mašine

Pravo na digitalni zaborav

Šta se dešava kada pojedinac ili firma pošalju Guglu zahtev za brisanje određenog sadržaja sa interneta

Foto: Max Pixel

 

Tekst: Andrej Samardžija Šušić

Prenošenje vesti i informacija, koje je na početku razvoja civilizacije pre svega zavisilo od dobrog pamćenja seoskog pripovedača ili glasonoše, promenilo se iz korena nastankom prvih knjiga, novina i portreta, a znatno kasnije i fotografije, radija i televizije. Međutim, prava demokratizacija na ovom polju dolazi tek nastankom kamera i audio i video rekordera koji su omogućili svima, a ne samo vlasnicima štamparija, televizija i fotografskih salona da sve što se dešava mogu i sami da snime, a zatim po potrebi iskopiraju relativno lako i brzo.

Međutim, ova revolucionarna tehnologija predstavljala je samo prvi korak ka slobodi širenja informacija koju će doneti pojava interneta. Naime, iako je moguće obrisati podatke sa globalne svetske mreže pre nego što neko stigne da ih kopira ili arhivira, zahvaljujući internetu nikada nije bilo lakše da nešto jednom objavljeno ostane zauvek svima dostupno. 

Zato je vrlo brzo po nastanku interneta počela i rasprava kako kontrolisati nepoželjan sadržaj. Dok je u prošlosti neželjene medijske sadržaje bilo moguće fizički ukloniti prostom zaplenom, otkupom ili uništavanjem celokupnog tiraža nekih novina ili svih primeraka nekog filma, sada je to postalo gotovo nemoguće bez spremnosti svih država na zajedničku saradnju.

Pronađeno je i solomonsko rešenje – ako već ne mogu uvek da se zatvore sami sajtovi sa problematičnim sadržajem, onda je posao internet pretraživača poput Gugla, Jahua i Binga da makar uklone adrese ovakvih sajtova iz svojih pretraga i tako maksimalno otežaju ljudima da ih nađu. Naime, ako neki sajt ne može da se pronađe preko ovih i sličinih pretraživača, praktično je potrebno da korisnik zna punu adresu brisane stranice kojoj želi da pristupi.

Stoga je Gugl, kao najpopularniji internet pretraživač, vrlo brzo postao zasut brojnim zahtevima vlada i korporacija, ali i običnih pojedinaca, za brisanje rezultata iz svojih pretraga koji vode ka problematičnim sadržajima. Gugl je napravio i svoj mali pravilnik o tome šta je uvek spreman da briše. Tu pre svega spadaju linkovi ka sajtovima koji su objavili nečiji jmbg , broj bankovnog računa ili kreditne kartice, lične slike ili potpise, eksplicitne fotografije obajvljene bez dozvole, nečije poverljive medicinske podatke. 

Foto: Alpha Stock Images

 

Autorska prava

Međutim, zahteve za brisanje u najvećem broju slučajeva šalju kompanije zbog piraterije, ali ovakve zahteve Gugl ne odobrava automatski. Naprotiv, da bi link ka nekom sajtu bio obrisan iz ovog razloga, podnosilac zahteva prvo mora da dokaže da ima autorska prava na delo do kog link vodi, a zatim Gugl provrerava da li je to delo zaista nelegalno dostupno na sajtu. Pre svega mora da postoji zakon o digitalnoj zaštiti autorskih prava na koji njihov vlasnik treba da se pozove. Prvi i najpoznatiji zakon ovog tipa, Zakon o digitalnim milenijumskim autorskim pravima (eng. DMCA), donele su SAD 1998. godine, a i Evropska unija ima svoj sličan zakon iz 2000. godine.

Kada su svi uslovi ispunjeni, i nakon što Gugl zaključi da je brisanje opravdano, šalje informaciju o tome podnosiocu zahteva i sajtu čija se adresa briše nakon čega obe strane imaju pravo žalbe. Koju god odluku Gugl da donese, nezadovoljna strana ima pravo da se žali agenciji ili sudu svoje države koji je nadležan za pitanja digitalnih autorskih prava. 

U jednom od Guglovih izveštaja o ovim zahtevima navode se brojni primeri kompanija i pojedinaca koji su pokušali iz zle namere ili grubih previda da traže brisanje nekog sajta iz pretraživača. Tako je jedna kompanija prijavila da informativni portal sa negativnim kritikama na račun te kompanije krši njena autorska prava jer se u kritičkim tekstovima koriste slike njenih proizvoda kao ilustracije.  Slično su se pozivali na autorska prava i neki političari i biznismeni iz Egipta i Ukrajine zahtevajući da se obrišu linkovi ka sajtovima sa negativnim člancima na njihov račun jer koriste njihove fotografije. 

Dešava se i da pojedinci koji se lažno predstavljaju kao predstavnici neke firme traže brisanje određenih linkova iako nemaju autorska prava na sadržaje do kojih vode. Takođe i firme podnose zahteve za atomatsko brisanje bez provere šta se zaista nalazi na sajtovima, pa je jedna kompanija tražila od Gugla da obriše na desetine linkova zato što se u njima nalazi naziv nečega na šta imaju atutorska prava iako sami sajtovi do kojih vode ne sadrže ništa njihovo. 

Foto: Pexeles

 

Kontroverze zahteva i zaborava

Međutim, poslednjih godina je sve više zahteva pojedinaca za brisanje linkova ne zbog piraterije već iz specifičnog razloga poznatog kao ”pravo na zaborav”. Naime, kada osoba smatra da se preko Gugla može naći sadržaj koji je po nju štetan ili je prosto izgubio na važnosti, ima pravo da traži brisanje. U Evropskoj uniji je ideja da se ovo dozvoli postojala još devedesetih godina prošlog veka, ali prvi put je jedan sud zvanično odlučio da je ovo ljudsko pravo 2014. godine kada je Sud pravde Evropske unije presudio u korist jednog Španca koji je zahtevao da Gugl obriše sve rezultate koji vode do članka o njegovim finansijskim problemima starog nekoliko godina. Gugl he pristao da sa lokalizovanog španskog pretraživača obriše dotične linkove ali je ostalo nejasno da li sud može da natera Gugl da ih obriše i sa svog globalnog domena. Ironično, zbog ovakve istorijske uloge upravo je taj članak danas aktuelniji i rašireniji na internetu nego ikad.

Kao i u slučaju piraterije, kada je reč o pravu na zaborav pojavili su se kontroverzni zahtevi, pa su tako osuđenici za teška krivična dela nakon odležane kazne tražili da linkovi ka informacijama o krivičnim delima za koja su odgovarali budu izbrisani iz pretraživača. Rešavanje ovakvih zahteva u poslednjih 10 godina dovelo je do više sudskih procesa, pre svega pred evropskim sudovima.

Pojavile su se i agencije koje nude svojim klijentima, bilo da su deo javnog života ili privatna lica, da u njihovo ime traže od Gugla brisanje svoh linkova ka neželjenim podacima o njima. Stvari dodatno komplikuju presude poput one iz Argentine da poznate ličnosti koje ne žele da se neke njihove slike iz javnosti pojavljuju na internetu imaju pravo da sajtove prijave Guglu. Tu je i presuda britanskog i francuskog suda i privatnici imaju pravo na brisanje podataka iz prošlosti.

Od više od dva miliona zahteva za brisanje ličnih podataka po pravu na zaborav samo oko 10 odsto bilo je problematično s moralnog stanovišta i većina se odnosila na Fejsbuk linkove. S druge strane pobornici prava na zaborav već rade na prvim programima koji bi imali zadatak da traže informacije korisnika programa na internetu i automatski šalju zahteve za brisanje linkova Guglu. S obzirom na sve veći broj korisnika interneta, sadašnji prosek od 100.000 zahteva za brisanje po satu, Guglovim radnicima zaduženim da odgovaraju na njih vrlo brzo bi mogao da postane samo lepa uspomena na dobra stara vremena.

MAŠINE

Kako radi mlazni motor? Šta pokreće magnetni voz, a šta nuklearnu elektranu? Na kojim principima rade mašine koje nas okružuju?

Istražite tekstove iz rubrike MAŠINE.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs