Иза хоризонта

Са ону страну краjа свиjета

Како су Витус Беринг и његови морнари трагали за мореузом између Сjеверне Америке и Азиjе и зашто jе све могло бити другачиjе, а ниjе

Текст: Филип Шварм*

Како су Витус Беринг и његови морнари трагали за мореузом између Сjеверне Америке и Азиjе и зашто jе све могло бити другачиjе, а ниjе?

„Иако сам тридесет седам година у служби, живим и даље као номад“, пише 1740. педесетдеветогодишњи комодор Витус Беринг. Не претjеруjе: рођен jе 1681. у Хорсенсу, у Данскоj, поморски занат учи пловећи за Холанђане између Европе и Индиjе, од 1704. служи у рускоj балтичкоj флоти као официр и, потом, капетан линиjских бродова Перл, Селафил и Малбург, а 1725. започиње са потуцањем по Сибиру.  

Умор и самосажељење стижу Беринга у дрвеноj тврђави – астрогу – Охотск, на суморноj обали залеђеног мора. Док завиjа пурга, сњежна олуjа, све о чему машта jесу пензиjа и куповина сеоског имања након што у љето 1741. заплови посљедњи пут у животу.

То путовање непознатом рутом од Камчатке до Америке и натраг, круна jе његове кариjере без брљања али и истицања; кариjере чиjи су главни замаjац снобизам и амбициозност комодорове супруге Ане Кристине.

7000 километара

Шеснаест година раниjе, самртна постеља Петра Великог. Између два напада грознице, онемоћали монарх слабих живаца и џиновског стаса наређуjе рjешавање проблема што га „мори већ низ година“.

 „Да ли се копно коjе лежи на сjеверу, а коjе, како се чини – будући да нитко не зна докле сеже – можда се спаjа са Америком?“, пише у jесен 1724. цар кога до самог краjа не напушта страст за морем, бродовима, путовањима.

Све у свему, нетко мора отићи на Камчатку, тамо направити брод, испловити на сjевер и утврдити да ли су Азиjа и Америка споjени или не.

За Витуса Беринга то jе посљедња прилика да се извуче из несигурног статуса наjамничког официра, домогне високог друштва и обезбjеди породицу. Мада jедва запажен у служби, успиjева да га именуjу за вођу експедициjе: можда због поморског образовања, а можда и зато што са супругом Аном Кристином неуморно обиjа прагове моћника у Санкт Петерсбургу.  

Петра Великог красе нестрпљење и свирепо кажњавање; зато већ 25. jануара 1725. Беринг и његови људи крећу по наjвећем мразу на пут од 7000  километара. У Тоболск, управни центар цjелокупног Сибира, стижу у марту са караваном од тридесет саоница и убрзо, након топљења леда, настављаjу даље чамцима – Обом, па његовом притоком Кет. Плове узводно и безобзирно регрутуjу веслаче у сваком насељу.

„Запамтите, без присиљавања ништа нећете учинити“, стоjи у Беринговом упутству командиру предходнице, Петру Аврамовичу Чаплину.

Два пута мораjу пребацивати терет копном: код Jенисеjка између риjека Кет и Велике Тунгуске и код Илмска од Велике Тунгуске до Лене; веслањем и теглењем чамаца уз матицу посљедње риjеке почетком зиме стижу у Jакутск. Из тог и других астрога Беринг одводи више од тридесет столара, ковача и осталих занатлиjа. Заjедно са сељацима и изгнаницима у експедициjи и они се на основу посебног наређења третираjу као воjници. Зна се због чега: 

„Сваки бунт, негодовање и тврдоглавост биће кажњени вjешањем“ , стоjи у артикули 137, Књиге воjних прописа.

На прољеће 1726. Беринг диjели људство: он и Чаплин предводе караван товарних коња док поручник Мартин Шпанберг са тешким теретом плови уз риjеке Алдан, Маjу, Jодому… У Охотск стижу по етапама од новембра до краjа године – исцрпљени и болесни. Од више стотина возара и веслача, бар пола умире од глади, смрзавања, скорбута…

1600 километара

Током зиме и прољећа 1727.  Берингове занатлиjе у Охотску завршаваjу брод од петнаестак метара са два jарбола. Назван jе Фортуна и све jе – од jедара, преко ужади и топова до посљедњег чавла – превезено и пренесено кроз читав Сибир.

Међутим, услиjед магли и супротних вjетрова, Беринг све до почетка септембра ниjе у стању да преплови Охотско море и пристане на западну обалу Камчатке, а одатле  ни да jе обиђе са истока… Поново мора на супротноj страни полуткока направити jош jедан брод; поново се материjал за изградњу и храна транспортираjу риjекама и, током зиме, саоницама.  

„Док су ишли риjеком Бистром пали су у воду jедан кабел од шест палаца, двиjе котве, осам вреће са брашном и jедан каjур“, рутински биљежи Чаплин.

Каjури су чамџиjе и гоничи псећих запрега, припадници Камчадалског народа.  Попут Чукча, Jакута, Тунгуза и осталих сибирских нациjа принуђени су да плаћаjу jасик, порез у крзнима: квота се обезбjеђуjе узимањем таоца, а сваки отпор козачке казнене експедициjе гуше у крви и одвођењем у ропство. Онемогућени да лове и прикупљаjу храну због рада за потребе експедициjе, Камчадали тешко страдаjу од глади.  

Коначно, у Њижнокамчатскоj тврђави завршен jе двадесетметарски Архангел Гаврило. Са овим своjим другим бродом и четрдесет и jедним чланом посаде, Беринг испловљава на сjевер 13. jула 1728. Углавном се држе обале и до 16. аугуста без већих проблема прелазе 1600 километара. Тада, плашећи се леда, опрезни капетан наређуjе повратак.

Мада Беринг ниjе досегао точку од коjе би могао да заплови на запад, стиже до 67 ступња и 18 минута сjеверне географске ширине и са великом увjерењем може рећи  да Азиjу и Америку раздваjа море. Ипак, нити он нити итко други ниjе сасвим сигуран.   

Мало фали да буде другачиjе.

Тек што jе Архангел Гаврило кренуо да се враћа на Камчатку, посада уочава оток кога нису примjетили док су ишли на сjевер. Беринг му даjе име Велики Диомед и упркос слободном мору, нестрпљиво продужуjе на jуг… Да га jе опловио, на хориозонту би угледао Америку и тако, без зрна сумње, до краjа обавио своj задатак. Без ризика, углавном нема ни среће.

Посљедње путовање

Успjевши са запада обићи jужни рт Кмачатке у љето 1729, Беринг упловљава у Охотск одакле се, сљедеће године, враћа у Санкт Петерсбург. Похваљен jе, награђен са хиљаду рубаља и унаприjеђен у чин комодора.

Међутим, Адмиралитет ниjе презадовољан резултатима експедициjе, сада се жели много више. Укратко: испитати читава сjеверна обала Русиjе, успоставити поморска веза са Jапаном и, што jе наjважниjе, утврдити колико има дана пловидбе до Америке, односно, открити да ли у сjеверном Пацифику заиста постоjи мистериозни велики оток – земља капетана де Гаме.

За обављање свих ових задатка формира се 1732. Велика сjеверна експедициjа. Беринг опет успjева да га именуjу за команданта – захваљуjући искуству стеченом на предходном путовању, али и због чињенице да се нитко не jагми за краjње опасну и самотну дужност у дивљини, буквално на краjу свиjета.

Сљедећих осам година комодор координира транспорт материjала и хране на исти начин као и први пут, организира полазак чамаца на сjевер великим сибирским риjекама, надгледа изградњу четири брода од око двадесет и пет метара у Охотску и на Камчатки… Проблеми су огромни, Адмиралитет нестрпљив, а испоруке хране и рад за 3600 чланова експедициjе имаjу све елементе хуманитарне катастрофе по сибирске народе.

„Плашим се да толике људе не поморим глађу“, записуjе Беринг.

Тек 1739. успjева из Охотска послати прва два завршена брода под Шпанберговом командом неиспитаном рутом ка Jапану. Стижу до Хокаида, али се враћаjу без  остварене трговачке везе – jедва ће избjећи напад локалних власти због екстремног изолационизма кога су наметнули шогуни из династиjа Токугава.

Након овог неуспjеха, судбина мисиjе искључиво jе у рукама њеног вође. На своjу посљедњу пловидбу, Беринг креће из Петропавловска 4. jуна 1741. са друга два брода – Светим апостолом Петром и Светим апостолом Павлом. Првим он заповjеда, другим капетан Алексеj Иљич Чириков, а оба броjе по седамдесет пет људи.

Већ послиjе петнест дана, олуjа раздваjа бродове. Ипак, сваки за себе наставља према jугоистоку – наводно, негдје око 46. ступња сjеверне географске ширине требало би да jе Земља капетана де Гаме. Беринг убрзо схвата да мистеризно копно не постоjи и узима курс према сjевероистоку; искрцавши се 20. jула 1741. на отоку Каjак у Аљаском заљеву, чланови посаде Светог апостола Петра први су модерни поморци пристигли у Америку преко сjеверног Пацифика.

„Поред jедне велике, разгранате jеле, угледао сам трагове ватре“, пише Георг Штелер, природњак и лиjечник на Беринговом броду. „Људи су нас опазили приjе неколико сати и побjегли.“   

Готово у исто вриjеме – пар стотина километара jужниjе – сидри се испред америчког тла и Свети апостол Павле. Овђе домороци не бjеже у шуму: каква jе судбина   десетак људи упућених на обалу jасно jе након два дана – умjесто њиховог чамца, ка броду крећу кануи са ратоборним припадницима племена Тлинкита.  

Капетан Чириков и не чека – истог тренутка креће натраг ка Камчатки.

Комодорови отоци

Беринг се на Каjаку такођер задржава свега два дана – не само да недостаjе хране, већ jе и друга половина jула посљедњи тренутак за повратак. Мада без свиjести jедан о другом, оба брода се држе сjеверо-западног курса; оба набасаваjу и на поjедине отоке Алеутског архипелага.

„Непозната обала често нас jе jако плашила и били смо у очаjању да се нећемо спасити“, пише Берингов поручник Свен Ваксел.

И до тада тешка, пловидба почетком jесени прераста у кошмар.   

„Валови, попут топовских плотуна, са ужасном снагом удараjу у брод – сваког часа очекуjемо уништаваjући ударац“, записуjе Штелер 27. септембра 1741.

А да буде jош горе, због исхране искључиво усољеном говедином и двопеком, шири се скорбут. Све мање jе људи способно да обавља своjе дужности – међу  обољелим, неспособним да стоjе и сам jе Беринг…

Када су у зору 5. новембра 1741. спустили су у море лешеве трубача и тобџиjе, изнурени комодор попушта пред захтиjевом официра да се искрцаjу и презиме на копну до кога су управо допловили; испоставља се да jе риjеч о краjње суморном и каменитом отоку.

Посада Светог апостола Петра смjешта се по плитким земуницама. У jедноj од њих, 8. децембра 1741. Беринг умире окружен ковчезима са ођећом и перикама, полузатрпан пиjеском кога ниjе дао да уклоне тврдећи да му jе тако топлиjе.  Заокупљени пуким преживљавањем, његови морнари немаjу ни времена ни могућности да га његуjу.

„Комодор jе умро од глади, жеђи, хладноће, паразита и жалости“, пише Штелер. „Ниjе био рођен за брзе и одлучне акциjе, али би, можда, ватрениjи командант, при тако великом броjу препрека на сваком кораку, испунио повjерни задатак далеко горе.“

Укупно умире тридесет и jедан човjек са Светог апостола Петра. Претекли зимуjу на пустом отоку хранећи се фокама и морским видрама; на прољеће од диjелова брода тешко оштећеног за вриjеме сурове арктичке зиме праве чамац са jедним jарболом.

Испловиће 13. аугуста 1742, стићи до Камчатке за само четири дана, а у  Петропавловск већ 26. аугуста. Ту су угледали усидреног Светог апостола Павла: вративши се jош 8. октобра 1741, оваj брод има куд и камо више среће. Но и његова посада плаћа данак скорбуту – током путовања умире двадесет шест људи.

Таjна архива у Jакутску

По Витусу Берингу названи су архипелаг и оток на ком jе умро, море и мореуз између сjеверне Америке и Азиjе… И опет jе могло бити сасвим другачиjе да jе осамдесет година приjе његовог првог путовања у Москву стигао jедан спис.

Прекопаваjући 1736. архиве по Сибиру, Герхарт Фридрих Милер налази у Jакутску прашњаву молбу Семjона Ивановича Дежњова. Руски историчар њемачког пориjекла остаjе запрепашћен: тражећи обећану награда за покоравање „народа коjи не плаћаjу jасик“, атаман описуjе како се са своjом дружином 1648. упутио чамцима уз риjеку Колиму до Аркичког оцеана и одатле – све пљачкаjући насеља Чукча –  кроз данашњи Берингов мореуз, до ушћа Анадира.

Не само да Jакутски воjвода ниjе Дежњову одвагнуо договорену количину злата, него ни сљедећих осам децениjа нитко неће знати за његово откриће. Ако jе за утjеху, од 1898. наjисточниjи рт Азиjе носи име овог пљачкаша и конквистадора.

*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика. 

ИЗА ХОРИЗОНТА

Хана Арент каже како "приповедање открива смисао, а да не начини грешку да га дефинише". Посматрајући идеје, људе и догађаје кроз занимљиве приповести, Филип Шварм за читаоце Елементаријума открива елементе иза хоризонта.

Истражите више ИЗА ХОРИЗОНТА.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs