Bestijarijum

Otrovni med

Iza zagonetnog imena “ludi med”, kako ga je nazivao Plinije zbog transa u koji su zapadali njegovi konzumenti, krije se naročita vrsta meda, posebno zanimljivog zbog svojih psihoaktivnih i toksičnih svojstava

Tekst: Ivan Umeljić

Oktobra 2007. godine sedamdesetogodišnji muškarac turskog porekla doveden je bez svesti i sa teškim oštećenjem srca u hitnu pomoć Bečke državne bolnice. Elektrokardiogram je pokazivao AV blok drugog stepena.

Lekari u prvi mah nisu znali šta je uzrok teškog stanja pacijenta, da bi misterija bila razrešena narednog dana, kada su rođaci obolelog u bolnicu doneli teglicu meda koji je poticao iz crnomorske priobalne regije Pontus na istoku Turske. Ovo je bio prvi dokumentovani slučaj trovanja medom u Evropskoj uniji.

Od tada, sve je više naučnih radova u specijalizovanim časopisima za medicinu i toksikologiju koji se bave neobičnim fenomenom trovanja hranom nazvanim “bolest ludog meda” (mad honey diesase).

LUDI MED

Iza nekoliko zagonetnih imena, između ostalih, “ludi med” (meli maenomenon), “otrovni med” (deli bal), ili “čudesni med” (miraculum melis), kako ga je, recimo, nazivao rimski istoričar Plinije zbog transa u koji su zapadali njegovi konzumenti, krije se naročita vrsta meda, posebno zanimljivog zbog svojih psihoaktivnih i toksičnih svojstava.

Prema nekim opisima, ovaj med je crvenkaste boje i kiselo-gorkog ukusa. Drugi autori ne slažu se sa ovim opisom i navode da se ludi med ni na koji način – ni po boji, ni po ukusu ili po mirisu – ne može razlikovati od bilo kog “ispravnog meda” i da se na istom pčelinjem saću mogu naći i “ludi” i “normalni” med.

ISTORIJA

Pisani tragovi o ovoj neobičnoj prirodnoj supstanci sežu daleko u prošlost. Jedan od najstarijih i najeksplicitnijih pomena datira s kraja V veka pre n. e.

Ksenofon u svom delu Uspinjanje opisuje kako je 401. godine pre nove ere, posle užasnih borbi u Persiji, izabran da komanduje nad 10.000 grčkih vojnika. Vodio ih je kroz planine Kurdistana, preko Gruzije i Jermenije. A onda su postavili kamp na dva dana marša od grada Trabzona, gde se dogodilo nešto vrlo neobično:

“Bilo je mnogo rojeva pčela u blizini, a vojnici koji su jeli med izgubili su glave, povraćali su i imali dijareju, a niko od njih nije mogao da stoji na nogama. Oni koji nisu pojeli puno meda izgledali su veoma pijano, dok su ostali koji su pojeli više potpuno poludeli, a neki su čak izgledali kao da će umreti… Sledećeg dana, međutim, niko nije umro, i približno u slično doba dana kao i kada su konzumirali med počeli su da dolaze sebi i da vladaju situacijom…”

Tri veka kasnije, 67. godine pre n. e., u svom delu Geografija Strabo opisuje jedan od prvih slučajeva biološkog ratovanja. Rimska vojska dospela je u blizinu Trabzona, istu onu oblast kojom su tri veka ranije prolazili Ksenofonovi vojnici. Heptakomite, saveznici kralja oblasti Pontus, duž puta kojim su pristizali vojnici postavili su saće sa otrovnim medom. Kao i Ksenofonovi ljudi tri veka ranije, vojnici su i sada osetili dejstvo ludog meda. Međutim, ovoga puta posledice su bile kobne, pošto su Heptakomite masakrirale opijene rimske vojnike.

Plinije (oko 77. godine n. e.) u delu Istorija prirode, navodi da meštani Pontusa nisu mogli da prodaju svoj med Rimljanima jer je bio otrovan, iako su trgovali ogromnim količinama voska. Plinije je jedan od prvih autora koji je spomenuo da ludi med potiče od rododendrona.

CRNI OTROV

Naziv ove biljke izveden je od grčkih reči rhodos, što znači ruža i dendron, što znači drvo. Postoji preko 700 vrsta rasprostranjenih u Kini, Tibetu, Mjanmaru i Nepalu; približno 300 u Novoj Gvineji, Japanu, Indoneziji i na Filipinima; i samo nekoliko u Evropi i Severnoj Americi. Na turskoj obali Crnog mora raširena je jedna naročito otrovna vrsta, Rhododendron ponticum, koju lokalno stanovništvo naziva planinska ruža ili crni otrov zbog visokog sadržaja neurotoksikanta grejanotoksina u nektaru biljke.

S obzirom na to da u proleće rododendron dominira cvetnom florom Pontusa, upravo je med koji pčele u ovom periodu sakupljaju najotrovniji, jer tada sadrži najveće količine otrova. Osim u Turskoj, gde je nativna vrsta, R. ponticum je pre više od dva veka, preko Španije i Portugala, introdukovan i u Englesku i Irsku, a može se sresti i u mnogim vrtovima gde se uzgaja kao ukrasna biljka.

ETNOMEDICINA

Zanimljivo je da se na istoku Turske otrovni rododendronov med koristi kao lek u tradicionalnoj medicini, o čemu svedoči i nesrećni slučaj pacijenta sa početka teksta koji je med dobio od rođaka iz zavičaja. I pored toga što je poznato da njegovo konzumiranje dovodi do niza negativnih posledica, ludi med se u narodnoj turskoj medicini preporučuje za lečenje čira na dvanaestopalačnom crevu.

Veruje se takođe da poboljšava varenje i da deluje kao afrodizijak. Zbog ovog poslednjeg, najviše žrtava trovanja potiče iz populacije sredovečnih muškaraca. Lokalno stanovništvo ga upotrebljava i kao sredstvo za ublažavanje stomačnih i reumatskih bolova i zubobolje, zatim kod poremećaja organa za varenje, hipertenzije, infekcije gornjih disajnih puteva i oteklina.

Interesantno je da se stanovnici Pontusa najčešće spontano oporavljaju od trovanja bez javljanja zdravstvenim institucijama.

ALKOHOLI

Vekovima unazad med iz Pontusa se koristio i kao dodatak alkoholnim pićima kako bi se pojačala njihova opojnost. Krajem XVIII veka, godišnje je oko 25 tona ludog meda odlazilo u Evropu gde je distribuiran po tavernama širom kontinenta. U Francuskoj je u to vreme od njega spravljan veoma opojan liker pod nazivom miel fou (ludi med).

Med od jedne druge, takođe toksične biljke, planinskog lovora (Kalmia latifolia), koristio se za spravljanje razornog likera, koji se u istom ovom periodu služio po gostionicama Nju Džerzija. Njegov komercijalni naziv bio je Metlegin.

SIMPTOMI TROVANJA

“Bolest ludog meda” naziva se još i “trovanje rododendronom”, “opijenost ludim medom” ili “trovanje grejanotoksinom”, neurotoksikantom koji se javlja u 18 različitih oblika, od kojih je grejanotoksin I najtoksičniji. Za razliku od kolega iz Evropske unije, simptomi trovanja ludim medom nisu ništa novo i neobično za lekare na istoku Turske.

Dobro poznate posledice su: usporeni rad srca, srčana aritmija, nizak krvni pritisak, mučnina, povraćanje, pojačano lučenje pljuvačke, gubitak svesti, vrtoglavica, groznica, malaksalost, pomodrelost i učestali grčevi. U medicinskoj literaturi takođe se može pronaći veliki broj opisa halucinogenog dejstva ludog meda: euforija, ludilo, žmarci, peckanje, vrtoglavica, utisak vrtložnog kretanja svetlosti, vizija prolaska kroz tunel itd.

Smatra se da je između pet i 30 grama meda dovoljno da izazove trovanje koje se samo u vrlo retkim slučajevima završava fatalnim ishodom. Opisani simptomi najčešće traju oko 24 časa, a u zavisnosti od doze konzumiranog meda javljaju se nakon nekoliko minuta ili najkasnije posle nekoliko časova. Samo kašičica ili dve rododendronovog meda mogu da dovedu do teškog trovanja praćenog halucinacijama.

S obzirom na to da živimo u eri imperativa zdrave ishrane i trendova koji diktiraju konzumiranje “što prirodnije hrane” i “lečenje prirodnim preparatima”, priča o ludom medu može poslužiti kao svojevrsna opomena da takav način razmišljanja ponekad može dovesti, recimo, do ozbiljnih srčanih problema, groznice, ili vam se pak može učiniti da već duže vreme putujete kroz mračan tunel.

IMA LI OTROVNOG MEDA U SRBIJI?

I flora naše zemlje obiluje otrovnim biljem, evo i najinteresantnijih predstavnika: mrazovac (Colchicum autumnale), bunika (Hyoscyamus niger), jedić (Aconitum napellus), tatula (Datura stramonium), kukuta (Conium maculatum), ljutić (Ranunculus, razne vrste), šafran (Crocus vernus), besnik ili digitalis (Digitalis ferruginea), gorocvet (Adonis vernalis), kukurek (Helleborus odorus), vratič (Tanacetum vulgare)…

Sa cvetova svih ovih biljaka pčele sakupljaju nektar od koga prave med. Bilo kako bilo, jedan deo meda koji pčele sakupe poticaće od cvetova otrovnih biljaka i takav med će sadržati izvesnu količinu otrovnih jedinjenja. Ako je njihova količina dovoljno velika, nastaće „ludi med”.

Uostalom, jedno od slavnih Paracelzusovih načela glasi: svaki otrov u maloj količini je lek. Možda je upravo to jedan od uzroka svima dobro poznate lekovitosti meda.

BESTIJARIJUM

Životinje oko nas. Životinje koje su iščezle. Životinje koje nikada nisu postojale. Životinje koje ne vidimo.

Istražite tekstove iz rubrike BESTIJARIJUM.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs