У првој у серији прича о великим ривалима у науци представљамо епски сукоб два дива 17. века, чија је колосалност ума трајно изменила ток науке
Текст: Невена Грубач
Бриљантни научник из Енглеске, физичар, математичар, астроном, алхемичар, филозоф али и теолог, од стране многих помињан као можда најзначајнији научник у историји, Исак Њутн водио је усамљенички живот, увек преферирајући да ради у самоћи и тишини уместо да се истиче у социјалним круговима.
Његова репутација и успеси на пословном плану нису променили ову његову карактеристику, али су га ипак у неколико наврата испровоцирали да у јавности одреагује одвећ оштро штитећи, наводно нападнута, чеда свог умног рада – своје теорије.
Њутн никада није журио да објављује своје радове. Био је суздржан што се тиче представљања нових идеја и некад се дешавало да прођу године од тренутка када би дошао до неког открића до тренутка када би га публиковао.
Први од великих сукоба које је млади Њутн доживео, имао је на другој страни генијалног научника Роберта Хука, кустоса експеримената Краљевског Друштва. Хук се бавио темама светлости и оптике и донекле је арогантно себе сматрао супериорним умом у односу на већину научне заједнице, а нарочито када је у питању тек пристигли Њутн који је тек имао да се докаже пред научним ауторитетом.
Њутн је, ипак, веома брзо оптужио, а касније и доказао кроз мноштво експреимената, да је Хук многе своје идеје позајмио од француског научника и филозофа Ренеа Декарта, познатог по кованици: “Мислим, дакле постојим”, а потом и многе Хукове аргументе одбацио као нетачне и неосноване.
Хук се бранио до последњих дана свог живота против ових оптужби, а никада није ни одустао од контра напада у коме је тврдио како је баш Њутн био тај који је покрао његове оригиналне идеје. Један историчан је рекао: “Њутн је био страшан ривал; Њутну је Хук само био неподношљиво досадан, плашљиви шакал немоћан да се храни међу лавовима.”
ВЕЛИКИ ТАКМАЦ
Мада први, ово није био и последњи велики сукоб у коме се Њутн нашао током своје каријере. Стари језуитски учитељ из Лијеже, звани Лијун, изазвао је Њутна да докаже своје теорије о обојеној светлости, што је овај и учинио дајући тачне инструкције Краљевском Друштву о врсти експеримента који ће доказати његове прорачуне и тврдње.
То је и учињено, па ни Лијун, а ни његови наследници који су наставили да се боре против Њутнових идеја, нису успели да оповргну његов рад.
Ипак, постојао је научник чија је колосалност ума и домет његових прорачуна успела да досегне до самих њутновских граница, па и да баци сенку, у историјском контексту, на ултимативну инвентивност која је приписивана Њутну.
Однос ових интелектуалних дивова практично је обележио епоху и до данас остао трн у оку математичке заједнице – да ли је први Њутн, или његов такмац Лајбниц, открио комплексне математичке процедуре диференцијалног и интегралног рачуна?
Инфинитезимални рачун, познат и као calculus, једна је од најзначајнијих оруђа математике, око чијег су се монополизовања дуги низ година борила ова два велика ума.
Данас се и Сер Исак Њутн и Готфрид Вилхелм Лајбниц сматрају очевима диференцијалног рачуна, али мора се имати у виду историјски контекст у ком су ови научници изнели јавности своје прорачуне.
Calculus
У годинама које су претходиле, многи велики матиматичари већ су посвећивали своје каријере овом проблему. Почев од Архимеда и Еуклида, који су се бавили бесконачношћу у математици, наши ривали су имали још много претходника који су им утрли пут до великих открића, а неки од њих су Пјер де Фермат и Исак Бароу.
Векови бављења математиком и много акумулираног знања резултовали су и кулминирали чињеницом да су Њутн, у Енглеској, и Лајбниц, у Немачкој, дошли до истих закључака.
Мада универзално приписујемо заслуге двојици математичара, многи историчари сматрају да је крај 17. века била право време за неког да организује ставове, методе и открића везано за инфинитезимални рачун у нови, препознатљив метод, као и да је прикупљено знање било спремно и зрело за финално уобличавање.
Лајбниц је започео рад на овом рачуну 1674. године, а по први пут га објавио 1684. Са друге стране, Њутн је тврдио да је свој рад започео још 1666., када је имао 23 године, али га је публиковао тек деценијама касније – 1693. парцијално, а 1704. комплетно. Првих неколико година, Лајбницу су одаване заслуге за откриће овог рачуна, имајући у виду да је заиста први објавио рад на ту тему.
ЕПСКИ ПЛАГИЈАТ
Мада су анализе показале да је очигледно су два математичара стигла на исти циљ потпуно другачијим путевима – Њутн се служио конкретним и реалнијим методима, док је Лајбниц био окренут апстрактном и бесконачном – сукоб између њих двојице добио је епске размере и свакој страни постало је подједнако битно да се докаже ко је направио први корак ка циљу.
Временом, а нарочито након објављивања Њутнових чувених “Математичких принципа природне филозофије”, почели су да се чују гласови о томе како је Лајбниц покрао Њутна, те је његова репутација кренула стрмоглаво ка статусу плагијатора.
Гласине су се брзо шириле научном заједницом и ретко ко је остао скептичан по том питању. Уврежено мишљење је било то да је Лајбниц успео да дође до Њутнових списа и рачуна, суптилно их прилагодио свом стилу и објавио под својим именом.
Чињеница да је Њутн изјавио како је неколицини колега благовремено слао извештаје о свом раду на инфинитеземалном рачуну, а да су притом неке од тих колега згодно биле у Лајбницовој близини, није помогла Немачком научнику да се одбрани од оптужби за плагијат.
Нико није трошио своје време на преиспитивање читавог тока догађаја нити довео популаран став у питање, а нарочито никоме није пала на памет могућност да је Лајбниц независно дошао до својих диференцијала и интеграла.
Још један од аргумената који иде у Њутнову корист је и тај да су двојица математичара пре овог инцидента пријатељски и колегијално комуницирала и имала редовну преписку. У једном од својих писама, Њутн је Лајбницу чак наговестио принципе по којима је касније разрадио своју теорију спорног рачуна.
Ипак, када је годинама касније детаљно анализиран Лајбницов приступ проблему, у његовим рачунањима није препознат нити пронађен чак ни траг Њутнових теорија и полазних тачака.
Лајбниц је у то време већ увелико радио на свом принципу и једино што остаје као могућност је то да му је Њутново писмо евентуално могло помоћи да прошири концепте на којима је радио, као и разумевање истих, али је фундамент остао на Лајбницовим иницијалним идејама.
Commercium Epistolicum
Како је сукоб наставио да бесни, а Лајбницова каријера и репутација да трпе, он се коначно 1711. обратио Краљевском Друштву у Лондону, чији је био члан, те затражио да се ова расправа оконча, донесе коначна одлуку о томе ко је први дошао до открића, те умири јавност и коначно заборави на читаву пометњу.
Њутн се у то време налазио на месту председника Краљевског Друштва, тако да и данас постоји сумња о томе да је он, мада повучен и тих по питању јавних иступања и истицања било ког типа, ипак дискретно и у тајности вршио утицај на научни ауторитет и инструирао своје утицајне колеге да гледају на читав спор из перспективе која би му користила.
Док је Њутн имао много савезника и истомишљеника окупљених око себе, лајбниц је имао само једног, Џона Бернулија. Бернули је покушао да испровоцира јавност и научну заједницу да објективно процене Њутнов кредибилитет, те је у ту сврху енглеском научнику написао и послао једно писмо у чиме је желео да управо ово и учини.
Када је касније био упитан и замољен да писмо прокоментарише и објасни своје мотиве, Бернули је негирао да га је икада послао, што је приморало Њутна да изјави: “Никада нисам пожњео велику славу међу страним народима, али сам одлучан да свој карактер одржим поштеним, што је аутор овог писма, налик ауторитету каквог великог судије, покушао да отме од мене. Сада, када сам већ стар, налазим мало задовољства у изучавању математике, али бих се радије уздржао од упуштања у расправе на конто њих.”.
1715. године, само годину дана пре Лајбницове смрти, Краљевство Друштво донело је своју пресуду на спорну тему. Сер Исаку Њутну дате су заслуге за откриће инфинитензималног рачуна, а Готфрид Лајбниц оптужен је за плагијат јер је, наводно, доказано да је имао контакт са Њутновим писмима која су му одала осетљиве садржаје.
Комитетом је председавао Сер Њутн лично, а документ са финалном одлуком био је написан његовом руком. Документ се звао “Commercium Epistolicum“. Касније је, наравно, доказано да су ове оптужбе биле неосноване и обојици су одате заслуге, но то се десило тек након Лајбницове смрти.
ВЕК МАТЕМАТИКЕ
Тачније, расправа о томе ко је открио калкулус наставила је да бесни и много након што је Краљевско Друштво дало своју пресуду и дуго након то је немачки научник умро.
Њутн и његови сарадници су чак покушали да придобију амбасадоре лондонског дипломатског круга како би поново претресли Њутнова стара писма и рукописе у нади да ће пронаћи доказе који ће подржати пресуду Краљевског Друштва и потврдити да је Лајбниц заиста био плагијатор.
Још један од аргумената у корист ове теорије је и тај да је Лајбниц користио алтернативан скуп симбола у својим прорачунима. Мада би ово на први поглед изгледало као знак аутентичности, многима је заправо служило као доказ за “прикривање трагова” како не би био откривен.
Управо су ти симболи, нотације диференцијалних једначина, као и друга основна правила његовог рачуна, и дан данас у употреби, док се то не може рећи за Њутнов принцип.
Упркос одлуци Краљевског Друштва, математику осамнаестог века генерално је одликовала разрада интегралног и диференцијалног рачуна не на начин на који је то Њутн чинио, а који је био одбачен, већ напротив, на начин предложен од стране Лајбница.
У Енглеској је, пак, остало да влада мишљење како је читав скандал створен само да би се пољуљао Њутнов кредибилитет и како је финални став јавности, који је био неповољан по енглеског учењака, заправо само резултат међународног егоизма.
Сходно томе, а као питање “националног поноса”, Енглеска је одбила да младе генерације учи било чему што није Њутнова математика. Овај апсурдни покушај држања за немогућу идеју трајао је читав век, што је Енглеску оставило у стагнацији на пољу математичких открића, док су друге земље просперирале интегришући у своју научну делатност различите новитете који су се временом родили у свету.
ДВА ПОГЛЕДА НА СВЕТ
Важно је разумети да је сукоб око инфинитезималног рачуна био, да тако кажемо, само маргинални аспект много дубљег, фундаменталног неслагања између ова два генијална човека.
Њутн и Лајбниц гледали су на свет толико различитим очима и били толико уверени у исправност сопствене перспективе, да су таква два става, а имајући у виду посао којим су се бавили, социолошке одлике њиховог времена и колосалност њихових умова, просто морала резултовати неким драматичним али конкретним сукобом.
Тежиште сукоба лежало је у разумевању устројства света и физичких закона који у њему владају. Њутн је у својим рачунањима и законима које је донео, утврдио детерминизам. Веровао је и ослањао се на ствари попут масе, инерције, гравитације, сматрао да је свет ком припада стваран и конкретан и да су ствари у њему мериве.
Веровао је да се универзум надасве састоји од празног простора, а да материје има тек у незнатном проценту. Сматрао је да својим мерењима може предвидети положаје свих тела у васиони, а да између свих тела постоји празан простор.
Лајбниц је, пак, био апстрактнији. Сматрао је да се простор састоји од једне коначне целине и да, ако покушамо да делимо материју у бесконачност, нећемо доћи до опипљивих градивних елемената, већ само до енергије која мора бити у непрестаном кретању.
Можда ће управо Лајбницова изјава успети да нам приближи различитост ова два богата света и укаже нам на неумитност сукоба који се и десио: „…један коначан материјални Универзум, који се цео шета у једном бесконачном празном простору јесте обична фикција“; јер „не само што уопште нема реалног простора изван материјалног Универзума“, већ исто тако „једно овакво деловање било би без циља, значило би радити а ништа не чинити, agendo nihil agere“.
ВЕЛИКИ РИВАЛИ НАУКЕ
Историја памти многе ситуације у којима је ривалство било благотворно, па чак и пожељно, како би погурало донекле успаване или пасивне концепте који су жудели за демистификацијом или, пак, како би на већ створене садржаје надоградило нову мудрост, нове димензије и слојеве, а све у светлу здраве компетиције и такмичарског духа актера.
Ипак, знамо и да је ривалитет каткад долазио и као нус-појава већ креираних садржаја и да се тада испостављало веома тешким донети праведан и реалан суд о томе чија је заиста одговорност то што је човечанству поклоњен дар новог, епохалног открића.
Трка нација у Хладном Рату учинила је да човечанство крочи на Месец, ривалство Моцарта и Салиериа донело нам је потресно лепу уметност а страствена жеља за померањем граница могућег, у којој су се утркивали Др Дентон Кули и Др МајклДеБакеј, резултовала је чудесном првом трансплантацијом срца у историји.
И док је безброј примера који су за човечанство били само плодни, има и оних који су формалностима и заједљивошћу успоравали прогрес науке, а самим тим вршили атак на првобитну и есенцијалну идеју која окружује жељу за стварањем – добробит и напредак за свако биће на планети.
Било је и случајева пуке коинциденције, када би два научника, на два различита дела земаљске кугле, дошла до идентичног, али запањујуће важног открића на које се чекало дуго и које ће променити начин на који људе воде своје животе. Многима од ових случајева историја није дала коначни суд ни ултимативну заслугу, па ни данас нисмо сигурни да ли захвалност за, рецимо, откриће телефона дугујемо Александер Грахам Белу илити Елиши Греју.