свемир

Професионално НАСА њушкало

Изузетно важно одељење у оквиру НАСА чини тим професионалних њушкала, који се састоји од 25 волонтера, чији је једини задатак да предмете, пре лансирања у космос, добро оњуше


Фото: NASA

Текст: Анђела Мрђа

Када једном полете у свемир, поред веома скученог простора за живот, астронаути се суочавају и са ваздухом који циркулише и разноврсним мирисима од којих су неки – осим што могу бити веома непријатни – и отровни. 

Како је у свемиру немогуће једноставно отворити прозор и испунити просторију свежим ваздухом, пре него што ће се наћи у кабини и бити лансирани, неки предмети пролазе неопходну проверу мириса за коју је задужен читав тим професионалних њушкала.

Међу њима је и прослављени Џорџ Алдрич, који је за 45 година каријере тестирао токсичност преко 900 предмета, чиме је далеко надмашио рекорде свих својих претходника.

И мада никада није студирао хемију, Џорџов нос непогрешиво разликује потенцијално отровне мирисе од оних безопасних.

У ове сврхе неретко су коришћени и пси. Међутим, иако је познато да имају далеко бољи њух од људи, како Алдрич наводи за часопис ChemistryWorld, „пас вам никада не може рећи како нешто тачно мирише“. Са друге стране, такозвани електронски носеви, прављени управо за ову намену, врло лако препознају присутност одређених хемикалија, „па ипак, ви не знате какав осећај у грлу или ноздрвама њихово удисање може оставити за собом“, наводи Алдрич. Тако су Руси, на пример, седамдесетих година били приморани да обуставе космичку мисију и приземље астронауте услед непријатног мириса у кабини.

Да би спречила овакве пропусте, НАСА за потребе тестирања ангажује искључиво људе, а сама процедура има неколико етапа.

Како би добили гас за удисање, најпре се предмет, који би требало да буде лансиран, ставља у стаклену сушилицу, загрева на 49 степени Целзијуса током 72 часа и потом хлади.

Затим се врши детаљан лекарски преглед носа и грла петоро људи изабраних за овај тест, како би се утврдило да удисање неће изазвати никаква оштећења.

Када се установи да су спремни, волонтери појединачно улазе у просторију где поменути гас удишу у три наврата. Након тога, њихов задатак је да на скали од нула (неодређено) до четири (веома лоше) оцене мирис који су осетили. За сваки материјал који је у збиру оцењен са преко 2,5, сматра се да није прошао тест.

Међутим, како наводи Алдрич, „чак и тада, уколико је у питању нешто веома важно, највероватније ће бити лансирано у свемир. Па ипак, увек је боље потражити алтернативу.“

Када се заврши тестирање, медицинска сестра након три часа поново прегледа чланове тима како би сви били сигурни да није дошло до каквих нежељених последица.

Сада већ пред пензију, Алдрич се присећа како је некада радио и по више од три оваква теста месечно, док се данас опис његовог посла умногоме променио. Наиме, његов тим ради искључиво на откривању отровних компоненти у средствима попут пене за бријање или гела за туширање, док је Џорџов удео у свему томе далеко мањи него раније. Он данас, захваљујући развоју нових метода, скоро да и не користи њух. Па ипак, своје ноздрве и даље сматра једним од најпоузданијих НАСА средстава и каже да ће бити у приправности чак и онда кад оде у пензију, јер како наводи „када једном буду горе имали проблема са мирисом, очекујем да промене мишљење.“  

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs