Svemirski brod Zemlja

Savremenik budućnosti: Nikolaj Fjodorov i ruski kosmizam

O neopravdano zapostavljenim misliocima

Tekst: Milan M Ćirković

Budućnost nas često iznenađuje samo našom krivicom; ljude koji su se njome ozbiljno bavili često ismevamo ili ignorišemo. U ovom i narednim tekstovima iz nečega što će možda, ako vreme i okolnosti dozvole, postati serija od desetak tekstova, želeo bih da se osvrnem na neke velike mislioce koji su neopravdano zapostavljeni i nepoznati, često i u svetu, a na našim prostorima naročito, a koje povezuje zajednička tematska nit – okrenutost budućnosti i promišljanje velikih pitanja futurološkog, pa i eshatološkog karaktera. (Naravno, deo naslova sam “pozajmio” od dr Zorana Živkovića i njegove sjajne kritičke knjige o SF autorima iz 1980-ih; kao što Borhes reče, broj metafora je konačan, tako da kad krademo, neka to uvek bude od majstora!)

To se može posmatrati i u kontekstu povećanog interesovanja za transhumanizam, koji nasuprot mnogim kritikama uopšte nije pokret “od juče” i ima itekako ozbiljan intelektualni pedigre. Dodatni motiv je razbijanje kvazinaučnih i kvazikulturnih predrasuda, posebno aktuelnih u novije vreme na različitim delovima domaćeg društvenog spektra; pre svega da pokaže da Rusiju ne predstavljaju adekvatno ni Putin ni Rasputin, ni Gasprom ni gulazi (i drugi horori boljševizma), ni Naši ni Crne stotine, ponajmanje “tradicija sekire” (kao što je onomad to formulisao Petar I), KGB/FSB, soc-realizam, Pavel Morozov, likvidacije novinara, mafija i alkoholizam.

Dakle, ima mnogo veličanstvenih stvari u ruskoj kulturi koje su nedovoljno poznate, a jedna od svakako najznačajnijih je misao i delo Nikolaja Fjorodoviča Fjodorova, filozofa, vizionara i začetnika ruskih kosmista. Lično, čini mi se da pored njegovog savremenika Ničea, čiji je gotovo potpuni antipod predstavljao, i nešto mlađeg Herberta Džordža Velsa, originalnijeg mislioca u poslednja dva veka nije moguće “ni sa svećom“ pronaći. Nije uzalud Lav Tolstoj za njega napisao “ponosan sam što živim u isto vreme kad i takav čovek.” Isti grof Tolstoj, koga je Fjodorov žestoko grdio i bar jednom ga u lice nazvao “nekadašnjim inteligentnim piscem”.

Nikolaj F. Fjodorov se rodio u Odesi 1829. godine kao vanbračni sin kneza Pavla Ivanoviča Gagarina, boema i aristokrate sa umetničkim sklonostima. U rodnom gradu se i školovao. Nakon par godina učiteljevanja širom Rusije, počev od 1868. godine, više od četvrt veka je radio kako bibliotekar Muzeja Rumjancevih (danas deo Državne biblioteke Rusije) u Moskvi. Tokom tog perioda živeo je monaškim životom, trošeći praktično svu svoju zaradu na izdržavanje svojih učenika, među njima i Konstantina Ciolkovskog, pionira astronautike, koji je kao siromašan student iz provincije živeo veoma teško u Moskvi.

Tolstoja je naročito impresioniralo da je Fjodorov spavao na kovčegu sa knjigama i to svega po 3-4 sata dnevno, a inače je bio veliki protivnik 8-časovnog radnog vremena koje je podsmešljivo nazivao „16-časovnim lenčarenjem“. Kao i mnogi drugi proroci i vizionari (Buda, Isus, Pitagora), Fjodorov nije ništa objavljivao za života. Sva njegova dela objavljena su posthumno, pri čemu je on insistirao da se izdavač mora odreći svojinskih prava i deliti njegove knjige besplatno, što je sa prvim izdanjem i učinjeno (kasnije su se komunistički izdavači, da upotpune ironiju, oglušivali na ovaj testamentarni zahtev, moje izdanje iz 1982. ima uredno odštampanu cenu na koricama).

Preferirao je usmenu reč, mada su neki od njegovih učenika hvatali beleške koje je on posle autorizovao i delimično uvrštavao u svoje neobjavljene spise. Njegovo najznačajnije delo jeste sintetička Filosofiя obщego dela (Filozofija zajedničkog poduhvata) koja se prvi put pojavila u štampanom obliku 1906. godine, tri godine nakon smrti autora, zaslugom njegovih učenika.

Među učenike Fjodorova – tzv. ruske kosmiste – ubrajaju se ne samo veliki vizionar i pionir astronautike Konstantin Ciolkovski, već i filozof i okultista Pjotr Uspenski, slavni geohemičar, mineralog i biolog Vladimir Vernadski, fizičar i teolog Pavle Florenski, biofizičar Aleksandar Čiževski i još neki ruski i ukrajinski mislioci. Mada nije sa njima delio većinu stanovišta, Nikolaj Berđajev je priznavao svoj ogromni intelektualni dug kosmistima generalno, a Fjodorovu posebno i napisao je jedan od svojih najpoetičnijih eseja u povodu stogodišnjice rođenja skromnog bibliotekara.

Vladimir Solovjov, kome je Fjodorov poslao odlomke iz svojih rukopisa, napisao je: “Prihvatam Vaš projekat bezuslovno i bez oklevanja… Ne mogu, a da Vas ne priznam za svog učitelja i duhovnog oca.” (Uzgred, već i ovaj mali spisak imena svedoči o intenzitetu intelektualnog života u Rusiji na kraju 19. i početku 20. veka, što su komesari kasnijeg totalitarnog režima pokušavali orvelovski da prekroje i proglase sve što je prethodilo “nultoj godini” revolucije za mrak i srednjevekovlje.)

Preko Ciolkovskog, kosmizam je imao uticaja na sovjetski kosmički program, pre svega kroz ličnost Sergeja Pavloviča Karaljova, glavnog dizajnera i spiritus movens-a čitavog programa. Poznato je da je Karaljov još kao dečak otišao iz rodne Ukrajine na pravo “hodočašće” u Kalugu da upozna starog Ciolkovskog, koji mu je tokom čitavog života bio lična ikona i vrhunski uzor, čak i u najtežim trenucima dok je 16 sati dnevno sekao drva u sibirskom gulagu.

Među docnijim misliocima koji su svesno ili ne bili na pozicijama sličnim kosmistima ili na koje je kosmizam uticao možemo pomenuti i tako raznovrsne umove poput Herberta Džordža Velsa, Bakminstera Fulera, Džulijena Hakslija, Džona Rolsa, ser Artura Klarka, Frimena Dajsona, Marsela Terua, Mišela Uelbeka, pa sve do savremenih transhumanista, ekstropijanaca, singularitarijanaca i drugih futurista. Interesovanje za kosmiste naglo je poraslo u poslednje dve decenije, o čemu svedoče skorašnji prevodi na nekoliko svetskih jezika; kod nas je, uzgred budi rečeno, o njima pisao naš savremeni filozof i istoričar nauke, profesor Radomir Đorđević.

Misao Fjodorova puna je “očiglednih” paradoksa; naravno, ova reč je pod navodnicima zato što on nije bio istinski nekoherentan ili kontradiktoran, već se to čini samo pri površnom čitanju. (Kao što je Andre Žid u svom dnevniku napisao čuvenu rečenicu o tome da iskren čovek nikada nije kontradiktoran; on samo može koristiti reči u datom trenutku na drugačiji način od sagovornika iz emocionalnih ili intelektualnih razloga.)

Danas je gotovo nezamislivo da je čovek koji je toliko verovao u moć nauke i tehnologije, te u kosmičku sudbinu čovečanstva, optuživao čak i Dostojevskog i slavenofile poput Danilevskog za “inficiranost načinom mišljenja Zapada”. Poput srednjevekovnih ruskih monaha, pre patrijarha Nikona i Petra Velikog, Fjodorov je optuživao zapadne hrišćane, naročito rimokatolike, za uvođenje osvetoljubivosti, taštine, pretnje paklom i kulta ličnosti u originalno kolektivističko hrišćansko verovanje.

Međutim, nasuprot njima i nasuprot gotovo čitavoj tradiciji ruskog pravoslavlja, Fjodorov je isticao i demokratski i egalitarni karakter onoga što je originalna hrišćanska tradicija po njegovom mišljenju oličavala. Stoga on i u aristokratiji i u carskom samodržavlju vidi žaljenja vredne aberacije koje su usporavale ruski narod na njegovom usponu ka prosvećenosti (u specifičnom kolektivističkom smislu) i “zajedničkom delu”. (Verovatno su upravo ovi delovi Fjodorovljeve misli, a kasnije i njegova očigledna veza sa kosmičkim programom, učinili da njegovi spisi ne budu stavljeni na indeks za vreme komunističkog režima, mada ih ni u jednom periodu, sve do najnovijeg vremena nije bilo lako nabaviti. Kao i u nekim drugim slučajevima, već sama dubina njegove misli učinila je posao inkvizitora i cenzora daleko težim, te su ga oni očigledno aljkavo uradili!)

Umesto patrijarhalno-militarističkog slavljenja “večite muškosti” (karakteristične za orijentalne despotije, čija su obeležja tiranija, rat i smrt), i dekadentnog slavljenja “večite ženstvenosti” (koju karakteriše zapadna demokratija, luksuz i uživanje u zemaljskim zadovoljstvima), Fjodorov predlaže “večitu detinjastost” koju karakteriše sa jedne strane moralna čistoća i miroljubivost, a sa druge radoznalost i želja za igrom sa čitavim svetom.

Delo je opšte samo ako u njemu odista učestvuju svi ljudi. U tom pogledu, za Fjodorova ne postoje polne, nacionalne, verske ili druge razlike. Jedna razlika doduše postoji, i Fjodorov je smatra neminovnom na ovom stadijumu, ali sugeriše i kako je treba iskoristiti da se prevaziđe postojeće stanje: razlika između obrazovanih i neobrazovanih. Zbog ovoga se njegova misao često proglašava elitističkom, mada je to sasvim bez osnova: Fjodorov na mnogo mesta naglašava da je cilj Poduhvata opšta prosvećenost, koja se odnosi ne samo na stanovnike Zemlje, već i čitavog kosmosa. I ne samo one koji tu budućnost dožive, jer on i razliku između živih i mrtvih doživljava kao svojevrsnu nepravdu i diskriminaciju.

On je iznad svega filozof dve velike ideje: kolonizacije svemira (koju naziva “spiritualizacijom”) i fizičkog vaskrsavanja mrtvih. Obe se ljudima i danas mogu činiti šokantnim – kako li su zvučale pre 150 godina možemo samo da nagađamo (i divimo se Fjodorovljevoj hrabrosti)! I ne samo to: već će se oba ta velika projekta ostvariti doslednom i planskom upotrebom dostignuća racionalne nauke i na njoj zasnovane tehnologije.

Ovo treba naročito naglasiti: Fjodorov nije zagovarao mistično religiozno uskrsnuće mrtvih na Strašnom sudu ili neku od srodnih teističkih koncepcija. Poznato je da je žestoko kritikovao Dostojevskog i Solovjova zbog skretanja u misticizam baš u pogledu ovoga. Mada najdublje religiozan u smislu ruskog pravoslavlja, on je smatrao da taj oblik uskrsnuća stoji van vremena (na sličan način na koji je akt stvaranja sveta sam van vremena), a da se prethodno mora ispuniti vaskrsnuće mrtvih kroz materijalni, dakle naučno-tehnološki, progres, čime bi se ukinula jedna od “velikih nepravdi”, tj. pored drugih oblika neravnopravnosti protiv kojih je pisao (polnih, imovinskih, itd.) on je iskreno doživljavao kao etički problem neravnopravnost između sada živih i mrtvih ljudi.

Dubina njegovog humanizma zaista može povremeno biti nerazumljiva današnjem čitaocu; na primer, on je utvrđivao da, ako je plemenito ponašanje pomoć bolesnima i briga za ljude koji su zbog nesreće ostali bez imovine, kako onda logički nastavak iste te etike nije briga za umrle? Iako smo priznali da je individua neponovljiva, mi odbijamo – usred kulturnih, religijskih i drugih razloga – da ističemo u prvi mah gubitak te neponovljivosti zbog smrti – koja, po Fjodorovu, nikako nije sama po sebi neizbežna, već je najteža bolest i ultimativno zlo protiv koga se moramo boriti u svakom trenutku, makar konačna pobeda nad smrću ležala vekovima, pa i hiljadama godina u budućnosti.

Ova pobeda, kao i naseljavanje kosmosa, biće postignuto korišćenjem nauke i tehnologije do neslućenih dimenzija – ali iz razloga koji će biti suštinski spiritualni, etički i emocionalni. Za njega nema nikakve protivurečnosti između istinske nauke i istinske religije (za razliku od njihovih privremenih manifestacija koje i sa jedne i sa druge strane uključuju kukavičko i besplodno priznavanje smrti), s tim što on taj percipirani sukob razrešava na doista ekscentričan način: on insistira na tome da ne samo što će superiorna nauka budućnosti steći sakralni status u društvu, već će ona približavanjem velikim ciljevima, pre svega vaskrsavanju svih ljudi koji su ikada živeli i naseljavanju čitavog vidljivog kosmosa dobiti istinsku sakralnu suštinu.

Fjodorov je tako prvi zamislio kasnije mnogo puta u naučnofantastičnom kontekstu eksploatisan motiv izjednačavanja i stapanja naučne i religijske elite u razumevanju jedinstvene sakralne istine o univerzumu. Pri tom treba opet ponoviti da je njegova filozofija pre svega filozofija akcije, pa bila ta akcija motivisana onime što sa današnjeg nesavršenog stanovišta percipiramo kao nauka ili onime što percipiramo kao religija. Prema misticizmu i kontemplativnosti se on odnosi sa iskrenim i dubokim prezirom, kao prema stvarima koje odvraćaju ljude od rada na Zajedničkom Poduhvatu – “transformaciji haotičnog poretka prirode u uređeni poredak koji reguliše čovek.”

Mada se sve kod njega vrti oko “zajedničkog poduhvata”, Fjodorov nikako nije mislilac jedne ideje. Naprotiv, po mnogo čemu on je bio nastavljač renesansne svestranosti (nije ni čudo da je jedan od njegovih omiljenih izvora koje rado citira u Filozofiji zajedničkog dela Leon-Batista Alberti). Jedna od praktičnijih ideja za koje se zalagao jeste izgradnja velike opservatorije u planinama Pamira, koja bi trebalo da posluži dramatičnom unapređenju astronomskih nauka, kao neophodnom preduslovu kolonizacije svemira; ovaj njegov san malim delićem je ispunjen mnogo decenija nakon njegove smrti izgradnjom Opservatorije Majdanak na pamirskim obroncima današnjeg Uzbekistana.

Ali u ogromnoj većini njegove ideje bile su izrazito teorijske i vizionarske prirode. Insistirao je na “projektivnosti” velikih ideja, kao suprotnosti i sintezi objektivnosti i subjektivnosti, u smislu da one mogu biti objektivne ili subjektivne u zavisnosti od istorijskog trenutka i stanja posmatrača, ali da ultimativni kriterijum njihove vrednosti leži u tome koliko i na kakvu akciju inspirišu. Filozofski, bio je po mnogo čemu blizak Ortegi i Gasetu, između ostalog i po insistiranju da se, nasuprot tradiciji zapadne filozofije od Dekarta naovamo, moralni sudovi ne mogu razdvojiti od deskriptivnih sudova o prirodi (savremenim filozofskim rečnikom prihvatao je tzv. naturalističku grešku).

Podvojenost učenih ljudi i mase je i kod Fjodorova i kod Ortege osnovica tumačenja društvenih odnosa. Takođe, projektivnost ideja kod Fjodorova ima sličnosti sa “dinamičkim razumom” kod Ortege, a blizak im je i popularni stil izlaganja i prezir prema formalizovanoj filozofiji kakva se izučava u akademskim institucijama. Sa druge strane, Ortegin pesimizam leži u najoštrijem kontrastu sa suštinskim optimizmom Fjodorovljeve misli, sve okrenute uzbudljivoj budućnosti čovečanstva u najširem kosmičkom kontekstu.

Prilično je indikativno da su upravo u toj grandioznoj viziji najbliži “duhovni srodnici” vatrenog pravoslavca Fjodorova bili ateista i jedan od otaca neodarvinizma Džon B. S. Holdejn, te jezuitski sveštenik i paleontolog Pjer Tejar de Šarden. Obojica su sa Fjodorovom delili izrazitu sklonost ka eshatološkoj spekulaciji – moglo bi se čak tvrditi da Fjodorov u svojoj viziji spaja naizgled nespojive crte Tejarovog savršeno teističkog viđenja uskrsnuća “u Omega-tački”, tj. na kraju vremena, sa Holdejnovom izrazito naturalističkom vizijom “Dedalovog” ukidanja razlike između prirodnog i veštačkog.

Ovo svedoči da je tradicionalno religijsko razumevanje eshatologije bilo prevaziđena još pre stotinak godina, što se i danas često zaboravlja ili ignoriše kod ljudi koji okrenutost ka budućnosti naivno smatraju nekom vrstom dokone teološke spekulacije. U narednim tekstovima biće detaljnije razmotreni stavovi ovih i još nekih mislilaca futurističkog usmerenja.

Malo ima slika koje prikazuju Fjodorova i gotovo nijedna fotografija – ali je ona koju je naslikao Leonid Pasternak (Borisov otac i poznati ruski impresionista) zanimljiva baš po pokušaju da se na impresionistički način prikaže Fjodorovljev “laki” asketizam. Konačno, evo malo Fjodorova njegovim sopstvenim rečima (pored mog, neizbežno nezgrapnog, prevoda navodim i ponešto u originalu, da se oseti stilska lepota njegovog pisanja):

Čovečanstvo je Božije oruđe za spasenje čitavog svemira.

Danas je sve podređeno ultimativnim ciljevima rata, sasvim suprotno onome čemu moramo težiti.

Politika mora biti zamenjena fizikom.

Smrt je samo manifestacija naše nezrelosti, nedostatka nezavisnosti, samopouzdanja i razumevanja života, kao i naše nesposobnosti za uzajamnu pomoć.

Priroda nam vrag vremennый, a drug večnый potomu, čto net vraždы večnoй, a ustranenie vremennoй estь naša zadača, zadača suщestv, nadelennыh čuvstvom i razumom.

[Priroda nam je privremeno neprijatelj, ali prijatelj u večnosti, zbog toga što nema večnog neprijateljstva, a eliminacija svega što je privremeno je naš zadatak, zadatak bića obdarenih osećanjima i razumom.]

Čelovečestvo budet bratstvom lišь togda, kogda vse znanie polučit bolьšuю glubinu i širotu, kogda vsя nauka i vse iskustvo stanut otečeskim delom; tolьko nauka i iskusstvo mogut obratitь čelovečeskiй rod v bratstvo.

[Čovečanstvo će postati istinsko bratstvo tek onda kada sva znanja dosegnu ogromnu dubinu i širinu, kada za sve nauke i sve umetnosti budemo očinski brinuli; samo nauka i umetnosti mogu preobratiti sve ljude u braću.]

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs