Метахроника

Парк из доба ћилибара

Данас на свету вероватно има више пластичних играчака диносауруса који личе на гуштере него што их је икада у једном тренутку настањивало Земљу. И за разлику од древних рептила, сви они немају перје

Фото: Royal Saskatchevan Musem / Ryan C McKellar

 

Текст: Слободан Бубњевић*

Фотографија је током претходне зиме објављена у Њујорк тајмсу, Гардијану, Нешнал Џеографику и у стотинама других, како политичких, тако и научнопопуларних часописа из свих делова света. Редакцији Елемената, у Србији уступио ју је аутор, др Рајан Мекелар из Краљевског музеја у Реџини, у канадској провинцији Саскачеван, који је учествовао у анализи убедљивог палентолшког доказа, јасно видљивог на самој фотографији. Слика наиме приказује око четири центиметра дуг комад фосилизоване смоле, ћилибара, у којој је пуних 99 милиона година заробљен јединствен фосилни остатак непознатог диносауруса. У овом грумену ћилибара, међутим, не налази се делић коже једног гуштероликог рептила какав бисмо могли очекивати. Древни, у времену окамењени реп прадавног створења нимало се не уклапа у препознатљиви имиџ диносауруса као дивовских, хладнокрвних и глатких гмизаваца. У ћилибару се налази – перје, којим су по свему судећи праисторисјки рептили били прекривени, било да су ходали по тлу или пак летели попут њихових данашњих потомака, птица. Слика отркива како су Земљу милионима година – пре него што ће је пре 65 милиона година погодити метеор у подручју мексичког полуострва Јукатан и довести до масовног изумирања диносауруса – настањивали рептили који су много више личили на мале, попут врабца и огромне, гигантске, попут Београђанке, кокошке.

Пре пар недеља, у серији потоњих вести о диносаурусима, часопис Нејчр објављује и рад којим се успоставља сасвим нова класификација ових створења. У науци се догађају понекад такве ствари, сасвим налик животу или на пример, политици – нека спознаја је можда одувек била ту, изложена у музејима, на експонатима поред којих пролазе стотине хиљада људи, али како смо сви загледани у другом правцу, у њима видимо погрешну слику, ону којој смо научени. У случају диносауруса је посебно бизарно што је, у међувремену, настала читава култура дино-паркова, забавних програма и предмета који су, испоставља се, сви погрешни. И којима свима, ако би се хтело да се учине научно исправним, сада мора израсти перје. У свету са седам милијарди људи игре великих бројки чак и једну танану грешку, палентолошку дилему како је изгледао један рептил споља, претварају у делиријум масовне производње заблуда. Данас на свету вероватно има више пластичних играчака гуштеролоких рептила него што их је икада у једном тренутку настањивало Земљу. Вероватно су милијарде таквих предмета произведене у кинеским фабрикама, и још увек се производе, на местима иначе не много удаљеним од познатих кинеских налазишта. 

Иначе, овај ћилибарски фосил уопште није отркивен на палеонтолошком налазишту, ископини или у руднику, на свим оним местима где се од почетка 19. века непрекидно налазе гости некадашњих господара свих земаљских континената, него на једној пијаци у руралним пределима Индокине. На тржници ћилибара у граду Мичина на северу Мјанмара, односно Бурме, пронашао је др Лида Шинг са Кинеског универзитета геонаука у Пекингу. У сарадњи са колегама из целог света, укључујући и доктора Мекелара, Шинг је закључио да се унутар овог лепог комада смоле налази перје са репа рептила који није летео, већ ходао по земљи. Захваљујући разноврсним, модерним техникама датовања, где бројимо колико број нуклеарних распада у језгрима оно мало радиоактивних изотопа колико их садржи сваки природни материјал или кроз анализу каквог  другог физичког процеса који говори о протоку времена, несумњиво је установљени да прелепо парче ћилибара крије створа старог 99 милиона година. Нажалост, фосил још увек није класификован и није познато којој је врсти тачно припадао. Но, рад који су истраживачи објавили у часопису Current Biology, добрим делом и због упечатљиве естетике самог налаза, изазвао је много узбуђења и проширио се светским медијима.

Вест да су диносауриси били прекривени перјем, наравно, није нова ни за палеонтологе, ни за светску јавност. Претходно, нешто општију идеју да су диносауруси нека врста древних птица су заговарали још Томас Хаксли и први Дарвинови ученици. Перје, међутим, није било лако прихватити, мада су поједини фосилни остаци, углавном у камену, указивали на пернати прекривач. Не мали број палеонтолога је имао снажне аргументе да су трагови који личе на перје настали другим, природним процесима у супстанци која окружује фосиле. Показаће се, ма како била прецизна таква размишљања, да је то био још један случај да за оно што желимо да видимо можемо наћи  и најсофтицираније доказе. Преломни тренутак се догодио 1996. године. Тада се, због нешто другачије технологије савремених медија, слика пернатог фосила није нашла у толиком броју магазина, али је светска научна заједница била далеко више узбуђена.  Извесни Ли Јумин, земљорадник из Кине, у августу 1996. је у кинеској провинцији Љаопинг нашао прве фосилне остатке диносауруса који је касније назван Sinosauropteryx, а који је јасно указивао да је диносаурус имао перје. 

Будући да је заснована на тумачењу понекад сасвим бизарних трагова света који је ишчезао много пре него што ће се и најстарији преци наше врсте и наговестити у дугој историји живота на Земљи, историја откривања диносауруса није оптерећена само бројем сувишних играчака. Она је природно, као и многе дисциплине са тако тешким, у времену недохватљивим задатком, препуна разноврсних заблуда и узбуђења откривања очигледног. На пример, поновног сагледавања исписа који су на мапи приказани највећим словима или отркивања Поовог украденог писма које стоји свима наочиглед на камину. Први прецизно описани фосили откривени су у 17. веку, али са индустријском револуцијом и све већим бројем ископа угља широм Европе, упоредо са развојем природњачке науке, почело је отркивање створења која ће Ричард Овен назвати диносауруси. Неке приче из тог доба су постале легендарне, на пример, она о игуодону, чију је кост открила Мери Ен Мантел у шуми крај пута, у Сурију, док је њен супруг, доктор Гидеон Мантел, обилазио пацијента. Но, прва белешка о постојању диносауруса настала је такође у Кини, али пре око 1800 година. У једној хроници коју је о локалној династији водио Чанг Ку, наводи се како су у Вученгу, у провинцији Сечуан, пронађене кости једног змаја. 

Оригинални текст аутора Елементаријума првобитно је штампан у додатку ”Култура, уметност, наука” дневног листа Политика, у издању од 8. априла 2017. године, као део сарадње ЦПН редакције са Културним додатком

 

МЕТАХРОНИКЕ

Свакодневне теме расту из корена чије је разумевање понекад скривено под историјским, друштвеним, технолошким наслагама. Кроз Метахронике, Слободан Бубњевић покушава да открије шта се, некад, негде, скрило иза?

Истражите МЕТАХРОНИКЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs