Време науке

Надгробна цивилизациjа

Већина од 110 милијарди бесмртних људи била би заражена готово свим микроорганизмима који су икада постојали

 

Текст: Слободан Бубњевић

Замислите да нема смрти. Да нема „последњег неприjатеља“ коjи човека милениjумима држи у страху, у патњи и болу неизвесности. Како би тада изгледао свет у коме живимо? Било би нас више, то jе несумњиво. Конкретно, ако би се људи рађали истим оним темпом коjим се хомо сапиенс ширио планетом у последњих 40.000 година, на Земљи би сада живело око 110 милиjарди људи. Петнаест пута више него што данас настањуjе свет.

Узимаjући све у обзир, тешко jе замислити пакао у коме би се обрели. Услови живота за већи део човечанства били би готово неподношљиви. Непрекидни ратови, мржња, непрестана борба сваког са сваким. Милиjарде људи би се отимало око недовољно хране, око ретких извора пиjаће воде и све непоузданиjих извора енергиjе. Цео свет би био налик на пренасељени град, рушеван, без сталних обjеката – чудовишна колониjа привремених склоништа, без jавних зграда и простора, свет неприjатан, нечист и препун опасности.

Хорде удружених трагача за храном би владале овим супернасељима. Слабиjи би се просто уклањали пред jачима. Номади и њихова дивовска станишта, следећи токове великих река, пратили би буjање вегетациjе гутаjући све на шта наиђу. И ширили светом ватре, ратове и незамисливу прљавштину.

У недостатку претње смрћу, било би немогуће увести било какав облик централизоване управе. Не би постоjали новац, штедња, образовни систем или улагање у будућност било коjе врсте. Технологиjа би се развиjала само до оног ступња коjи може да угоди грамзивом поjединцу коjи се искључиво бори само да себи олакша. Не би постоjала наука. Било би премало оних коjи би желели да пишу књиге, снимају филмове и уопште да ствараjу траjну културу било коjе врсте.

Људи би се углавном размножавали зарад задовољства, ретко ради потомства. Деца у таквом свету не би имала ни део данашње пажње и неге. Одрастала би сама, лутаjући суморним светом, све док не одрасту и утону у масу живих. За очекивати jе да би се, са старењем становништва, даља репродукциjа сасвим зауставила, а планету би настањивали вечни старци.

Заразне болести би боjиле ову сурову стварност болом. Већина од 110 милиjарди људи била би заражена готово свим микроорганизмима коjи су икада нападали човека. Њихове епидемиjе никад не би престаjале, чак ни jењавале. Лепрозни, окужени, бесни, оболели од тешких запаљења свих врста лутали би улицама у потрази за водом и олакшањем. Њихови болни јауци би се уздизали ка небу, вапећи за jединим спасом коjи би преостао и о коме би сневали милиони – за смрћу.

Већина научника и мислилаца коjи су истраживали смрт, као jедну од наjстариjих и наjизвесниjих људских тема, слаже се у виђењу да би човечанство без смрти живело у свету горем од пакла. Смрт jе чистач, подстицаj и покретач цивилизациjе.

Плес смрти, Холбајнове графике

Амерички антрополог и добитник Пулицера за књигу Denial of death из 1973. године Ернест Бекер, сматра да смрт и те како има сврху и да jе она створила људску културу, тврдећи чак да jе порицање смрти „узрок свих зала“. На сличан начин, аутор књиге Immortality Стефан Кеjв из Берлина чак иде даље и веруjе да без смрти уопште не би било цивилизациjе. Са друге стране, амерички психолог Кенет Веjл сматра да jе свест о смртности корисна не само за цивилизациjу него и за поjединца, коjи под деjством страха од смрти вежба, бира храну и живи здраво.

Како смо, заправо, дошли до тога? Чудновати путеви људске логике нас тако воде ка обрту у коме би требало да jоj будемо захвални. Без сумње, човеков однос са смрћу је посебно сложен, прекомпликован процес коjи се протеже од личног ка научном. Мало коjа универзална ствар, осим смрти, за коjу ћете свако мало чути како jе jедина извесна ствар на свету или да само она сваког чека на краjу, истовремено jе и веома интимна за сваког поjединца.

Друге животињске врсте, мада без сумње желе да живе, нису изградиле читаву културу на односу са смрћу. Оне jедноставно умиру онда кад нема друге. Познато jе да делфини и слонови дуго бораве са своjим мртвима, али то не утиче пресудно на њихову егзистенциjу. У више експеримената и посматрања у дивљини, уочено jе да шимпанзе, блиски рођаци човека, умеjу и лично и колективно да жале за преминулом jединком. Но, кад се то оконча, што може бити и аутентична туга и социjални догађаj, шимпанзе само оставе свог преминулог да иструли на месту на ком jе умро. И jедноставно се врате бршћењу плодова.

Са људима jе много сложениjе. Човек се као свако друго живо биће бори да преживи. То jе наjприродниjа тежња коjу деле и наjпримитивниjи микроорганизми и наjразвиjениjи сисари. Но, за разлику од других, човек зна, чак jе потпуно свестан да ту битку на краjу, неизбежно, мора да изгуби. Човекова природна борба jе осуђена на пропаст. То и доводи до све силниjег покушаjа да се смрт некако превазиђе, да се остави траг, да се живот продужи или jедноставно репродукуjе. На краjу, страх од смрти доводи и до њеног проучавања.

Научна дисциплина коjа се бави смрћу назива се танатологиjа и успела jе, у више разноврсних школа и теориjа, да опише човеков однос према смрти. Према распрострањеном концепту шваjцарског психиjатра Елизабет Киблер-Рос, поjединац суочен са спознаjом (виђењем) смрти блиске особе проћи ће: порицање, бес, ценкање, меланхолиjу и прихватање. То условљава људско понашање и групно и поjединачно. Са друге стране, аутор књиге Death, амерички филозоф Шели Каган, сматра да jе страх од смрти добрим делом „неоправдан“, управо зато што jе она тако извесна. Он веруjе да, мада ружна ствар, смрт ниjе нешто од чега треба стрепети, jер ће свакако доћи. Но, сматра да jе страх од тренутка кад ће се то десити више него одговараjући.

Психолози су извели читав низ истраживања коjа показуjу колики утицаj смрт има на друге друштвене поjаве, као што су национализам, удруживање и религиjа. Група испитаника након разговора о смрти и пролазности, показуjе више симпатиjа према особи исте народности или особи истог религиjског опредељења, а у поjединим експериментима врло jе благонаклона према убиjању потенциjалних Других. Упоредо са тим, нека истраживања откриваjу и да свест о смрти умањуjе значаj такозваних пролазних вредности, као што jе богатство. Али и да тежња ка бесмртности носи проклетство.

У новели Еликсир дугог живота, Оноре де Балзак (1799–1850) описуjе старог алхемичара, дон Бартоломеа Белвидероа, коjи, у раскошном средњовековном дворцу у Ферари, открива еликсир живота и ту таjну поверава свом сину Хуану, у нади да ће га син еликсиром оживети после смрти. Међутим, упркос очевом завету, дон Хуан не оживљава оца, већ одлучуjе да задржи еликсир само за себе. То jе само jедан од примера где jе покушаj достизања божанског циља, бесмртности, обоjен проклетством. Исто као и идеjа о паклу бесмртника.

Но, то ништа не значи – можда људски разум jедноставно и не може да замисли свет у коме смрти нема. Ако свуда око нас, упркос свести о смртности сваког поjединца, готово никад не jењава његова лична борба са смрћу, све док то траjе, научни и сви други цивилизациjски покушаjи да се избори са смрћу неће бити узалудни. Без обзира на коначни исход. Ако наука може да послужи да живот потраjе дуже, а култура представља jедини начини да се смрт траjно превазиђе, цивилизациjа се може посматрати и као удружени подухват против смрти.

ВРЕМЕ НАУКЕ

Текст преузет из последњег броја „Времена науке“, специјалног издања за науку и технологију – једног од 88 пројеката промоције и популаризације науке, које у 2012, у оквиру јавног позива, финансијски подржава Центар за промоцију науке.

Истражите и друге теме из ВРЕМЕНА НАУКЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs