Свемирски брод Земља

Наука је глагол

 Како је Ричард Бакминстер Фулер себе назвао заморчетом Б? Зашто без тога не можемо даље? И зашто нам треба више науке за менаџере?

Пише: Милан М. Ћирковић

 Живим на Земљи у садашњости и не знам шта сам. Знам да нисам категорија. Нисам ствар – именица. Чини ми се да сам глагол, еволутивни процес – једна функција неодвојива од целине свемира.

Овим речима је себе дефинисао велики дизајнер, архитекта, инжењер, а пре свега визионар Ричард Бакминстер Фулер у истоименој књизи из 1970. године, која је инспирисала бројне еколошке покрете и идеје о одрживом развоју (1). Фулерово дело, а још више његова животна прича, били су и остали инспирација бројних стваралаца у најразличитијим областима науке, технике и уметности. С обзиром на то да нам та прича говори нешто што је, нажалост, углавном заборављено, посебно на овим просторима, овде ћу јој посветити мало више пажње.

Година је 1927, али тема није ниједан од „светских“ догађаја хронолошки везаних за ову годину – бар наизглед. Реч је о 32-годишњем човеку, незапосленом, пропалом студенту, алкохоличару, банкротиралом од узалудних покушаја да оствари тестамент свог оца. Породица му је – у потпуности његовом кривицом – растурена, жена га је оставила, а његова вољена кћер умрла је пар година раније од запаљења плућа. У таквим околностима, није чудно да је једне вечери стајао на кеју у Чикагу, спремајући се за самоубиство.

Готово да је скочио. Зауставио се буквално у последњем тренутку – уместо да почини самоубиство, учинио је егоцид. Како је касније детаљно писао: дошао сам ту са намером да се убијем. Али не морам да уништим ово тело и ум – довољно је да особа која је дошла буде мртва. Особа која одлази одатле је другачија, нова, посвећена експерименту. Циљ експеримента: да утврди „шта једна особа, појединац без нарочитих талената, може учинити да промени свет и допринесе развоју читавог човечанства.“ У најбољој традицији експериментисања на себи, која сеже уназад до средњовековних алхемичара, а у 20. веку ју је посебно заговарао велики Џон Б. С. Холдејн, назвао је себе „заморчетом Б“.

Тако се појавио Баки из историје и легенде. Ричард Бакминстер Фулер (1895–1983; или 1927–1983) – универзално познат као Баки – по енциклопедијама, амерички архитекта, дизајнер, проналазач, филозоф, песник и футуролог, по речима утицајног савременог писца Роберта Антона Вилсона, личност „са више права на звање ренесансног човека од било кога после Леонардовог доба“. У његовој заоставштини налази се 25 патената и тридесетак књига, те бројна харизматична предавања и интервјуи сачувани у аудио и видео записима.

Био је велики поборник онога што ће тек касније постати „зелени“, односно еколошки покрети, борац за људска права и мир у свету, као и заговорник кооперације, како међу појединцима тако и међу државама (у том смислу је и више пута био кандидован за Нобелову награду за мир, урбана легенда каже и од стране сер Бертранда Расела). Први је употребио и нашироко популарисао термин „свемирски брод Земља“ (spaceship Earth), изумео је геодезијску куполу, и написао вишетомну Синергетику која се бави геометријом људског мишљења.

Његов утицај на бројне савремене ствараоце и мислиоце, од архитеката попут сер Нормана Фостера (који се често сам називао Фулеровим учеником) и Кензоа Тангеа, преко писаца као што су Томас Пинчон, већ поменути Р. А. Вилсон или „нови британски СФ”, до композитора Џона Кејџа и поп-певача Џона Денвера огроман је и траје до данас. Био је носилац ништа мање до 47 (!) почасних доктората, практично свих значајних светских универзитета – није лоше за неког ко је сам двапут био избачен са факултета!

По њему је названа алотропска модификација угљеника C6 – фулерен; фулерени играју огромну улогу у нанотехнологији, а сматра се да постоје и у међузвезданом простору.

Највећи његови резултати и светска слава дошли су након Другог светског рата, односно при крају пете деценије живота (што би, такође, требало да охрабри многе потенцијалне ствараоце, посебно у контексту лажне идолатрије младости у савременом пословном свету и уобичајеног кукавичког извлачења „не могу ја сад да почињем изнова”!). У Монтреалу је 1950. године подигао прву светску геодезијску куполу која је могла да подржава сопствену тежину без икаквог практичног ограничења у величини; то је био тзв. тетраедарски дизајн геодезијске куполе (сам Фулер је доцније патентирао неколико другачијих дизајна, а други инжењери су касније били инспирисани да нађу још нових решења).

Најлакша, најснажнија и најјефтинија грађевинска структура, геодезијска купола је дизајнирана да покрије максималан простор без унутрашње потпоре. Што је већа, она постаје лакша и јача. Фулер је 1954. године конструисао две куполе за Тријенале у Милану, састављене од ојачаног картона, исеченог у САД и испресавијаног тако да је у Италију транспортован у неколико путничких кофера. До 1957. усавршио је дизајн и израду до те мере да је огромна геодезијска купола, са читавим амфитеатром у њој била конструисана у Хонолулуу за свега 22 сата! Фулер је 1960. године пројектовао футуристичку куполу пречника 4 километра која би прекривала центар Менхетна ради контроле микроклиме. Израчунао је да би се читава градња исплатила за десет година само од уштеде на чишћењу снега!

Најимпресивнија од његових изграђених геодезијских купола је трочетвртинска сфера – 61 метар висока и 76 метара у пречнику – коју је дизајнирао за павиљон САД на Светској изложби у Монтреалу 1967. године. Филигранска мрежа челичних греда формирана је од спољнег слоја троугластих и шестоугаоних јединица повезаних за унутрашњи слој шестоуглова. Слој акрилних панела осигурао је потпуну провидност независно од повремених затварања троугластих застора програмираних да реагују на вишак Сунчеве светлости. То је био корак према Фулеровом идеалу геодезијске мембране подједнако осетљиве и прилагодљиве попут људске коже. Попут Гаудија, Ешера и других генијалних стваралаца 20. века, и Фулер је увек изнова налазио инспирацију и мотиве у природи и чудесним производима природне еволуције. Његов утицај се најбоље може видети по броју енглеских речи и синтагми које је сковао, а које су прихваћене и ушле у употребу: Spaceship Earth, ephemeralization, synergetics, tensegrity, итд. У данашње доба забринутости око одрживих ресурса, те глобалних катастрофичких ризика, Фулерове мисли нису изгубиле ни делић значаја и актуелности.

Потпуно исто што је Фулер рекао за себе ваља рећи и за науку. Претерано поједностављивање, које је карактеристика готово свих уџбеника и готово свих популарних приказа науке претвара је у невешто направљен калуп, у именицу, у нешто што је непроменљиво и извесно. То, наравно, доводи до систематских предрасуда и неадекватности у тумачењу и дискусијама научних резултата, као и до потпуно трагикомичне праксе да се атрибут „научни“ лепи уз све и свашта, од детерџената и тампона до оксиморона као што су „научни креационизам“ или „научни социјализам“.

Истовремено, реални утицај науке и научног начина мишљења у свету непрестано опада. И једно и друго су одлике нечег што је окоштало и окамењено, изгубило живост и посматра се као неупитна чињеница, потпуно исто као нека кост диносауруса или још много старији фосил у шкриљцу настао обрушавањем аноксичног муља на местима за која се користи немачки израз Lagerstätten; чак не ни део саме животиње која је пливала по неком древном камбријском мору, већ њен отисак у тврдом камену. Не тврдим да је сама наука таква, далеко од тога, већ да је таква перцепција која се ван науке – превасходно посредством неуких уџбеника и још неукијих медија – стиче.

Последице су, наравно, ужасне (2).

И свакодневно их видимо и осећамо – понајвише у економској сфери, мада и у многим другим областима као што су безбедност, школство, заштита животне средине или филмска критика. И један од кључних аспеката промоције и популаризације науке јесте управо у томе да се тај догматски, фосилизован поглед на науку као на нагомилано знање, а не као на процес, на глагол, што је могуће детаљније деконструише и превазиђе.

Стварни научни процес одвија се у непрекидној интеракцији са друштвеним, пре свега економским, окружењем. Ова околност намеће посебне задатке управо промоцији и популаризацији науке. Ове делатности имају аспекте који далеко превазилазе и надмашују ширење основне научне писмености и сличне програме намењене (буквално или ефективно) деци и омладини. Промоција и популаризација науке се морају обраћати свим сегментима друштва, а нарочито онима који су по природи ствари пријемчиви за динамику научног развоја и онима од којих наука сама може имати највише користи.

Ово је нешто што су велики научници, али и пионири популаризације науке знали одавно. Тако, рецимо, сер Артур Едингтон у књизи оригинално објављеној 1933. године пише (3):

Наука има своје галерије и своје радионице. Данашња публика, мислим са правом, није задовољна да лута по галеријама где се већ готови производи излажу; она захтева да види шта се дешава у радионицама.

Очигледно није у питању никаква новотарија, у чему би конзервативни „умови“ могли тражити изговор. У доба када је Едингтон написао ове речи, краљ Александар Карађорђевић је био на власти у Југославији, Рајхстаг је управо изгорео, родили су се Нина Симон, Монсерат Кабаље и Стивен Вајнберг (главни Едингтонов наследник на пољу популаризације космологије), а број независних држава на јужној хемисфери могао се набројати на прсте једне руке. Дакле, „данашња публика“ је већ прилично стара 20-вековна публика. Као и много пута до сада, изгледа неопходно поново откривати рупу на саксији. Увид у радионице подразумева учешће истинске, истраживачке науке – а не њене уџбеничке карикатуре – у програмима популаризације.

У овом контексту имам и конкретну допуну. Програми промоције и популаризације науке треба да буду проширени програмима усмереним специфично ка људима из привреде, пре свега предузетницима и менаџерима. Има много разлога за то, од којих овде могу да поменем само неке. Најпре, ради се о друштвеној групи која је окосница савременог либералног грађанског друштва, дакле друштва у коме је сама наука напредовала више него у свим претходним вековима заједно.

Даље, сам напредак науке довео је до развоја неслућених технологија које су реализоване једино кроз приватну иницијативу, што се, на пример, последњих година посебно манифестује у биотехнологији. Коначно, кључна мудрост и корист од науке за менаџере је следећа: у оној мери у којој су у питању добри менаџери, они који се са променама, еволуцијом и случајношћу стално суочавају у оквиру свог професионалног ангажмана, они ће за праву – дакле не ону фосилизовану – слику науке имати, по природи ствари, највише слуха. Није никакво чудо да је историја постренесансне науке то вишеструко потврдила: од Медичија (најуспешније банкарске породице у Европи свог доба) који су финансирали Галилејева револуционарна открића, све до Рокфелеровог института за медицинска истраживања и Кековог телескопа, предузетници су били један од главних покретачких механизама напретка у науци. Слободна приватна иницијатива, ослобођена популистичких и других идеолошких стега, кључ је квалитетне науке.

С обзиром на чињеницу да у Србији ни Просветитељство ни са њим повезани либерални капитализам никада нису истински заживели, није нимало чудно да овај аспект промоције науке, кључни за њено успешно напредовање у савременом свету, није присутан у домаћој средини. Уместо њега, присутна је монструозна идеја огромне трендизације науке: њено разблаживање до нивоа или мале деце или одраслих који су интелектуално остали на нивоу мале деце.

Ово последње се посебно односи на еманципацију индивидуе од државног апарата, што је у нашим крајевима недосањан сан – уместо да решавају своје проблеме, људи масовно и даље имају инфантилну веру у државу која треба, као брижни родитељ, да решава њихове проблеме и тешкоће. Наравно, увек је лакше блокирати Немањину улицу него се суочити са властитом инфантилношћу и несамосталношћу. (Уз ово ваља напоменути додатни парадокс да се врло често исте личности које се жале на недостатак средстава за образовање и науку истовремено жале на „неправедну“ расподелу богатства у друштву. Ово је део дубљег проблема неразумевања природе интелектуалног капитала, који наука нужно увећава, а који се кроз идеолошке наочари једноставно не опажа.)

На пољу популаризације науке ово се манифестује на много начина. Кадгод се говори о „мрачном“ средњем веку, кадгод се по зилионити пут пореди кретање електрона око атомског језгра са кретањем планета око Сунца, докле год се плима и осека објашњавају тиме што Месец привлачи воду (као да и копно или нас саме, састављене већим делом од воде, не привлачи подједнако великом силом!), докле год се говори да за сваку особину живих бића постоје гени, имамо посла са претераним поједностављивањем које директно наводи на погрешан пут и води ка тој истој инфантилној слици науке.

Овде треба повући јасно разлику између популарне науке за децу, која је врло легитимна и пожељна активност (мада и ту ваља имати мере), и представљања науке на инфантилни начин, који не само што не преноси корисну информацију, већ подгрејава у јавности ионако превише присутно схватање да је наука некаква детињаста и неозбиљна делатност. Као што се увек вреди подсетити Ајнштајнових речи да све треба да буде најједноставније могуће, али не једноставније од тога, тако је поучно размотрити и аналогну ситуацију у уметности. Док се у настави ликовног учи о различитим ликовним техникама и жанровима, сасвим је јасно да никоме не пада на памет да се кубизмом, експресионизмом или надреализмом бави на „дечији“ начин.

Уместо тога, и паралелно са легитимном популарном науком за децу, постоје бројне „напредније“ врсте популарне науке, од којих је наука за менаџере једна од најзначајнијих. И ма колико се некоме могло чинити да то није довољно велика циљна група, треба увек имати у виду да квантитет не прелази у квалитет, те да пребројавање и није најбоље оруђе за сагледавање реалности.

Да је бројност толико битна, истраживачка наука – која је увек била, јесте и остаће елитистичка делатност – не би никада ни заслужила нашу пажњу, зар не? Егалитаристичке утопије или тоталитарне дистопије слабо маре за науку; као што Џорџ Орвел наглашава: „У Новоговору не постоји реч која значи ‘наука’. Емпиријски начин мишљења, на коме се заснивају сва научна достигнућа прошлости, у супротности је са основним принципима енглсоца.“ Енглсоц је овде замењив било којом другом монистичком идеологијом.

За крај, још један поучан цитат Бакминстера Фулера, користан и за децу, и за оне који се децом баве, и за оне који претендују или се претварају да се децом баве, а богами и за менаџере:

Морамо одбацити апсолутно одвратну идеју да свако треба да зарађује за живот. Данас је чињеница да један човек у десет хиљада може створити технологију способну да у животу и материјалном просперитету одржава све остале. Данашња омладина је потпуно у праву кад препознаје бесмисленост те приче о зарађивању за живот „својим рукама“. Ми настављамо да измишљамо послове због те лажне идеје да свако мора бити заузет неком врстом црнчења… Прави посао за људе данашњице јесте да се врате у школу и размишљају о чему год су размишљали пре него што се неко појавио и рекао им да морају да зарађују за живот (5).

 


 [1] R. Buckminster Fuller & Jerome Agel,  I Seem to Be a Verb: Environment and Man’s Future (Bantam Books, New York, 1970); превод M. M. Ć.

[2] Уз дубок наклон Олдосу Хакслију, чија је оригинална реченица (Тhe results were terrible) у трећем поглављу „Врлог новог света“, којом се пред читаоцима први пут појављује лик Мустафе Монда, један од оних незаборавних момената који симболички дефинишу читав универзум великих романа.

[3] A. S. Eddington, The Expanding Universe (Cambridge University Press, Cambridge, 1952), p. 125.

[4] Džordž Orvel, 1984 (превод V. Stojiljković, BIGZ, Beograd, 1984), str. 176.

[5] R. Bakminster Fuler u Elizabeth Barlow, “The New York Magazine Environmental Teach-In” by in New York Magazine (30 March 1970), str. 30, prevod M. M. Ć.

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs