Иако многи сматрају да је „све у глави“, научници откривају да је нешто и „у стомаку“, те да границе физичке издржљивости ипак постоје
Фото: Pixabay, elihudelvalle
Текст: Анђела Мрђа
Ironman триатлон настаје 1978. године као резултат расправе три пријатеља, војника Џона Данбара, команданта америчке морнарице Џона Колинса и тренера Гордона Халера. Своју сумњу у то ко је од њих тројице најиздржљивији – пливач који је у то време победник трке на 3800 m, бициклиста који је победио возећи 180 km или маратонац који је истрчао 42,195 km, одлучују да реше организовањем триатлона у ком ће све три дисциплине, са поменутим километражама, бити заступљене.
Ипак, у то време ниједан од њих не зна да, без обзира на активност, њихов метаболизам има исту границу, а то је да при дуготрајном напору сагорева највише два и по пута више калорија у односу на свој базални метаболизам.
До овог открића тек недавно долазе истраживачи са Универзитета Дјук, у Северној Каролини, који су, испитујући реакције организма на физичке активности које трају данима, недељама па чак и месецима, утврдили да људи могу да сагоревају калорије највише два и по пута брже у односу на свој базални метаболизам. Интересантно је да ову границу нису успели да пређу чак ни најбржи ултра маратонци. То, другим речима, значи да ће организам, када се пређе ова граница, почети да разграђује сопствено ткиво како би надокнадио недостатак калорија.
„Границе могућег су ипак дефинисане“, наводи коаутор истраживања, ванредни професор еволутивне антропологије, доктор Херман Понцер са Универзитета Дјук.
Дигестивни тракт једноставно није у стању да разгради већу количину хране. То значи да чак и уколико једете више током излагања дуготрајним физичким напорима, максимална количина калорија коју црева могу да апсорбују остаје иста – највише два и по пута више у односу на ваш базални метаболизам, објашњава Понцер.
За потребе истраживања тим је мерио дневну потрошњу калорија групе спортиста, учесника „Трке кроз Америку“ (The Race Across America), чија се стаза протезала од Калифорније до Вашингтона. Како би то постигли, атлетичари су током пет месеци морали да трче шест маратона недељно.
Анализирајући добијене резултате, истраживачи су уочили да је потрошња енергије код свих најпре скочила, а потом, како је време одмицало, почела да пада, да би се најзад поравнала са 2,5 већом потрошњом у односу на базални метаболизам.
На основу анализе урина тркача, испоставило се да су учесници након 20 недеља трчања дневно трошили чак 600 калорија мање од очекиваног, с обзиром на километражу коју су прелазили. „То је одличан пример ограничења организма где је тело онемогућено да одржи висок ниво енергије на дужи временски период“, наводи један од коаутора студије.
„Можете да трчите спринт на 100 метара или да џогирате километрима“, додаје Понцер.
Занимљиво је да је на свим тркама издржљивости, од Ironman-а, преко трка на Антарктику на минусу до Тур де Франса и бициклирања усред лета, крива сагоревања калорија била иста – у облику слова L. Стога су ови налази довели у питање једну од ранијих хипотеза према којој је људска издржљивост повезана са способношћу регулисања телесне температуре.
Према мишљењу истраживача, један од ограничавајућих фактора током оваквих тестова издржљивости лежи у пробавном процесу, односно способности организма да обради храну и апсорбује калорије и хранљиве састојке потребне за телесне процесе.
Још један интересантан податак указује на то да је максимални одрживи ниво потрошње енергије код екстремних спортиста био незнатно виши од метаболизма трудница. То значи да су физиолошке границе заправо исте за све.
„За неке то може бити и изазов. Међутим, наука и функционише онда када се испостави да сте у криву. Можда ће неко једног дана пробити ово ограничење и указати нам на мањкавости истраживања“, закључује Понцер.