Свемирски брод Земља

Савременик будућности: Николаj Фjодоров и руски космизам

О неоправдано запостављеним мислиоцима

Текст: Милан М Ћирковић

Будућност нас често изненађуjе само нашом кривицом; људе коjи су се њоме озбиљно бавили често исмевамо или игноришемо. У овом и наредним текстовима из нечега што ће можда, ако време и околности дозволе, постати сериjа од десетак текстова, желео бих да се осврнем на неке велике мислиоце коjи су неоправдано запостављени и непознати, често и у свету, а на нашим просторима нарочито, а коjе повезуjе заjедничка тематска нит – окренутост будућности и промишљање великих питања футуролошког, па и есхатолошког карактера. (Наравно, део наслова сам “позаjмио” од др Зорана Живковића и његове сjаjне критичке књиге о СФ ауторима из 1980-их; као што Борхес рече, броj метафора jе коначан, тако да кад крадемо, нека то увек буде од маjстора!)

То се може посматрати и у контексту повећаног интересовања за трансхуманизам, коjи насупрот многим критикама уопште ниjе покрет “од jуче” и има итекако озбиљан интелектуални педигре. Додатни мотив jе разбиjање квазинаучних и квазикултурних предрасуда, посебно актуелних у новиjе време на различитим деловима домаћег друштвеног спектра; пре свега да покаже да Русиjу не представљаjу адекватно ни Путин ни Распутин, ни Гаспром ни гулази (и други хорори бољшевизма), ни Наши ни Црне стотине, понаjмање “традициjа секире” (као што jе ономад то формулисао Петар И), КГБ/ФСБ, соц-реализам, Павел Морозов, ликвидациjе новинара, мафиjа и алкохолизам.

Дакле, има много величанствених ствари у рускоj култури коjе су недовољно познате, а jедна од свакако наjзначаjниjих jе мисао и дело Николаjа Фjородовича Фjодорова, филозофа, визионара и зачетника руских космиста. Лично, чини ми се да поред његовог савременика Ничеа, чиjи jе готово потпуни антипод представљао, и нешто млађег Херберта Џорџа Велса, оригиналниjег мислиоца у последња два века ниjе могуће “ни са свећом“ пронаћи. Ниjе узалуд Лав Толстоj за њега написао “поносан сам што живим у исто време кад и такав човек.” Исти гроф Толстоj, кога jе Фjодоров жестоко грдио и бар jедном га у лице назвао “некадашњим интелигентним писцем”.

Николаj Ф. Фjодоров се родио у Одеси 1829. године као ванбрачни син кнеза Павла Ивановича Гагарина, боема и аристократе са уметничким склоностима. У родном граду се и школовао. Након пар година учитељевања широм Русиjе, почев од 1868. године, више од четврт века jе радио како библиотекар Музеjа Румjанцевих (данас део Државне библиотеке Русиjе) у Москви. Током тог периода живео jе монашким животом, трошећи практично сву своjу зараду на издржавање своjих ученика, међу њима и Константина Циолковског, пионира астронаутике, коjи jе као сиромашан студент из провинциjе живео веома тешко у Москви.

Толстоjа jе нарочито импресионирало да jе Фjодоров спавао на ковчегу са књигама и то свега по 3-4 сата дневно, а иначе jе био велики противник 8-часовног радног времена коjе jе подсмешљиво називао „16-часовним ленчарењем“. Као и многи други пророци и визионари (Буда, Исус, Питагора), Фjодоров ниjе ништа обjављивао за живота. Сва његова дела обjављена су постхумно, при чему jе он инсистирао да се издавач мора одрећи своjинских права и делити његове књиге бесплатно, што jе са првим издањем и учињено (касниjе су се комунистички издавачи, да употпуне ирониjу, оглушивали на оваj тестаментарни захтев, моjе издање из 1982. има уредно одштампану цену на корицама).

Преферирао jе усмену реч, мада су неки од његових ученика хватали белешке коjе jе он после ауторизовао и делимично уврштавао у своjе необjављене списе. Његово наjзначаjниjе дело jесте синтетичка Философия общего дела (Филозофиjа заjедничког подухвата) коjа се први пут поjавила у штампаном облику 1906. године, три године након смрти аутора, заслугом његових ученика.

Међу ученике Фjодорова – тзв. руске космисте – убраjаjу се не само велики визионар и пионир астронаутике Константин Циолковски, већ и филозоф и окултиста Пjотр Успенски, славни геохемичар, минералог и биолог Владимир Вернадски, физичар и теолог Павле Флоренски, биофизичар Александар Чижевски и jош неки руски и украjински мислиоци. Мада ниjе са њима делио већину становишта, Николаj Берђаjев jе признавао своj огромни интелектуални дуг космистима генерално, а Фjодорову посебно и написао jе jедан од своjих наjпоетичниjих есеjа у поводу стогодишњице рођења скромног библиотекара.

Владимир Соловjов, коме jе Фjодоров послао одломке из своjих рукописа, написао jе: “Прихватам Ваш проjекат безусловно и без оклевања… Не могу, а да Вас не признам за свог учитеља и духовног оца.” (Узгред, већ и оваj мали списак имена сведочи о интензитету интелектуалног живота у Русиjи на краjу 19. и почетку 20. века, што су комесари касниjег тоталитарног режима покушавали орвеловски да прекроjе и прогласе све што jе претходило “нултоj години” револуциjе за мрак и средњевековље.)

Преко Циолковског, космизам jе имао утицаjа на совjетски космички програм, пре свега кроз личност Сергеjа Павловича Караљова, главног дизаjнера и spiritus movens-а читавог програма. Познато jе да jе Караљов jош као дечак отишао из родне Украjине на право “ходочашће” у Калугу да упозна старог Циолковског, коjи му jе током читавог живота био лична икона и врхунски узор, чак и у наjтежим тренуцима док jе 16 сати дневно секао дрва у сибирском гулагу.

Међу доцниjим мислиоцима коjи су свесно или не били на позициjама сличним космистима или на коjе jе космизам утицао можемо поменути и тако разноврсне умове попут Херберта Џорџа Велса, Бакминстера Фулера, Џулиjена Хакслиjа, Џона Ролса, сер Артура Кларка, Фримена Даjсона, Марсела Теруа, Мишела Уелбека, па све до савремених трансхуманиста, екстропиjанаца, сингуларитариjанаца и других футуриста. Интересовање за космисте нагло jе порасло у последње две децениjе, о чему сведоче скорашњи преводи на неколико светских jезика; код нас jе, узгред буди речено, о њима писао наш савремени филозоф и историчар науке, професор Радомир Ђорђевић.

Мисао Фjодорова пуна jе “очигледних” парадокса; наравно, ова реч jе под наводницима зато што он ниjе био истински некохерентан или контрадикторан, већ се то чини само при површном читању. (Као што jе Андре Жид у свом дневнику написао чувену реченицу о томе да искрен човек никада ниjе контрадикторан; он само може користити речи у датом тренутку на другачиjи начин од саговорника из емоционалних или интелектуалних разлога.)

Данас jе готово незамисливо да jе човек коjи jе толико веровао у моћ науке и технологиjе, те у космичку судбину човечанства, оптуживао чак и Достоjевског и славенофиле попут Данилевског за “инфицираност начином мишљења Запада”. Попут средњевековних руских монаха, пре патриjарха Никона и Петра Великог, Фjодоров jе оптуживао западне хришћане, нарочито римокатолике, за увођење осветољубивости, таштине, претње паклом и култа личности у оригинално колективистичко хришћанско веровање.

Међутим, насупрот њима и насупрот готово читавоj традициjи руског православља, Фjодоров jе истицао и демократски и егалитарни карактер онога што jе оригинална хришћанска традициjа по његовом мишљењу оличавала. Стога он и у аристократиjи и у царском самодржављу види жаљења вредне аберациjе коjе су успоравале руски народ на његовом успону ка просвећености (у специфичном колективистичком смислу) и “заjедничком делу”. (Вероватно су управо ови делови Фjодоровљеве мисли, а касниjе и његова очигледна веза са космичким програмом, учинили да његови списи не буду стављени на индекс за време комунистичког режима, мада их ни у jедном периоду, све до наjновиjег времена ниjе било лако набавити. Као и у неким другим случаjевима, већ сама дубина његове мисли учинила jе посао инквизитора и цензора далеко тежим, те су га они очигледно аљкаво урадили!)

Уместо патриjархално-милитаристичког слављења “вечите мушкости” (карактеристичне за ориjенталне деспотиjе, чиjа су обележjа тираниjа, рат и смрт), и декадентног слављења “вечите женствености” (коjу карактерише западна демократиjа, луксуз и уживање у земаљским задовољствима), Фjодоров предлаже “вечиту детињастост” коjу карактерише са jедне стране морална чистоћа и мирољубивост, а са друге радозналост и жеља за игром са читавим светом.

Дело jе опште само ако у њему одиста учествуjу сви људи. У том погледу, за Фjодорова не постоjе полне, националне, верске или друге разлике. Jедна разлика додуше постоjи, и Фjодоров jе сматра неминовном на овом стадиjуму, али сугерише и како jе треба искористити да се превазиђе постоjеће стање: разлика између образованих и необразованих. Због овога се његова мисао често проглашава елитистичком, мада jе то сасвим без основа: Фjодоров на много места наглашава да jе циљ Подухвата општа просвећеност, коjа се односи не само на становнике Земље, већ и читавог космоса. И не само оне коjи ту будућност доживе, jер он и разлику између живих и мртвих доживљава као своjеврсну неправду и дискриминациjу.

Он jе изнад свега филозоф две велике идеjе: колонизациjе свемира (коjу назива “спиритуализациjом”) и физичког васкрсавања мртвих. Обе се људима и данас могу чинити шокантним – како ли су звучале пре 150 година можемо само да нагађамо (и дивимо се Фjодоровљевоj храбрости)! И не само то: већ ће се оба та велика проjекта остварити доследном и планском употребом достигнућа рационалне науке и на њоj засноване технологиjе.

Ово треба нарочито нагласити: Фjодоров ниjе заговарао мистично религиозно ускрснуће мртвих на Страшном суду или неку од сродних теистичких концепциjа. Познато jе да jе жестоко критиковао Достоjевског и Соловjова због скретања у мистицизам баш у погледу овога. Мада наjдубље религиозан у смислу руског православља, он jе сматрао да таj облик ускрснућа стоjи ван времена (на сличан начин на коjи jе акт стварања света сам ван времена), а да се претходно мора испунити васкрснуће мртвих кроз материjални, дакле научно-технолошки, прогрес, чиме би се укинула jедна од “великих неправди”, тj. поред других облика неравноправности против коjих jе писао (полних, имовинских, итд.) он jе искрено доживљавао као етички проблем неравноправност између сада живих и мртвих људи.

Дубина његовог хуманизма заиста може повремено бити неразумљива данашњем читаоцу; на пример, он jе утврђивао да, ако jе племенито понашање помоћ болеснима и брига за људе коjи су због несреће остали без имовине, како онда логички наставак исте те етике ниjе брига за умрле? Иако смо признали да jе индивидуа непоновљива, ми одбиjамо – усред културних, религиjских и других разлога – да истичемо у први мах губитак те непоновљивости због смрти – коjа, по Фjодорову, никако ниjе сама по себи неизбежна, већ jе наjтежа болест и ултимативно зло против кога се морамо борити у сваком тренутку, макар коначна победа над смрћу лежала вековима, па и хиљадама година у будућности.

Ова победа, као и насељавање космоса, биће постигнуто коришћењем науке и технологиjе до неслућених димензиjа – али из разлога коjи ће бити суштински спиритуални, етички и емоционални. За њега нема никакве противуречности између истинске науке и истинске религиjе (за разлику од њихових привремених манифестациjа коjе и са jедне и са друге стране укључуjу кукавичко и бесплодно признавање смрти), с тим што он таj перципирани сукоб разрешава на доиста ексцентричан начин: он инсистира на томе да не само што ће супериорна наука будућности стећи сакрални статус у друштву, већ ће она приближавањем великим циљевима, пре свега васкрсавању свих људи коjи су икада живели и насељавању читавог видљивог космоса добити истинску сакралну суштину.

Фjодоров jе тако први замислио касниjе много пута у научнофантастичном контексту експлоатисан мотив изjедначавања и стапања научне и религиjске елите у разумевању jединствене сакралне истине о универзуму. При том треба опет поновити да jе његова филозофиjа пре свега филозофиjа акциjе, па била та акциjа мотивисана ониме што са данашњег несавршеног становишта перципирамо као наука или ониме што перципирамо као религиjа. Према мистицизму и контемплативности се он односи са искреним и дубоким презиром, као према стварима коjе одвраћаjу људе од рада на Заjедничком Подухвату – “трансформациjи хаотичног поретка природе у уређени поредак коjи регулише човек.”

Мада се све код њега врти око “заjедничког подухвата”, Фjодоров никако ниjе мислилац jедне идеjе. Напротив, по много чему он jе био настављач ренесансне свестраности (ниjе ни чудо да jе jедан од његових омиљених извора коjе радо цитира у Филозофиjи заjедничког дела Леон-Батиста Алберти). Jедна од практичниjих идеjа за коjе се залагао jесте изградња велике опсерваториjе у планинама Памира, коjа би требало да послужи драматичном унапређењу астрономских наука, као неопходном предуслову колонизациjе свемира; оваj његов сан малим делићем jе испуњен много децениjа након његове смрти изградњом Опсерваториjе Маjданак на памирским обронцима данашњег Узбекистана.

Али у огромноj већини његове идеjе биле су изразито теориjске и визионарске природе. Инсистирао jе на “проjективности” великих идеjа, као супротности и синтези обjективности и субjективности, у смислу да оне могу бити обjективне или субjективне у зависности од историjског тренутка и стања посматрача, али да ултимативни критериjум њихове вредности лежи у томе колико и на какву акциjу инспиришу. Филозофски, био jе по много чему близак Ортеги и Гасету, између осталог и по инсистирању да се, насупрот традициjи западне филозофиjе од Декарта наовамо, морални судови не могу раздвоjити од дескриптивних судова о природи (савременим филозофским речником прихватао jе тзв. натуралистичку грешку).

Подвоjеност учених људи и масе jе и код Фjодорова и код Ортеге основица тумачења друштвених односа. Такође, проjективност идеjа код Фjодорова има сличности са “динамичким разумом” код Ортеге, а близак им jе и популарни стил излагања и презир према формализованоj филозофиjи каква се изучава у академским институциjама. Са друге стране, Ортегин песимизам лежи у наjоштриjем контрасту са суштинским оптимизмом Фjодоровљеве мисли, све окренуте узбудљивоj будућности човечанства у наjширем космичком контексту.

Прилично jе индикативно да су управо у тоj грандиозноj визиjи наjближи “духовни сродници” ватреног православца Фjодорова били атеиста и jедан од отаца неодарвинизма Џон Б. С. Холдеjн, те jезуитски свештеник и палеонтолог Пjер Теjар де Шарден. Обоjица су са Фjодоровом делили изразиту склоност ка есхатолошкоj спекулациjи – могло би се чак тврдити да Фjодоров у своjоj визиjи спаjа наизглед неспоjиве црте Теjаровог савршено теистичког виђења ускрснућа “у Омега-тачки”, тj. на краjу времена, са Холдеjновом изразито натуралистичком визиjом “Дедаловог” укидања разлике између природног и вештачког.

Ово сведочи да jе традиционално религиjско разумевање есхатологиjе било превазиђена jош пре стотинак година, што се и данас често заборавља или игнорише код људи коjи окренутост ка будућности наивно сматраjу неком врстом доконе теолошке спекулациjе. У наредним текстовима биће детаљниjе размотрени ставови ових и jош неких мислилаца футуристичког усмерења.

Мало има слика коjе приказуjу Фjодорова и готово ниjедна фотографиjа – али jе она коjу jе насликао Леонид Пастернак (Борисов отац и познати руски импресиониста) занимљива баш по покушаjу да се на импресионистички начин прикаже Фjодоровљев “лаки” аскетизам. Коначно, ево мало Фjодорова његовим сопственим речима (поред мог, неизбежно незграпног, превода наводим и понешто у оригиналу, да се осети стилска лепота његовог писања):

Човечанство jе Божиjе оруђе за спасење читавог свемира.

Данас jе све подређено ултимативним циљевима рата, сасвим супротно ономе чему морамо тежити.

Политика мора бити замењена физиком.

Смрт jе само манифестациjа наше незрелости, недостатка независности, самопоуздања и разумевања живота, као и наше неспособности за узаjамну помоћ.

Природа нам враг временный, а друг вечный потому, что нет вражды вечной, а устранение временной есть наша задача, задача существ, наделенных чувством и разумом.

[Природа нам jе привремено неприjатељ, али приjатељ у вечности, због тога што нема вечног неприjатељства, а елиминациjа свега што jе привремено jе наш задатак, задатак бића обдарених осећањима и разумом.]

Человечество будет братством лишь тогда, когда все знание получит большую глубину и широту, когда вся наука и все искуство станут отеческим делом; только наука и искусство могут обратить человеческий род в братство.

[Човечанство ће постати истинско братство тек онда када сва знања досегну огромну дубину и ширину, када за све науке и све уметности будемо очински бринули; само наука и уметности могу преобратити све људе у браћу.]

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs