Бестијаријум

Отровни мед

Иза загонетног имена “луди мед”, како га је називао Плиније због транса у који су западали његови конзументи, крије се нарочита врста меда, посебно занимљивог због својих психоактивних и токсичних својстава

Текст: Иван Умељић

Октобра 2007. године седамдесетогодишњи мушкарац турског порекла доведен је без свести и са тешким оштећењем срца у хитну помоћ Бечке државне болнице. Електрокардиограм је показивао АВ блок другог степена.

Лекари у први мах нису знали шта је узрок тешког стања пацијента, да би мистерија била разрешена наредног дана, када су рођаци оболелог у болницу донели теглицу меда који је потицао из црноморске приобалне регије Понтус на истоку Турске. Ово је био први документовани случај тровања медом у Европској унији.

Од тада, све је више научних радова у специјализованим часописима за медицину и токсикологију који се баве необичним феноменом тровања храном названим “болест лудог меда” (mad honey diesase).

ЛУДИ МЕД

Иза неколико загонетних имена, између осталих, “луди мед” (meli maenomenon), “отровни мед” (deli bal), или “чудесни мед” (miraculum melis), како га је, рецимо, називао римски историчар Плиније због транса у који су западали његови конзументи, крије се нарочита врста меда, посебно занимљивог због својих психоактивних и токсичних својстава.

Према неким описима, овај мед је црвенкасте боје и кисело-горког укуса. Други аутори не слажу се са овим описом и наводе да се луди мед ни на који начин – ни по боји, ни по укусу или по мирису – не може разликовати од било ког “исправног меда” и да се на истом пчелињем саћу могу наћи и “луди” и “нормални” мед.

ИСТОРИЈА

Писани трагови о овој необичној природној супстанци сежу далеко у прошлост. Један од најстаријих и најексплицитнијих помена датира с краја V века пре н. е.

Ксенофон у свом делу Успињање описује како је 401. године пре нове ере, после ужасних борби у Персији, изабран да командује над 10.000 грчких војника. Водио их је кроз планине Курдистана, преко Грузије и Јерменије. А онда су поставили камп на два дана марша од града Трабзона, где се догодило нешто врло необично:

“Било је много ројева пчела у близини, а војници који су јели мед изгубили су главе, повраћали су и имали дијареју, а нико од њих није могао да стоји на ногама. Они који нису појели пуно меда изгледали су веома пијано, док су остали који су појели више потпуно полудели, а неки су чак изгледали као да ће умрети… Следећег дана, међутим, нико није умро, и приближно у слично доба дана као и када су конзумирали мед почели су да долазе себи и да владају ситуацијом…”

Три века касније, 67. године пре н. е., у свом делу Географија Страбо описује један од првих случајева биолошког ратовања. Римска војска доспела је у близину Трабзона, исту ону област којом су три века раније пролазили Ксенофонови војници. Хептакомите, савезници краља области Понтус, дуж пута којим су пристизали војници поставили су саће са отровним медом. Као и Ксенофонови људи три века раније, војници су и сада осетили дејство лудог меда. Међутим, овога пута последице су биле кобне, пошто су Хептакомите масакрирале опијене римске војнике.

Плиније (око 77. године н. е.) у делу Историја природе, наводи да мештани Понтуса нису могли да продају свој мед Римљанима јер је био отрован, иако су трговали огромним количинама воска. Плиније је један од првих аутора који је споменуо да луди мед потиче од рододендрона.

ЦРНИ ОТРОВ

Назив ове биљке изведен је од грчких речи rhodos, што значи ружа и dendron, што значи дрво. Постоји преко 700 врста распрострањених у Кини, Тибету, Мјанмару и Непалу; приближно 300 у Новој Гвинеји, Јапану, Индонезији и на Филипинима; и само неколико у Европи и Северној Америци. На турској обали Црног мора раширена је једна нарочито отровна врста, Rhododendron ponticum, коју локално становништво назива планинска ружа или црни отров због високог садржаја неуротоксиканта грејанотоксина у нектару биљке.

С обзиром на то да у пролеће рододендрон доминира цветном флором Понтуса, управо је мед који пчеле у овом периоду сакупљају најотровнији, јер тада садржи највеће количине отрова. Осим у Турској, где је нативна врста, R. ponticum је пре више од два века, преко Шпаније и Португала, интродукован и у Енглеску и Ирску, а може се срести и у многим вртовима где се узгаја као украсна биљка.

ЕТНОМЕДИЦИНА

Занимљиво је да се на истоку Турске отровни рододендронов мед користи као лек у традиционалној медицини, о чему сведочи и несрећни случај пацијента са почетка текста који је мед добио од рођака из завичаја. И поред тога што је познато да његово конзумирање доводи до низа негативних последица, луди мед се у народној турској медицини препоручује за лечење чира на дванаестопалачном цреву.

Верује се такође да побољшава варење и да делује као афродизијак. Због овог последњег, највише жртава тровања потиче из популације средовечних мушкараца. Локално становништво га употребљава и као средство за ублажавање стомачних и реуматских болова и зубобоље, затим код поремећаја органа за варење, хипертензије, инфекције горњих дисајних путева и отеклина.

Интересантно је да се становници Понтуса најчешће спонтано опорављају од тровања без јављања здравственим институцијама.

АЛКОХОЛИ

Вековима уназад мед из Понтуса се користио и као додатак алкохолним пићима како би се појачала њихова опојност. Крајем XVIII века, годишње је око 25 тона лудог меда одлазило у Европу где је дистрибуиран по тавернама широм континента. У Француској је у то време од њега справљан веома опојан ликер под називом miel fou (луди мед).

Мед од једне друге, такође токсичне биљке, планинског ловора (Kalmia latifolia), користио се за справљање разорног ликера, који се у истом овом периоду служио по гостионицама Њу Џерзија. Његов комерцијални назив био је Метлегин.

СИМПТОМИ ТРОВАЊА

“Болест лудог меда” назива се још и “тровање рододендроном”, “опијеност лудим медом” или “тровање грејанотоксином”, неуротоксикантом који се јавља у 18 различитих облика, од којих је грејанотоксин I најтоксичнији. За разлику од колега из Европске уније, симптоми тровања лудим медом нису ништа ново и необично за лекаре на истоку Турске.

Добро познате последице су: успорени рад срца, срчана аритмија, низак крвни притисак, мучнина, повраћање, појачано лучење пљувачке, губитак свести, вртоглавица, грозница, малаксалост, помодрелост и учестали грчеви. У медицинској литератури такође се може пронаћи велики број описа халуциногеног дејства лудог меда: еуфорија, лудило, жмарци, пецкање, вртоглавица, утисак вртложног кретања светлости, визија проласка кроз тунел итд.

Сматра се да је између пет и 30 грама меда довољно да изазове тровање које се само у врло ретким случајевима завршава фаталним исходом. Описани симптоми најчешће трају око 24 часа, а у зависности од дозе конзумираног меда јављају се након неколико минута или најкасније после неколико часова. Само кашичица или две рододендроновог меда могу да доведу до тешког тровања праћеног халуцинацијама.

С обзиром на то да живимо у ери императива здраве исхране и трендова који диктирају конзумирање “што природније хране” и “лечење природним препаратима”, прича о лудом меду може послужити као својеврсна опомена да такав начин размишљања понекад може довести, рецимо, до озбиљних срчаних проблема, грознице, или вам се пак може учинити да већ дуже време путујете кроз мрачан тунел.

ИМА ЛИ ОТРОВНОГ МЕДА У СРБИЈИ?

И флора наше земље обилује отровним биљем, ево и најинтересантнијих представника: мразовац (Colchicum autumnale), буника (Hyoscyamus niger), једић (Aconitum napellus), татула (Datura stramonium), кукута (Conium maculatum), љутић (Ranunculus, разне врсте), шафран (Crocus vernus), бесник или дигиталис (Digitalis ferruginea), гороцвет (Adonis vernalis), кукурек (Helleborus odorus), вратич (Танацетум вулгаре)…

Са цветова свих ових биљака пчеле сакупљају нектар од кога праве мед. Било како било, један део меда који пчеле сакупе потицаће од цветова отровних биљака и такав мед ће садржати извесну количину отровних једињења. Ако је њихова количина довољно велика, настаће „луди мед”.

Уосталом, једно од славних Парацелзусових начела гласи: сваки отров у малој количини је лек. Можда је управо то један од узрока свима добро познате лековитости меда.

БЕСТИЈАРИЈУМ

Животиње око нас. Животиње које су ишчезле. Животиње које никада нису постојале. Животиње које не видимо.

Истражите текстове из рубрике БЕСТИЈАРИЈУМ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs