Недавно објављена студија баца ново светло на необичне прастановнике аустралијског континента
Текст: Ивана Николић
У најмању руку чудна анатомија породице џиновских торбара који су лутали источном Аустралијом и Тасманијом током последњих 25 милиона година објашњена је у студији The extraordinary osteology and functional morphology of the limbs in Palorchestidae, a family of strange extinct marsupial giants , која је недавно објављена у часопису Plos One.
Истраживачи су већ знали да су ови торбари из породице Palorchestidaе имали велике лобање и канџе, али мало се знало о њиховим удовима. Након што су испитали 60 узорака фосила ових животиња различите геолошке старости, научници су могли да добију представу о томе како су њихове ноге и руке највероватније изгледале, функционисале и еволуирале током времена. Открили су да је су ови торбари имали „мишићаве савијене предње ноге“ са фиксираним лактовима, што није био случај ни код једног њиховог сродника, живог или изумрлог, каже тим предвођен професором Хејзелом Ричардсом. Ова породица је, иначе, сестринска породица познатије породице Diprotodontidae, а изумрла је током касног плеистоцена, вероватно као последица људске активности и климатских промена.
Ипак, мистерија и даље обавија тачан састав грађе породице Palorchestidaе, јер је веома мало фосила пронађено.
„Чињеница да једноставно нема толико ових фосила нам вероватно говори нешто о начину на који су те животиње биле распоређене“, каже Ричардс.
„Налазимо их по целој Аустралији, али је величина њихове популације вероватно била прилично мала. И били су прилично разређени. Нису били попут ових [животиња] које су путовали у стадима или у великом броју“, додаје Ричардс.
Студија показује да, како су еволуирали, тако су постајали већи и чуднији. Иако им је тежина генерално варирала, истраживачи сада верују да су припадници ове породице „били већи него што се раније мислило, да су највеће врсте биле тешке и преко 1000 кг.“ „Користили смо методу где узимате обим кости, а она вам говори о томе колику је тежину могла да носи свака од четири ноге“, каже Ричардс.
„Дошли смо до броја који је био знатно већи од оног што је раније процењено и тај број их на неки начин ставља међу неке од највећих торбара који смо икада имали у Аустралији.“
Ричардсов тим је фосиле ових прастарих изумрлих животиња добио из музеја у Аустралији и из лондонског Природњачког музеја.
„Оно што их чини чудним јесте комбинација карактеристика које су их красиле. Имали су веома издужено шиљато лице, веома мале очи, изражен језик, попут жирафе, и изузетно мишићав предњи део… и огромне канџе.“
Ричардс каже да би следећа истраживања требало да се позабаве тиме зашто су животиње из породице Palorchestidaе биле такве какве су биле – да разумеју на шта су се оне адаптирале, какву храну су јеле и због чега су биле другачије од осталих животиња из тог периода.