Демократски процес одлучивања тема jе данас већ класичне књиге Пчелиња демократиjа (Honeybee Democracy, Princeton University Press, 2010), чувеног америчког биолога Томаса Силиjа

Текст: Иван Умељић

Пчелари су у прошлости посматрали пчеле и ламентирали над њиховом склоношћу да се краjем пролећа и почетком лета роjе. Половина пчела одлазила jе са старом матицом да образуjе нову пчелињу заjедницу-кћерку, док су преостале пчеле остаjале код куће да одгоjе нову матицу и овековече родитељску заjедницу.

Роj би се приликом одласка привремено, на свега пар сати, настанио на некоj оближњоj грани, понекад чак и на неколико дана, да би организовао нешто заиста чудесно – праву демократску дебату око избора локациjе за нови дом. Управо оваj демократски процес одлучивања тема jе данас већ класичне књиге Пчелиња демократиjа (Honeybee Democracy, Princeton University Press, 2010), чувеног америчког биолога Томаса Силиjа, професора Универзитета Корнел и водећег светског ауторитета из области понашања животиња.

До обjављивања Пчелиње демократиjе, информациjе о овоj теми биле су расуте по броjним чланцима обjављеним у многим научним часописима, што jе у великоj мери отежавало стицање увида у повезаност разноврсних открића и целокупну слику овог несвакидашњег природног феномена.

Заплет ове изузетне књиге почиње ступањем неколико стотина наjстариjих пчела роjа у акциjу извиђања и потрагу за новим стаништем. Наставља се описом процене између више потенциjалних локациjа за дом и приказом плесова помоћу коjих су извиднице пчелама у роjу оглашавале новооткривене кандидате за будуће станиште. Вишечасовна дебата има само jедан циљ – да се од броjних алтернатива изабере наjбоље станиште за роj. Читав оваj политички ритуал завршава се узлетањем и одласком роjа у правцу новог дома. Наjчешће се радило о шупљини неког стабла неколико километара удаљеног од гране на коjоj jе роj бивковао.

У Прологу књиге као мотив за писање о овоj теми аутор истиче две ствари. Прво, тежњу да биолозима и друштвеним теоретичарима пружи кохерентан приказ шездесетогодишњег истраживања ове поjаве коjе jе педесетих година прошлог века започео славни немачки биолог Мартин Линдауер (1918-2008), дугогодишњи сарадник нобеловца Карла фон Фриша. Томас Сили на више места несебично истиче велики интелектуални дуг према пиониру истраживања феномена групног одлучивања у роjевима коме jе Пчелиња демократиjу и посветио.

Други мотив jе ауторова жеља да са пчеларима и заинтересованим читаоцима подели задовољство коjе jе доживео истражуjући понашање роjева током дугог низ година. Књига обилуjе изузетним описима личних доживљаjа броjних експеримената коjе jе било неопходно извршити.

СУПЕРОРГАНИЗАМ

Књига почиње литерарно предивним – мада нимало не на штету научне утемељености – описом живота у пчелињоj заjедници.

„Медоносне пчеле, само jедна од око 25000 врста пчела, потичу од jедне око 100 милиона година старе врсте оса, у време када су диносауруси jош увек ходали земљом, а биљке цветнице тек почеле да се поjављуjу. Чак и данас многе врсте пчеле споља веома личе на осе, мада се ове две врсте изузетно разликуjу по понашању.

Скоро све врсте оса су предатори коjи убиjаjу друге инсекте или паукове (наjчешће убадањем) како би матицама коjе полажу jаjа и младим нараштаjима обезбедиле храну богату протеинима. Пчеле су се, међутим, одрекле месождерског понашања своjих еволутивних предака и „определиле“ за сакупљање протеинима богатог полена са цветова биљака. Ова особина обjашњава и изглед многих пчела. Наиме, разлог због коjег jе њихово тело прекривено длачицама jесте што помоћу њих могу на ефикасан начин да прихвате полен са цветова.“

„Обично се о пчелињоj заjедници размишља“, пише Сили, „као о заjедници више хиљада jединки: матици, радилицама и трутовима. Да би разумели особену биологиjу медоносних пчела, помогло би уколико бисмо их посматрали на нешто другачиjи начин. Не као хиљаде одвоjених пчела већ као jедно живо створење коjе функционише као jединствена целина. Другим речима, помогло би да о пчелињоj заjедници размишљамо као о суперорганизму. Заjедница пчела далеко jе више од скупа jединки, она jе сложено биће коjе се понаша као jединствена целина.”

„Заиста“, истиче на jедном месту аутор, „о пчелињоj заjедници би могло да се размишља управо као о поjединачном живом бићу, тешком око пет килограма коjе обавља све базичне физиолошке процесе коjи подупиру живот: уноси и вари храну, одржава нутритивни баланс, користи и одржава ресурсе, дише, регулише садржаj воде, контролише температуру тела, општи са околином, одлучуjе како ће да се понаша и креће се (промену места).“

За разлику од претходне Силиjеве књиге, Мудрост кошнице (The Wisdom of the Hive, Harvard University Press, 1995), коjа се детаљно бави социjалном организациjом пчелиње заjеднице, главна тема Пчелиње демократиjе jе роjење, до кога долази краjем пролећа, када пчелиња заjедница постане пренасељена. Том приликом, приближно половина пчела остаjе у станишту како би одгоjила нову матицу, док друга половина, око 10.000-15.000 пчела, заjедно са старом матицом заувек напушта дом како би образовала нову кћерку-заjедницу.  

Међутим, роj путуjе само неких тридесетак метара и ту се зауставља да би дословно закачен на првоj грани оближњег стабла формирао „браду“. Сада када се улогорио, роj ће послати неколико стотина пчела у извиђање како би у околини површине 70 км² истражиле потенциjална погодна места за ново станиште. Пчеле извиђачице вратиће се са неколико предлога коjи задовољаваjу њихове строге критериjуме дома из снова и затим ће демократски да одаберу фаворита.

Тек након процеса одабирања, коjи подразумева вишечасовно прегласавање пчела, роj ће донети одлуку коjу ће спровести у дело масовним узлетањем и одласком у правцу локациjе на коjоj се налази ново станиште. Наjчешће jе то шупљина цилиндричног облика у неком неколико километара удаљеном стаблу од места већања.

ДОМ ИЗ СНОВА

Силиjева истраживања показала су да jе првокласан дом за неку пчелињу заjедницу шупљина дрвета цилиндричног облика, запремине око 40 литара, што jе оптимално решење за одговараjућу терморегулациjу и складиштење довољне количине меда. Наjмање станиште, од више десетина коjе jе током децениjа испитивао, било jе запремине 10 литара, а наjвеће читавих 100 литара. Истраживања су показала и да, због личне безбедности, пчеле преферираjу станишта издигнута изнад земље на висини 1-5 метара, у просеку око три метра.

Што се тиче улазног отвора у гнездо, у идеалном случаjу налази се при дну шупљине стабла, окренут према jугу. Његова површина варира између 12,5 и 75 цм², с тим да пчеле преферираjу станишта са мањим улазом. Дакле, скроз супротно од кошница у коjима пчелари широм света узгаjаjу своjе заjеднице. Занимљиво jе и jош jедно запажање у вези пчелињих станишта у природи, а то jе да пчеле уопште не праве питање о ком стаблу се ради. Сили наводи да jе роjеве проналазио у храсту, ораху, бресту, белом ораху, jасену, бору, jавору…

Просечно пчелиње гнездо у природи састоjи се од око 100.000 ћелиjа распоређених на осам воштаних сатова укупне површине око 2,5 м² и масе 1.200 грама, за чиjу производњу jе неопходно утрошити око 7,5 килограма меда. Занимљив jе и податак да jе, према подацима аутора Пчелиње демократиjе, чак 76 одсто заjедница у природним стаништима угинуло већ прве зиме.

ДЕБАТА

Значаjан простор у књизи посвећен jе начину на коjи пчеле одлучуjу о свом будућем пребивалишту.

„Када роj крене да бира своjе будуће станиште“, наводи Сили, „он практикуjе одређену врсту демократиjе, познату под називом директна демократиjа, у коjоj индивидуе унутар неке заjеднице лично учествуjу у доношењу одлука, а не преко своjих представника.“ Сили аргументуjе у прилог тезе да се може повући снажна паралела између облика одлучивања код пчела и људи. Али, на почетку, жели и да укаже на извесне разлике у начину функционисања директне демократиjе код пчелињег роjа и мештана неког малог града.

Рецимо, jедна од наjважниjих jе да извиднице у роjу имаjу заjеднички интерес, а то jе да изаберу наjбоље доступно станиште, и да одлуку доносе изграђуjући консензус, док за разлику од њих грађани наjчешће имаjу веома супростављене интересе, jер неки, рецимо, желе а неки не желе да се оснуjе градска библиотека и одлуку доносе на основу правила већине гласова.

Jош jедна разлика између одлучивања роjа и грађана jесте што извиднице у роjу, за разлику од грађана коjи већаjу, не могу да опазе сваку размену аргумената унутар дебате коjу води група и због тога не могу да имаjу комплетан увид у дискусиjу. Уместо тога, пчела може само да „посматра“ и реагуjе на понашање своjе наjближе сусетке у грозду роjа, што значи да поступа без глобалног увида у информациjе коjе се проносе кроз остатак роjа.

Иако су наведене разлике – заjеднички интерес наспрам сукоба интереса и локално наспрам глобалног знања – између пчелињих роjева и градских већања реалне, оне, сматра аутор, не засењуjу неколико изузетно важних сличности између верзиjа директне демократиjе код пчела и људи. Сили наводи три упадљиве подударности.

„Као прво, форма колективног одлучивања и код инсеката и код људи jе таква да свака одлука о неком будућем правцу деловања одсликава допринос неколико стотина слободних и подједнако вреднованих jединки. Другим речима, контрола групних радњи распоређена jе на велики броj чланова групе и ниjе концентрисана у рукама неколико лидера.“

„Друго, због тога што су стотине индивидуа равноправни учесници, група има симултани приступ већем броjу извора. Размотримо, на пример, први стадиjум сваког процеса одлучивања, где jе критичан изазов идентификовање доступних опциjа. Врлина великог броjа индивидуа из пчелињег роjа или учесника градског већања коjи истражуjу проблем и предлажу његова могућа решења огледа се у томе што су они способниjи од било коjе солитарне пчеле или поjединачне особе у разумевању широког скупа алтернативних опциjа.“

„Треће и наjинтересантниjе“, наглашава Сили, „везано за роjеве и градска већања, jесте начин на коjи група бира правац будућих радњи коjи се огледа у отвореном такмичењу између предложених алтернатива. Свака jединка предлаже своjе решење, а сваки слушалац независно одлучуjе да ли ће да га прихвати или одбаци. Jединка може да подржи онаj предлог коjи jоj jе прихватљив. Ово њено прихватање у наjвећем броjу случаjева ће да привуче jош заговорника тог предлога и што jе он квалитетниjи, привући ће их више, тако да jе jош извесниjе да ће придобити довољно широку подршку да постане избор читаве заjеднице.

У случаjу пчела коjе трагаjу за новим стаништем, надметање око заговорника различитих предлога често jе веома жестоко, jер неке извиднице живахно славе jедну прекрсну шупљину дрвета док остале, у њиховоj непосредноj близини, такође на површини грозда роjа на грани, са пуно ентузиjазма рекламираjу другу, трећу или четврту шупљину стабла. Али то jе увек „приjатељско“ надметање, где се извиднице „слажу“ око тога шта чини идеално станиште за њих. Уjедињене у намери да одаберу наjбоље могуће, оне несебично деле информациjе, да би на краjу успеле да постигну консензус око њихове нове резиденциjе.“

ХЕУРИСТИКЕ

У идеалном свету, онаj ко доноси одлуку био би у стању да сазна све о свим алтернативама и њиховим особинама, да прорачуна вредност сваке од њих у светлу тих особина и да рационално одабере ону наjвредниjу. Поступаjући на овакав начин одлучићете оптимално. Међутим, у реалном свету веома се ретко истински оптимално одлучуjе jер они коjи доносе одлуке мораjу платити цех времену, енергиjи и осталим ресурсима како би сазнали и процесуирали информациjе и ови чиниоци наjчешће не дозвољаваjу могућност одлучивања на основу свих релевантних информациjа.

На пример, ако би неко желео да пронађе смештаj у великом граду, а на располагању имао неограничено много новца, времена и менталне снаге да испита и процени све расположиве понуде на тржишту, таj би донео савршену одлуку. Али, имаjући у виду да они коjи доносе одлуке немаjу све време овог света на располагању, као и да су им материjални ресурси ограничени, а менталне способности у већоj или мањоj мери ипак ограничене, психолози и економисти су препознали да  одлучивање у реалном свету – често се назива ограничена рационалност – почива на упрошћеним принципима одлучивања, или хеуристици.

Одлучивање у реалном свету подразумева да онаj коjи доноси одлуку ограничи, било по ширини било по дубини, или по оба критериjума, своjе разматрање алтернатива, jер напросто пред собом нема све време и све ресурсе овог света на располагању. Тако, рецимо, хеуристика одлучивања коjа се назива задовољаваjућа, на следећи начин ограничава ширину истраживања алтернатива.

Замислите, рецимо, некога ко се управо преселио у удаљени град, и ко jе у потрази за станом, а мора одмах да почне да ради на новом послу. Та особа ће се, вођена задовољаваjућом хеуристиком, jедноставно уселити у први прихватљив стан на коjи налети, коjи готово сигурно неће бити онаj наjбољи. Друга врста хеуристике одлучивања, коjа се назива елиминациjа аспеката, пак, ограничава доношење одлуке по дубини.

Неко ко jе у потрази за станом вођен овом врстом хеуристике, усредсредиће се на оне аспекте коjи су му наjважниjи, рецимо, колико му jе потребно да аутомобилом стигне до посла. Затим ће да постави границу, рецимо да на посао може да стигне за не више од 20 минута вожње и да елиминише све станове коjи не задовољаваjу оваj критериjум. Следећи критериjум jе да месечно изнаjмљивање стана не кошта више од 300 ЕУР и да наjближи градски парк не буде удаљен више од 1 км.

Особа вођена овом врстом хеуристике вероватно не жели да изабере наjбољи од свих станова. На пример, неће узети у разматрање стан коjи се налази на 25 минута вожње до посла, чак и ако jе кириjа нижа, и ако се у близини налази прелеп парк, али ће себи себи свакако уштедети време, трошкове и ментални напор коjи су неопходни да би се пронашло место за живот.

Маестрално водећи читаоца кроз детаљну анализу, Сили закључуjе да, „за разлику од људи и већине животиња, коjи одлуке наjчешће доносе вођени упрошћеним хеуристичким принципима, пчелињи роj не користи овакве пречице и, уместо тога, нов животни простор одабира и дубоким и широким увидом у понуду станишта у околини“. Роj одлучуjе тек након што су извиднице извршиле вишеструку инспекциjу сваке потенциjалне локациjе.

Сили наводи податак до коjег jе детаљним истраживањем дошао његов професор Мартин Линдауер, а то jе да извиднице из jедног роjа обавештаваjу пчеле о просечно 24 потенциjална кандидата за нови дом, од коjи се сваки процењуjе на основу броjних параметара, као што су: запремина, издигнутост изнад тла, површина улаза, страна света према коjоj jе улаз окренут и сл.

„Стога, можемо и сами да закључимо“, како истиче Сили, „да пчелињи роj користи необично софистицирану стратегиjу одлучивања коjа укључуjе готово све информациjе релевантне за проблем одабира наjбољег места за изградњу пчелињег гнезда. Готово све, jер не треба сметнути с ума да чак ни пчелињи роj коjи jе послао стотине извидница у потрагу ниjе свезнаjући, пошто оне вероватно нису успеле да испитаjу сва доступна слободна места за нови дом.“

КОНСЕНЗУС

Дебата међу извидницама из роjа започиње живахним рекламирањем великог броjа потенциjалних места за гнездо и активним регрутовањем пасивних пчела коjе се нису упуштале у потрагу. Све ово чини да површина роjа изгледа као бурна плесна забава. Међутим из привидног хаоса полако почиње да израња ред и поредак и, коначно, дебата се завршава када све плесачице буду пружиле подршку само jедном предлогу за будући дом. Другим речима, када буду постигле консензус.

Читаво jедно поглавље књиге Сили посвећуjе разлозима због коjих пчеле одлучуjу на оваj начин. Поново, као и у претходним случаjевима, прави поређење са људским групама где jе консензус веома ретко основа за одлучивање.

„Када се ради о људима, наjчешће се догађа да на краjу дебате или избора, или неког другог демократског процеса, учесници остану дубоко подељени у своjим склоностима и ставовима. Због тога се у оваквим ситуациjама прибегава неком формалном правилу групног одлучивања, као што jе правило већине, не би ли се подељени гласови повезали у jедан jединствени избор, односно одлуку.“

Ова врста групног одлучивања назива се супарничка демократиjа jер настаjе унутар групе индивидуа коjе имаjу конфликт интереса и различите склоности.

Сили даље наставља анализу, „али, сасвим супротан облик одлучивања коjи jе карактеристичан за пчеле назива се подударна демократиjа, пошто су у њега укључене индивидуе коjе имаjу подударне интересе (изабрати наjбоље станиште) и коjе деле исте склоности (мали улаз, запремина станишта…)“.

Већ на први поглед jасно jе да jе подударна демократиjа пчелињег роjа на jедан веома занимљив начин другачиjа од нама свима блиске супарничке верзиjе демократиjе, а ствари, како то фино доказуjе Сили, нису случаjно постављене на таj начин. Наиме, групна солидарност са коjом извиднице из роjа завршаваjу своjу дебату од наjвећег jе значаjа за успех роjа.

На краjу краjева, роj садржи само jедну матицу тако да када се упути ка свом новом дому, неопходно jе да то учини као кохезивна целина коjа зна куда иде. „Неслога и самовоља“, истиче Сили, „биле би у случаjу пчела чисто губљење времена и енергиjе са врло вероватним фаталним исходом“. Због тога jе суштински неопходно да пре колективног узлетања извиднице из роjа постигну сагласност око само jедног од многих предлога.

ИНТЕЛИГЕНЦИJА РОJА

Полазна тачка Пчелиње демократиjе било jе питање, или боље рећи мистериjа, коjа гласи: На коjи начин 1,5 килограм пчела са миниjатурним мозговима величине сусама, окачен на грани неког дрвета, може да направи добар избор свог будућег животног кутка и да правовремено делуjе у складу са своjом одлуком.

Затим су прегледно и до детаља изложена запажања и експериментална евиденциjа коjи се тичу сваког специфичног механизма процеса потраге пчела за новим домом. Истовремено jе на веома убедљив начин изложена демократска природа одлучивања пчелињег роjа. Али то ниjе све.

Наjбоље, по обичаjу, следи на краjу, а то jе прича о интелигенциjи роjа, своjеврсна синтеза целокупног садржаjа Пчелиње демократиjе. Сили, на краjу, предлаже да направимо поређење између механизама одлучивања код роjева и мозгова примата, истичући да би некоме овакво поређење можда могло да делуjе бизарно пошто су роjеви и мозгови краjње различити биолошки системи чиjе се подјединице – пчеле и неурони – диjаметрално разликуjу.

„Међутим, ако роj пчела посматрамо као 1,5 килограм пчела коjе одлучуjу, а мозак као масу неурона, такође, тешку 1,5 килограм, коjа такође одлучуjе, онда испада да су ови природни системи заправо изузетно слични пошто су и jедан и други обликовани кроз процес природне селекциjе као сазнаjне jединице способне да прихвате и процесуираjу информациjу у циљу доношења одлуке.“

Штавише, према Силиjу, и роjеви и мозгови су демократски системи одлучивања лишени било какве централне фигуре (лидера) коjа би поседовала синоптичко знање и изузетну интелигенциjу и коjа би усмеравала све остале у “наjбољем” правцу деловања.

Уместо тога, и у мозговима и у роjевима, процес одлучивања jе широко распршен на ансамбл релативно малих jединица за процесуирање информациjа, од коjих свака поседуjе миниjатуран део укупне количине информациjа употребљених приликом доношења коначне одлуке.

„Тешко jе отети се утиску“, закључуjе аутор Пчелиње демократиjе, „да jе природна селекциjа организовала пчелиње роjеве и мозгове примата на интригантно сличне начине како би изградила првокласне групе за доношење одлука сачињене од скупа слабо информисаних и сазнаjно ограничених jединица.“

Пчелари нису навикли на овакву врсту литературе, али су они први коjи би требали да jе прочитаjу. Феномен о коме савршено приповеда Пчелиња демократиjа, на коjи начин, у потрази за новим стаништем, пчеле демократски одлучуjу дебатуjући лицем-у-лице у наjбољоj традициjи парламентаризма, несумњиво да jе важан и биолозима заинтересованим за феномен групног одлучивања код социjалних животиња.

Значаjан jе, свакако, и неуронаучницима коjи трагаjу за неуро-основама одлучивања, jер, по своj прилици, има интригантних сличности у начину функционисања пчелињих роjева и мозгова примата, барем када jе реч о начину обраде информациjа коjа претходи одлучивању. Друштвеним теоретичарима, пак, пчелиња верзиjа демократиjе користиће за изналажење jош поузданиjих начина за одлучивање унутар људских група. А за све нас, можда наjважниjа лекциjа коjу можемо научити од пчелињих роjева jесте да чак и у групама састављеним од приjатељски настроjених људи са заjедничким интересима конфликт може бити користан елемент приликом доношења одлука.

подели