Метахроника

Да ли постоји „српски код“?

Након дискусија у јавности о тзв. српском коду, Елементаријум преноси део темата „Да ли гени имају националност“, који је објављен у првом броју часописа Елементи

Текст: Слободан Бубњевић*

Илустрације: Александар Савић

Нема ничег националног у крви. Ако одете у оближњу лабораторију, ништа што се може извадити из вене не може рећи „Овај човек је Србин“ или „Овај човек је Каталонац“. У свакодневном животу већина људи ће рећи како на пример има „српски“ или „каталонски ген“ или да им је нека стереотипна национална карактеристика као што је лењост или склоност ка побуни записана у ДНК.

Генетика се последњих година, уз друге ствари, интензивно бавила пореклом и миграцијама наше врсте. Захваљујући томе, данас имамо нове појмове као што су хаплогрупе и генетички Адами и Еве, али и у времену и простору прецизно описано читаво предачко стабло савремених људи.  Међутим, мада гени јасно говоре о нашим заједничким прецима, ова истраживања  сама по себи не подразумевају да било који савремени народ представља „крвљу повезану“ заједницу која је потекла од неког патријарха и његове мање или више одважне групе сродника.  

„Сви савремени народи су генетичке мешавине и не постоји ништа што можемо назвати националним геном“, објашњава еволуционисткиња др Биљана Стојковић са Биолошког факултета Универзитета у Београду. „У антропологији постоје покушаји да одређене хаплотипове вежемо за одређен древни народ, али и сами древни народи су настајали много хиљада година након првих људских насеобина и након многих генетичких промена“, каже Стојковић. Још од шездесетих година, са открићем да број амино-киселина у хемоглобину разних врста расте линеарно са временом, еволуционисти почињу да користе такозвани молекуларни сат како би утврдили старост неке врсте. 

Потоња истраживања људског генома дају све бољу слику прошлости, а прво питање које откривамо је утврђивање старости целе људске врсте. У последњих десетак година, генетичка истраживања која прате старост генетичких маркера у женској митохондријалној ДНК и на мушком Y хромозому, откривају не само колико је стар такозвани генетички Адам, већ и како се тачно од њега наовамо људска врста развијала, које све хаплогрупе људи постоје и како су се шириле светом. Сасвим слично, женско потомство се грана од митохондријалне Еве, једне или више њих са истом мутацијом.

У познатој Томсоновој студији из 2000. године, указано је да је генетички Адам живео пре око 59.000 година. У међувремену, откривено је да су такозване митохондријалне Еве живеле пре око 150.000-200.000 година, што је била разлика која је неколико година копкала научнике. У последњим студијама и налазима као што је генетско потомство извесног Албера Перија, испоставило се како је генетички Адам битно старији, а након Круцијанијеве студије из 2011. године његова старост ће бити процењена на 142.000 година.

ХАПЛОГРУПЕ 

Мада је модерна генеалогија препуна комплексних табела, предачких линија, статистике и мутација, док цела та ствар са Y хромозомима и хаплогрупама звучи дозлабога компликовано, основна идеја је врло једноставна. Историја се, наиме, чита из гена на основу маркера за које знамо да су били константни у времену и нису се мењали кроз хиљаде година. Сваки човек у 22 пара телесних хромозома и два полна хромозома, има огроман број гена, више од 99,5 одсто, који су заједнички свим осталим људима.

Но, ствар је, као и обично, у малим разликама. На неком гену, један појединац може имати само један једини нуклеотид који се разликује од онога како тај ген изгледа код свих осталих људи. Тако на том месту може бити A уместо G (парови нуклеотида су увек А или G, T или C). Та мала разлика стручно се назива појединачни нуклеотидни полиморфизам (SNP, single nucleotide polymorfism). Таква промена је траг мутације која се неком од предака догодила у давној прошлости и која може да послужи као маркер за све његове потомке.

„Комади нашег генома се називају хаплотипови“, каже др Биљана Стојковић. „Данас имамо добру слику где се налазе који хаплотипови и хаплогрупе па на основу различитих техника које се корсите у еволуционој биологији можемо да реконструишемо када је дошло до одређене мутације. Када одредимо време у које је настала одређена мутација, можемо чак и да реконструишемо кретање потомака људи који су носили те мутације“. 

Уз то, није довољно да се посматра било каква мутација. За праћење порекла људских заједница, генетичари обично посматрају оне секвенце ДНК  које су неактивне и које ничим не утичу на живот и метаболизам организма. Пошто ови гени не говоре ни о каквим особинама, они се не мењају са еволуцијом, не трпе селекциони притисак па су савршени маркери да покажу порекло.

Овакво праћење простирања хаплогрупа дало је изузетно драгоцене увиде у прошлост. Показало је како је свих седам милијарди данашњих људи вероватно потекло из заједничке домовине – из области крај реке Аваш у депресији Афар, у данашњој Етиопији, где су поникли први хромозомски Адами и Еве, да би се потом, корак по корак, од њих одвајале поједине хаплогурпе које су освајале део по део планете, од Африке, па надаље.

Генетички подаци говоре да је прва оваква група из Африке кренула пре око 100.000 година. „Европа је последња насељена, пре око 40.000 година. За време ледених доба у Европи су мање групе палеолитских људи остајале у рефугијумима, односно склоништима све до пре око 13.000 година“, објашњава Стојковић додајући да након тога почиње реколонизација Европе.

ЕТНОГЕНЕЗА

У међувремену, универзитети, фондације и приватне компаније, почели су да продају генеаолошка стабла свима који желе да сазнају од којих хаплогрупа потичу, какву мешавину представљају, из ког рефугијума долазе и куда су лутали њихови преци пре него што је почело историјско доба. Нажалост, оваква генеолошка стабла су отворила и бројне могућности злоупотребе.

„Археолози су на пример средином 19. века почели да откривају фосилне остатке људи из прошлости јер трагањем по дубокој прошлости покушавамо да сазнамо како смо дошли овде где смо сада овакви какви јесмо“, каже др Андреј Старовић кустос Народног музеја. „Археологија је од самог почеткабила веома склона злоупотреби, а археолошка истраживања су коришћена за пласирање различитих идеја“, каже Старовић, подсећајући на радове археолога Густава Косине који је на налазиштима у Данској трагао за германским пореклом немачке нације. 

Пре неколико година, швајцарска компанија iGenea је на основу истраживања хаплогрупа представила једну мапу порекла становника у различитим деловима Европе. Међутим, врло непажљиво имена историјских народа су једноставно везана за поједине хаплогрупе.  Медији су нашироко и без икакве провере пренели ове налазе, према којима су, на пример, Срби наводно једном трећином потекли од Словена, једном петином од Илира, а другом од Германа, док у генима садрже још и седмину Келта, десетину Феничана, двадесетину Хелена и педесети део Викинга. Сличне личне карте народа су биле дате и за све остале нације на Балкану, a истраживање се претворило праву медијску аферу широм Западног Балкана. Зашто је овакво везивање хаплогрупа са именима народа погрешно? 

Ма како звучало примамљиво, хаплогрупе су много древније од појма народа како је он доживљен у историјској епохи. Након што људи напуштају рефугијуме, природна склоништа где су на малом простору боравили довољно дуго, хаплогрупе се више не везују јасно за простор. Оне ништа не говоре о народима и етноцитетима из простог разлога што су народи много краткотрајнија категорија.

Након што су 2002. године Ноа Розенберг и сарадници у чланку Genetic Structure of Human Populations у часопису Science објавили анализу гена на Y хромозому и митохондријалном геному, постало је јасно да није могуће направити класификацију људи на “генетички чисте” народе у оквиру малих територија. Према том истраживању, свега 7,4 одсто мутација уочено је у само једном региону и то са веома малим учесталостима.

Етногенеза сама по себи није једноставан процес. „Историја народа Европе није готова – нити ће икада бити. Етногенеза је процес садашњости и будућности, исто колико и прошлости“, каже амерички историчар Патрик Гири у књизи „Мит о нацијама“, објашњавајући сву сложеност процеса етногенезе.

„Стална тенденција била је да су успешне групе оснивале територијална краљевства, у којима су политички значајни елементи друштва прихватали идентитет свог вође“, сматра Гири. Уосталом, непрекидно мешање становника управо у Европи током последња два миленијума, где једни долазе, други се селе, трећи падају под доминацију четвртих, и без читања гена показује да су нације у најбољем случају – хибриди.

* Одломак из темата „Да ли гени имају националност“, који је уз илустрације Александра Савића објављен у пролеће 2015. године, у првом броју часописа Елементи

МЕТАХРОНИКЕ

Свакодневне теме расту из корена чије је разумевање понекад скривено под историјским, друштвеним, технолошким наслагама. Кроз Метахронике, Слободан Бубњевић покушава да открије шта се, некад, негде, скрило иза?

Истражите МЕТАХРОНИКЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs