Пионири

Некадашње чудо

Норберт Винер (1894-1964), творац кибернетике, ”од активног научника са ограниченим угледом” постао је нешто налик јавној личности

Текст: Милица Благојевић

”Моје интересовање за развој рачунских машина одвело ме је знатно даље од тих прошлих, садашњих и предстојећих машина које су начињене од месинга и бакра, стакла и гвожђа. Током истраживања смо непрекидно налазили нове аналогије између нервног система и контролних рачунских система”, пише Норберт Винер (1894-1964), творац кибернетике у истоименој књизи ”Кибернетика” 1948. године.

Утемељењу ове дисциплине претходили су вишегодишњи сусрети научника из различитих области. Социолози, неурофизиолози, рачунарски инжењери, лингвисти и други, окупљали би се како би створили основу за даљи заједнички рад. У недостатку терминологије, Винер ће са физиологом Артуром Розенблутом сковати термин ”кибернетика” (грч. kibernetes – кормилар).

Две године након објављивања ”Кибернетике”, свестан друштвених промена које ће ова наука покренути, Винер објављује ”Кибернетику и друштво” у којој су исте идеје представљене на разумљивији начин, за ширу публику. Књигу је посветио свом оцу, ”бившем профеосру словенских језика на Харварду, најближем учитељу и најдражем противнику”.

Професионалну каријеру Винер је започео као професор математике. Прве кораке ка кибернетици ће направити на Институту за технологију у Масачутесу (MIT) где ће предавати до краја живота.

”Док би ужурбано исписивао једначине, Винер би често правио грешке које су се независно једна од друге простирале дуж целе поставке, све док не би дошао до последњег реда који би био без грешке. Његов ум је радио толико брзо да је непосредно пре писања резултата, у глави све испочетка израчунао и уверио се да је финални резултат тачан”, сећа се његов студент Мартин Шецен.

Изузетну способност апстракције Винер је почео да развија још у раном детињству, у периоду док га је отац подучавао код куће. Када му је, због кратковидости која се убрзано развијала, доктор забранио да чита, отац је настављао да га подучава аудитивно. Од Норберта се очекивало да напамет решава задатке, памти, понавља. Средњу школу уписује са девет година, а математику дипломира са петнаест.

”Испаштао сам двоструко због тога што сам био необично дете необичног човека”, пише Винер у првом делу своје аутобиографије ”Некадашње чудо” (Ex-Prodigy, 1953.) у  којој се у највећој мери осврће на ригорозно образовање и осећај неприпадности који га је тада свуда пратио. Био је недовољно укључен у живот вршњака и потпуно одсечен од живота адолесцената са којима је ишао у школу.

Због своје неспретности и кратковидости био је обесхрабљен од стране професора да настави докторске студије из зоологије на Харварду. На наговор оца, докотрираће филозофију са деветнаест година. ”Био сам напаст за старије људе на факултету, са својом наметљивошћу и лошим играњем бриџа”, пише у другом делу своје аутобиографије ”Ја сам математичар” (I am a Mathematician, 1956.)

Почетак каријере на MIT праћен је бројним несугласицама и сукобима. Последица је била крајња нетрпељивост од стране већине научника и игнорисање у многим круговима. Једна од неколицине особа са којима је у том периоду имао добар однос био је Ванавер Буш, изумитељ аналогне рачунске мреже и професор инжењерства на MIT.

Винер ће, на Бушову иницијативу, у предратним годинама радити на изради нацрта апарата за рушење летелица. У овај рад ће укључити Розенблута и биће то почетак њихове сарадње која ће резултитати утемељењем кибернетике – науке о комуникацији и контроли у машини и живом организму.

Винеров положај ће се након тога знатно побољшати, а по објављивању ”Кибернетике”, како бише у аутобиографији, ”од активног научника са ограниченим угледом” постаће нешто налик јавној личности.

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs