Međutim, vrlo nepažljivo imena istorijskih naroda su jednostavno vezana za pojedine haplogrupe.  Mediji su naširoko i bez ikakve provere preneli ove nalaze, prema kojima su, na primer, Srbi navodno jednom trećinom potekli od Slovena, jednom petinom od Ilira, a drugom od Germana, dok u genima sadrže još i sedminu Kelta, desetinu Feničana, dvadesetinu Helena i pedeseti deo Vikinga. Slične lične karte naroda su bile date i za sve ostale nacije na Balkanu, a istraživanje se pretvorilo pravu medijsku aferu širom Zapadnog Balkana. Zašto je ovakvo vezivanje haplogrupa sa imenima naroda pogrešno? 

Ma kako zvučalo primamljivo, haplogrupe su mnogo drevnije od pojma naroda kako je on doživljen u istorijskoj epohi. Nakon što ljudi napuštaju refugijume, prirodna skloništa gde su na malom prostoru boravili dovoljno dugo, haplogrupe se više ne vezuju jasno za prostor. One ništa ne govore o narodima i etnocitetima iz prostog razloga što su narodi mnogo kratkotrajnija kategorija.

Nakon što su 2002. godine Noa Rozenberg i saradnici u članku Genetic Structure of Human Populations u časopisu Science objavili analizu gena na Y hromozomu i mitohondrijalnom genomu, postalo je jasno da nije moguće napraviti klasifikaciju ljudi na “genetički čiste” narode u okviru malih teritorija. Prema tom istraživanju, svega 7,4 odsto mutacija uočeno je u samo jednom regionu i to sa veoma malim učestalostima.

Etnogeneza sama po sebi nije jednostavan proces. „Istorija naroda Evrope nije gotova – niti će ikada biti. Etnogeneza je proces sadašnjosti i budućnosti, isto koliko i prošlosti“, kaže američki istoričar Patrik Giri u knjizi „Mit o nacijama“, objašnjavajući svu složenost procesa etnogeneze.

„Stalna tendencija bila je da su uspešne grupe osnivale teritorijalna kraljevstva, u kojima su politički značajni elementi društva prihvatali identitet svog vođe“, smatra Giri. Uostalom, neprekidno mešanje stanovnika upravo u Evropi tokom poslednja dva milenijuma, gde jedni dolaze, drugi se sele, treći padaju pod dominaciju četvrtih, i bez čitanja gena pokazuje da su nacije u najboljem slučaju – hibridi.

* Odlomak iz temata „Da li geni imaju nacionalnost“, koji je uz ilustracije Aleksandra Savića objavljen u proleće 2015. godine, u prvom broju časopisa Elementi

METAHRONIKE

Svakodnevne teme rastu iz korena čije je razumevanje ponekad skriveno pod istorijskim, društvenim, tehnološkim naslagama. Kroz Metahronike, Slobodan Bubnjević pokušava da otkrije šta se, nekad, negde, skrilo iza?

Istražite METAHRONIKE.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs