Након скоро две недеље преговарања, представници 196 земаља постигли су договор о глобалним мерама против климатских промена
Текст: Јелена Радановић
Средином децембра, након скоро две недеље преговарања, представници 196 земаља коначно су постигли договор; историјски договор, како се могло чути у готово свим извештајима са 21. годишње конференције земаља потписница Оквирне конвенције о климатским променама Уједињених нација (UNFCCC, United Nations Framework Convention on Climate Change).
И заиста, споразум закључен у Паризу прва је регулатива у двадесетогодишњим преговорима Уједињених нација о борби против климатских промена обавезујућа за све земље. Претходни споразум, онај из Кјота из 1997, захтевао је само од развијених држава да смање емисију гасова стаклене баште.
У години која ће по свим прогнозама бити најтоплија од када се мери температура, постављен је амбициозан циљ да се раст глобалне температуре до 2100. задржи далеко испод 2 степена Целзијуса у односу на преиндустријски период. Захваљујући инсистирањима сиромашних и малих острвских земаља, првих на удару климатских промена, циљ је донекле проширен – у париском споразуму наводи се да ће се “уложити напор да се повећање температуре ограничи на 1,5 степени”.
Договорена 2 степена Целзијуса највише су што смемо да идемо – прелазак ове границе значиће знатно озбиљније од већ озбиљних последица којима сведочимо последњих година, процене су научника. Међутим, задати циљ није уопште лако достићи, имајући у виду да смо већ на пола пута. Ове године прешли смо повећање од 1 степена у односу на преиндустријске температуре, при чему је чак 0,9 степени последица људске активности.
Анализа планираних доприноса смањењу емисији угљен-диоксида које су државе потписнице UNFCCC-а доставиле пре конференције у Паризу показала је да, у случају да све државе у потпуности имплементирају предложене акционе планове, можемо очекивати повећање глобалне температуре за 2,7 степени Целзијуса до краја века. Ово би свакако представљало напредак у односу на 3,6 степени до којих бисмо дошли уколико не бисмо променили постојеће регулативе, али је и даље далеко више од задатих 2, а посебно од 1,5 степени.
Иако нама разлика од око 1 степена можда изгледа мала, Земља је много осетљивија од нас на промене у температури. Примера ради, разлика између глобалне температуре данас и оне у последњем леденом добу пре 2 милиона година износи свега 5 степени Целзијуса. Чак и у оквирима дозвољеног, разлика од 0,5 степени, између 1,5 и 2 степена, могла би да значи питање опстанка за тропске острвске државе.
С обзиром да су предложене мере већине држава заправо недовољне за постизање договореног циља и да ниједна од држава нема план амбициознији од задржавања на 2 степена Целзијуса, светски лидери преиспитиваће напоре које улажу у борбу против климатских промена сваких 5 година и кориговати намераване доприносе својих земаља.
За остварење париског споразума, било да је реч о 1,5 или 2 степена, неопходно је да емисија CO2 падне на нулу почетком друге половине 21. века. Имајући у виду да не знамо са сигурношћу колико ћемо лако редуковати будуће емисије, ни како ће Земља реаговати на њих, Париз је тек почетак.
У деценијама које долазе свет ће морати да уложи велики колективни напор да се политичке одлуке преведу у технологије које су у стању да декарбонизују привреду. Једино трајном променом начина на који наша привреда и економија функционишу можемо да очекујемо да ћемо сачувати Земљу какву познајемо.