Истраживачи са Института „Макс Планк“ уочили разлику између пијаниста који свирају џез и оних са искључиво класичним образовањем
Текст: Вук Радоичић
Џез музичари су често описани као опуштени и спонтани, а класични музичари као организовани људи који савршено прате правила. Да ли се музичари различитих жанрова по нечему разликују и ван ових стереотипа? Научници са Инситута „Макс Планк“ у Лајпцигу приметили су да се другачији процеси одигравају у мозгу џез пијаниста у односу на класичне чак и када свирају исто музичко дело, а разликује их начин на који планирају своје покрете.
Без обзира на стил, пијанисти прво морају да знају шта ће свирати, какав ће бити редослед притискања дирки, а онда и начин на који ће одсвирати композицију, односно које ће прсте употребити. Кључна разлика између џез и класичних пијаниста јесте на који ће се од ова два корака више сконцентрисати.
Класични пијанисти више пажње обраћају на други корак, односно на начин на који ће нешто извести и битно им је да одсвирају дело технички савршено са додацима личних украса. Са друге стране, џез пијанисити знатно више размишљају о томе шта се свира. Код њих постоји спремност за импровизацију и прилагођавање што доводи до несвакидашњих хармонија у њиховом свирању.
Када су џезери замољени да одсвирају хармонијски неочекиван акорд у оквиру уобичајене серије акорада, њихов мозак је планирао унапред брже, а затим су и реаговали боље него класични пијанисти. Међутим, класичари су показали предност у координацији прстију током свирања необичних секвенци, па су самим тим правили и мање грешака.
Истраживање је обухватило тридесет професионалних пијаниста од којих је половина била на џез одсеку најмање две године, а друга половина је имала само класично музичко образовање. Сви музичари су на екрану посматрали руке које су свирале одређену секвенцу на клавиру која је била пуна грешака и у хармонији и у редоследу коришћења прстију. Учесници су морали да имитирају то што виде на екрану реагујући адекватно на неправилности док су бележени њихови мождани сигнали. Цео експеримент је спроведен у тишини са пригушеним клавиром, како би научници били сигурни да нема других звукова који ометају сигнале.
Истраживачи су у саопштењу за медије рекли да ова студија показује да није довољно фокусирати се само на један жанр ако желе да разумеју шта се догађа у мозгу током извођења музике, а досадашња слична истраживања су углавном обухватала западну класичну музику.