Biblioteka

Nasim Nikolas Taleb: Crni labud

Nova BIBLIOTEKA donosi priču o uticaju neverovatnih zbivanja, kroz odlomak iz knjige Crni labud, Nasima Nikolasa Taleba

Tekst: Nasim Nikolas Taleb (Crni labud, odlomak iz poglavlja Hiljadu i jedan dan, ili kako ne biti tupadžija, Heliks, 2010)

Zamislite ćurku koju svaki dan hrane. Svaki novi obrok učvršćuje uverenje ove ptice u opšte pravilo života: svaki dan hrane je prijateljski nastrojeni pripadnici ljudske rase koji „vode računa o njenoj dobrobiti“, kako bi to formulisali političari. Jedne srede popodne, uoči Dana zahvalnosti, ćurka će doživeti nešto neočekivano, što će izazvati reviziju dotadašnjih uverenja.

U ostatku ovog poglavlja u glavnim crtama prikazaću izvornu formu problema Crnog labuda: kako na osnovu znanja o prošlosti saznati budućnost; ili, uopštenije, kako na osnovu (konačnog) poznatog spoznati osobine (beskonačnog) nepoznatog?

Razmislite opet o primeru ćurke. Šta ona iz događaja od juče može da nauči o onome što je čeka sutra? Možda mnogo, ali posve sigurno malo manje nego što misli da može, a to „malo manje“ čini ogromnu razliku.

Problem ćurke može se uopšteno preneti na svaku situaciju gde ruka koja vas hrani može biti i ruka koja vam zavrće šiju. Uzmimo primer rastuće integracije nemačkih Jevreja tridesetih godina prošloga veka – ili moj opis iz poglavlja 1, stanovnika Libana koji su zbog naizgled uzajamnog prijateljstva i tolerancije bili uljuljkani u lažni osećaj sigurnosti.

Otiđimo korak dalje i razmotrimo najproblematičniji aspekt indukcije: učenje iz prošlosti. Uzmite u obzir da je korist od iskustva ćurke bila pre negativna nego nikakva. Ona je učila na temelju posmatranja, kao što nam to svima savetuju (zaboga, pa veruje se da je to naučna metoda). Njeno poverenje je sa svakim obrokom raslo i osećala se sve sigurnije, bez obzira na to što je klanje bilo sve bliže. Osećanje sigurnosti je dostiglo vrhunac kada je rizik bio najveći!

Ali, ovaj problem je opštiji. On problematizuje prirodu empirijskog znanja kao takvog. Nešto je funkcionisalo u prošlosti, sve dok – pa, neočekivano ne prestane da funkcioniše i dok se ne ispostavi da je ono što smo naučili iz prošlosti u najboljem slučaju irelevantno ili netačno, a u gorem slučaju opasna zabluda.

Ćurka pre i posle Dana zahvalnosti. Istorija od hiljadu dana ne kazuje ništa o onome što će uslediti. Takva naivna projekcija budućnosti na osnovu prošlosti univerzalno je primenljiva.

Grafikon na slici 1 prototip je problema indukcije kakve srećemo u realnom životu. Posmatrate hipotetičku promenljivu tokom hiljadu dana. Može biti u pitanju bilo šta (uz par blagih izmena): prodaja knjiga, krvni pritisak, kriminal, vaši prihodi, određena akcija, kamata na kredit ili nedeljna posećenost određene grčke pravoslavne crkve. Posmatrajući tu promenljivu, vi isključivo na osnovu podataka iz prošlosti izvlačite zaključke o osobinama obrasca i pravite projekcije za narednih hiljadu ili čak pet hiljada dana. A hiljadu i prvog dana – bum! Dešava se velika promena, potpuno neočekivana na osnovu prošlih događaja.

Setite se koliko je iznenađenje bio Prvi svetski rat. Svet je posle Napoleonovih ratova proživljavao period mira koji bi svakog posmatrača naveo da poveruje kako je sa žestokim i razornim sukobima gotovo. Ali, iznenađenje! Ispostavilo se da se desio najmasovniji ubilački sukob u dotadašnjoj istoriji čovečanstva.

Obratite pažnju na to da nakon događaja počnete da predviđate mogućnosti dešavanja novih vanrednih događaja iste vrste, odnosno bavite se tim procesom koji vas je iznenadio, ali samo njime. Posle kraha berze 1987. pola američkih mešetara se svakog oktobra pripremalo za novi slom – ne uzimajući u obzir da na prvi ništa nije ukazivalo.

Brinemo prekasno – ex post. Pogrešno tumačenje naivne opservacije prošlosti kao nečega definitivnog i reprezentativnog za budućnost, jedini je i isključivi razlog naše nesposobnosti da shvatimo Crnog labuda.

Nekom diletantu koji obožava citate – to jest, jednom od onih pisaca i učenjaka koji pune svoje tekstove izrekama mrvih autoriteta – palo bi na pamet da je Hobs rekao kako iz slične predistorije proizlaze i slične posledice. Ali, oni koji veruju u univerzalnu vrednost iskustava iz prošlosti trebalo bi da razmotre ovaj biser mudrosti koji je navodno izrekao kapetan jednog čuvenog broda:

Ali u svome radnom veku nisam doživeo nijednu nesreću… koja bi uopšte bila vredna pomena. Za sve ove godine na moru, video sam samo jedan brod u opasnosti. Nikada nisam video brodolom, niti sam ga doživeo, niti ikada bio u situaciji koja bi pretila bilo kakvim katastrofalnim ishodom.

E. DŽ. Smit, kapetan Titanika, 1907.

Brod kapetana Smita potonuo je 1912. i to je postao najpoznatiji brodolom u istoriji. *

* Izjave poput narečene izjave kapetana Smita tako su česte da čak nisu ni smešne. Septembra 2006. fond Amarant, ironično nazvan po cvetu koji „nikada ne umire“, morao je da „zatvori radnju“ nakon što je za nekoliko dana izgubio blizu sedam milijardi dolara, što je najimpresivniji gubitak u istoriji berzanskog poslovanja (još jedna ironija: ja sam delio kancelariju sa tim mešetarima). Par dana pre tog događaja, kompanija je obznanila da investitori nemaju razloga za brigu, pošto kompanija ima dvanaest menadžera rizika – ljudi koji na osnovu modela iz prošlosti procenjuju verovatnoću rizika i mere koje treba preduzeti. Sve da su imali i stotinu dvanaest menadžera rizika, ne bi bilo značajne razlike – svakako bi uprskali stvar. Očigledno je da iz prošlosti ne možete izraditi više informacija nego što vam ih ona već daje; ako kupite sto primeraka lista The NewYork Times, nisam baš siguran kako će vam to pomoći da uvećate znanje o budućnosti. Mi, naprosto, ne znamo koliko informacija prošlost sadrži.

Obučeni da budu dosadni

Zamislite sličnu situaciju: direktora banke koja tokom dugog perioda postojano pravi profit, a onda odjednom izgubi sve kada joj u jednoj jedinoj situaciji sreća okrene leđa. Po tradiciji, bankari kreditne fele su kruškoliki, glatko obrijani i odeveni na najkonvencionalniji i najdosadniji mogući način: tamno odela, bele košulje i crvene kravate.

Zaista, banke za kreditno poslovanje upošljavaju dosadne ljude i obučavaju ih da budu još dosadniji. Ali, to je samo predstava za publiku. Konzervativnim izgledom oni ostavljaju utisak da njihovi poslovi krahiraju samo u retkim, izuzetno retkim prilikama. U stvari, nema načina da se proceni uspešnost njihovog kreditnog poslovanja, bilo da je posmatrate jedan dan, nedelju, mesec dana ili… čak ceo vek!

U leto 1982. velike američke banke izgubile su skoro sve što su do tada zaradile (kumulativno), skoro sve što su ikada stekle tokom cele istorije američkog bankarstva – sve. Sve te banke davale su zajmove južnoameričkim i centralnoameričkim zemljama koje su prestale da izvršavaju ugovorne obaveze istovremeno – zbog „vanrednih okolnosti“. Dakle, bilo je potrebno samo jedno leto da se shvati kako je to predstava za tupadžije i da sva zarada tih banaka dolazi iz vrlo rizične igre.

A za sve to vreme, bankari su sve, a posebno sebe, uveravali da su „konzervativni“. Nisu oni konzervativni nego izvrsno obučeni da se samozavaravaju, gurajući mogućnost velikog, pogubnog gubitka pod tepih. Ta izopačena situacija se čak ponovila deceniju kasnije, kada su velike banke, „obazrive po pitanju rizika“, ponovo upale u finansijski škripac, a mnoge gotovo bankrotirale.

To se desilo nakon kraha balona nekretnina devedesetih, kada je za spas sada već pokojne industrije kreditno-zajmovnih asocijacija traženo da se od novca poreskih obveznika obezbedi više od pola biliona dolara. Federalne rezerve su ih zaštitile na naš račun: kada „konzervativni“ bankari prave profit, oni su na dobitku; kada gube, mi plaćamo ceh.

Po okončanju studija na Vortonu, prvo sam počeo da radim za Bankers Trust (sada takođe pokojni). Tamošnja kancelarija direktora je, rapidno zaboravljajući priču iz 1982, redovno objavljivala kvartalne rezultate, objašnjavajući u tim objavama kako su pametni, profitabilni, konzervativni (i dobro izgledaju). Bilo je očigledno da je njihov profit samo gotovina pozajmljena od sudbine uz nasumične rokove otplate.

Nemam ništa protiv rizikovanja, ali najlepše vas molim, ne nazivajte se konzervativcima i ne postavljajte se još i nadmoćno prema onima čije poslovanje nije tako podložno Crnim labudovima.

Još jedan nedavni primer (iz 1998. godine) jeste ekspresni bankrot finansijske investicione kompanije (hedž fonda) Long-Term Capital Management (LTCM), koja se služila metodama i procenom rizika dvojice „ekonomista nobelovaca“, što su u javnosti slovili za genijalce. Oni su, u stvari, koristili matematičke foliraže u stilu zvonaste krive uspevajući da ubede i sebe same da je to velika nauka. Uz to im je pošlo za rukom da od celog finansijskog establišmenta naprave tupadžije. Gubitak LTCM-a, jedan od najvećih te vrste u istoriji, odigrao se maltene za tren oka, bez ikakvih znakova upozorenja (mnogo više o tome u poglavlju 17).* 

Crni labud je uslovljen znanjem

S tačke gledišta ćurke, to što hiljadu i prvi dan neće biti nahranjena predstavlja Crnog labuda. Za mesara to nije Crni labud, jer nije neočekivano Znači, možete videti da je Crni labud problem za neznalice. Drugim rečima, zavisi od očekivanja. Uviđate da Crnog labuda možete eliminisati ili naučnim putem (ako ste kadri) ili umom uvek otvorenim za sve. Naravno možete se i, poput ljudi iz LTCM-a, poslužiti naukom da biste stvorili Crne labudove, uveravajući ljude da se Crni labud neće desiti – to se dešava kada nauka od normalnih građana pravi tupadžije.

Nasim Nikolas Taleb

Crni labud

Prevod: Ana Imširović-Đorđević i Ana Ješić

Heliks, 2010

U knjizi Crni labud, Nasim Nikolas Taleb se bavi istraživanjem verovatnoće, uticaja sreće, nesigurnosti, ljudske greške, rizika, neizvesnosti i donošenja odluka u svetu koji ne razumemo. “Crnim labudom” Taleb naziva malo verovatan događaj sa tri osnovne karakteristike: nepredvidljiv je, ima ogroman uticaj i naknadnim uvidom (pošto se odigra) dolazimo do objašnjenja kojim se ispostavlja da nije tako nasumičan i da je predvidljiviji nego što se mislilo. Zadivljujući uspeh Googla je “crni labud”, kao i teroristički napad 9/11. Po Nasimu Talebu, crni labudi se kriju iza gotovo svega na čemu počiva naša civilizacija i svet, počev od uspona religija do dešavanja u našim privatnim životima. Taleb, koji je na berzi zaradio ogromno bogatstvo upravo zahvaljujući prepoznavanju “crnih labuda”, neočekivano je zavodljiv pripovedač, te na duhovit i ubedljiv način kombinuje zanimljive priče iz istorije i ličnih života sa činjenicama, u ovoj knjizi koja će promeniti način na koji posmatrate svet.

Nasim Nikolas Taleb je američki autor i naučnik libanskog porekla. Doktorirao je menadžment u nauci na Pariskom univerzitetu 1998. godine. Bio je menadžer hedž-fondova i berzanski trgovac koji se obogatio finansijskim spekulacijama specijalizujući se za nalaženje malih promena koje su vodile do ogromnih dobitaka. Trenutno je profesor upravljanja rizikom na Politehničkoj školi Njujorškog univerziteta, a od septembra 2014. godine je glavni kourednik naučnog časopisa Risk and Decision Analysis, kao i naučni savetnik Međunarodnog monetarnog fonda. Napisao je više knjiga, a njegova knjiga Varljiva slučajnost iz 2001. (uskoro u izdanju Heliksa), bestseler je objavljen na dvadeset jezika.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs