Свемирски брод Земља

Смак света се десио јуче

Или колико нешто мора бити велико да бисмо га приметили?

 

 Текст: Милан М. Ћирковић

Скорашњи неуспешни (?) смак света од 21. 12. 2012, инспирисан тобожњим крајем мајанског календара, био је јако добар повод да се размисли и разговара и о неким озбиљним темама. Прилика није сасвим пропуштена, мада се тешко може рећи да је била искоришћена како треба и на глобалном и на локалном нивоу. Позитивни аспект ситуације се огледао у подсећању на бројне стварне (за разлику од окултних, па макар и са „мајанским“ предзнаком) претње и изворе могућег смака света. Елементарна логика сугерише да се о таквим стварима мора говорити унапред, а не накнадно. Опет, живимо у свету накнадне памети у коме, на пример, велики писци често почну да буду читани или, чак, добију иоле пристојну одредницу на Wikipediji тек кад премину (скорашњи и доиста шокантни пример у светским оквирима је Ернесто Сабато, а локалних примера попут Радета Константиновића такође има прилично). Стога није никакво чудо да би се, у гручо-марксистичком духу, да је до глобалне катастрофе одиста дошло, један део водећих медија вероватно одлучио да се томе посвети тек накнадно и „аналитички“. 

Тема о којој бих овде желео да кажем неколико речи је специфична когнитивна необјективност која се назива неосетљивошћу на опсег (или неосетљивошћу на величину). Она је свеприсутна и у највећем броју случајева има тек комичне последице. Одличан пример су перцепције економских вести: шта тачно говори људима кад прочитају да је јавни дуг X милијарди евра или да је неки корумпирани политичар и велики патриота проневерио Y стотина милиона динара? Ништа, осим да је реч о неком великом броју, пред којим треба рећи „Ахххх“ и остати адекватно импресиониран. Да ли ће неко приметити ако се у тим вестима поткраде једна нула више или мање? У девет од десет случајева такве грешке остају потпуно неопажене. Својевремено су, приликом велике опозиције Марса из августа 2003. године, једне угледне београдске новине са великим интелектуалним претензијама, написале да ће се Марс наћи на око 56 хиљада километара (!) од Земље. Да је то била истина, крај света би се десио тада, јер би објекат масе Марса на тој удаљености изазвао плимну силу око три хиљаде пута већу од нормалног плимног дејства Месеца на нашу планету. То би произвело плимне таласе високе километрима који би опустошили сва приобална подручја планете, док би унутрашњости континената биле подвргнуте земљотресима интензитета који није ни дефинисан на Рихтеровој скали; смртност би се вероватно изражавала са десет цифара, а колапс цивилизације би био неумитан, а вероватно и изумирање човека као врсте. Наравно, новински извештај је био лажан: у питању је била грешка од „свега“ три реда величине. Марс је – весело и безбедно – прошао на нешто мање од 56 милиона километара од наше планете, која је остала да чека још девет година на наредни (и опет лажни) смак света. На телефонску жалбу једног нашег познатог писца и популаризатора науке, а превасходно ретког промотера разума на овим просторима, да би то било исто као да су написали да је Загреб од Београда удаљен око 400 метара, великани медијског (дез)информисања су само слегли раменима и исправку нису објавили. Знају они боље каква им је публика и колико је неосетљивост на опсег јака међу научно неписменом/полуписменом популацијом.

Неосетљивост на опсег је добро проучена у когнитивној психологији и теорији одлучивања, где постоји доста емпиријских истраживања на ову тему. Данијел Канеман, добитник Нобелове награде и ко-аутор најзначајнијих радова у теорији одлучивања, наводи примере у коме су испитаници били спремни да плате готово идентичну суму за чишћење једног загађеног језера у Канади, као и за чишћење свих загађених језера у региону. Исто тако, повећање броја корисника неког социјалног или хуманитарног програма за десет пута обично резултује у повећању спремности људи да се ангажују за свега пар процената (налаз који је, очигледно, од великог практичног значаја, ма колико био a priori неочекиван). Са друге стране, не постоји ништа налик консензусу у погледу објашњења ове појаве: неколико објављених хипотеза укључују прототипску процену вредности, логаритамску скалу вредности (тзв. Веберов закон), и друге механизме за објашњење појаве, али се не приближавају коначном објашњењу. 

Али ствари не остају само на нивоу куриозитета. Неосетљивост на опсег своје огољено и врло ружно лице показује тек кад дођемо до озбиљног „смака света“, тј. глобалних катастрофичких ризика. Није потребно нарочито елаборирати колико је ово кључна тема са којом се човечанство суочава у овом веку и миленијуму; по практично консензуалном мишљењу целокупне научне јавности, сада се суочавамо са већим претњама опстанку и добробити људске врсте него икада током њеног постојања на планети. Нажалост, највећи део претњи је антропогене природе (глобално загревање, нуклеарна зима, опасност од злоупотребе биотехнологије или нанотехнологије у сврхе рата или тероризма), мада не треба у потпуности занемарити ни велике природне хазарде (сударе Земље са кометама или астероидима, супервулканске ерупције и слично). Величина ових догађаја – чији се аналози могу наћи само у геолошкој прошлости планете, током епизода масовних изумирања – је таква да је учење “из прошлог искуства” очигледно лишено сваког смисла. Да смо имали искуства са таквим догађајима у прошлости, сасвим сигурно не бисмо сад били овде и дискутовали о томе. Дакле, потребне су нам другачије, не-историјске процене ризика од оваквих догађаја – и велика истраживачка активност на овом пољу током последње деценије довела је до процена које се никако не могу сматрати оптимистичним. Нпр. сер Мартин Риз, један од највећих научника данашњице, у својој познатој књизи Наш коначни час процењује да је вероватноћа људског изумирања у овом веку као последица злоупотребе напредне технологије око 50% – дакле, једнака шансама које добијамо бацањем новчића. Питање које се неминовно поставља јесте: да ли предузимамо нешто тим поводом, или смо спремни да се са том врстом “судбине” помиримо? 

Када се ради о тако великим претњама, шокантно је уочити да у савременом друштву преовладава “помирљив” став, морално неприхватљив нарочито у случају антропогених ризика. Мирити се са сударом Земље са великом кометом која долази из спољног Сунчевог система по хиперболичној путањи са кратким временом упозорења је једна ствар; сасвим друга ствар је мирити се са катаклизмом коју узрокује људски фактор као што је глобално загревање или евентуални нуклеарни рат. Док би се оно прво и могло – мада је и то етички натегнуто – тумачити као стоички мир пред неизбежним (или “Божјом вољом”), ово друго представља чист кукавичлук, неморал и кретање линијом мањег отпора. 

Употребимо за моменат страх од краја света прошлог 21. децембра као пример, претпоставивши нереалистично да је та претња била стварна, као што је стварно глобално загревање или опасност од нуклеарне зиме. Дакле, како је могуће да неко ко би се ужаснуо на помисао да ће сви Јевреји (или сви Роми или сви Папуанци) бити убијени 21. децембра, може истовремено бити помирен са идејом да ће сви људи умрети тог истог 21. децембра? (Намерно узимам тај произвољан датум да бих нагласио како ова трагична необјективност заправо уопште не зависи од специфичности догађаја.) Зар то није у директној супротности са елементарним логичким начелом израженом у најкласичнијем од свих класичних аристотеловских силогизама:

Сви људи су смртни.

Сократ је човек.

Сократ је смртан. 

Наравно да јесте, али очигледно да често нисмо логична бића. И то се односи на друге облике испољавања исте неосетљивости на опсег који могу звучати још морално непривлачније, најблаже речено. Сигурно је да бисмо оштро осудили неког ко би рекао “није страшно ако би сви Јевреји изгинули”, мада не гајимо сличан однос према неком ко, тобоже “стоички”, закључује да “није страшно ако би свет пропао” (и при том, наравно, и сви Јевреји изгинули). Ако би вам неко рекао да постоји X% изгледа да ће сва деца на планети помрети од глади као последица нуклеарне или супервулканске зиме до краја века, то бисте свакако примили као застрашујућу и узнемирујући вест, макар X био и прилично мали број попут 1. Са друге стране, ако би вам неко рекао да постоји X% вероватноће да човечанство изумре до 2100. године, то већином није примљено у тој мери узнемиравајуће, о чему сведочи релативно опуштена рецепција Ризове књиге. 

Иначе нормални људи, који би били шокирани идејом да је морално оправдано убити двогодишње дете изгладњавањем, врло често са пажњом, па и интересовањем и симпатијама, слушају ноторне глупости еколошких екстремиста (попут Earth First! или злогласног Unabombera) који су својим идиотским ставовима о одбијању савремене технологије очигледно спремни да, не трепнувши, осуде на смрт од глади стотине милиона двогодишње, трогодишње, четворогодишње, итд. деце. Исто се односи на децидно одбијање генетски модификоване хране, уколико је иста у стању – а јесте – да много деце спасе смрти од глади у најсиромашнијим афричким земљама. Већ сама пажња коју такве злочиначке идеје често привлаче у медијима, друштвеним мрежама и блогосфери сведочи да је неосетљивост на опсег попримила пандемијске размере. Управо је неосетљивост на опсег, спојена са масовном научном и филозофском неписменошћу узрок подршке коју демагози и промотери разних врста постмодерног ирационализма имају у свим сегментима друштва. Међу њима су тренутно најопаснији религијски и еколошки демагози, али има и бројних других врста који имају сасвим конкретне и трагичне последице (негатори ХИВ-а као узрочника АИДС-а, нпр.). 

Најјезгровитији опис неосетљивости на опсег дао је монструм чије је само постојање имало катастрофичке последице на глобалном плану, Јосиф Висарионович Џугашвили, у често цитираној, али само ретко схваћеној реченици: Смрт једног човека је трагедија, смрт милиона људи је статистика. Нажалост, то није само језиви куриозитет: то је начин на који огроман број људи размишља. И нигде се то боље не манифестује него на примеру глобалних ризика. 

Једном када смо са проблемом неосетљивости на опсег упознати, не делује исувише тешко да свесно радимо на томе да ту необјективност која, као и свака друга необјективност, смета нашем размишљању, коригујемо. Да ли смо спремни да то учинимо? Да ли ћемо из (неуспеле) пропасти света нешто научити – остаје, као и увек, само на нама.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs