Osećanje tuge se razvija samo kod društvenih životinja sa velikim i kompleksnim mozgovima

Foto: Pexeles

Tekst: Ivana Nikolić

Životinjama za koje se pretpostavlja da mogu da osećaju tugu – šimpanzama, pavijanima i slonovima – nedavno su se pridružili i delfini. Tome je doprinelo istraživanje italijanskog biologa Đovanija Bearcija iz neprofitne organizacije Dolphin Biology and Conservation koja se bavi zaštitom prirode i mora. 

Postoji nekoliko hiljada fotografija i snimaka na internetu na kojima se vidi da delfini tuguju. Poznate su i scene delfina-majki kako u ustima ili na leđima nose ostatke svojih mrtvih mladunaca nedelju dana ili duže, dok se sasvim ne raspadnu.

Ali,  kako bi definitivno utvrdili da li ove životinje osećaju i ispoljavaju tugu, Bearci i njegove kolege su analizirali 78 naučnih izveštaja objavljenih u periodu od 1970. do 2016. godine. U njima su prikazane scene slične onima sa društvenih mreža, a Bearci ih je nazvao postmortem-attentive behavior.

Tim je utvrdio da se tek 20 od 88 vrsta kitova i delfina ponaša na ovaj način nakon smrti bližnjeg. Najveći broj njih pripada vrstama delfina Sousa Tursiops, dok je samo za jednu vrstu kitova, grbavog kita, utvrđeno da oseća tugu.

Naučnici su utvrdili i vezu između demonstracije tuge i veličine i kompleksnosti mozga ovih životinja. Delfini koji žive u strukturisanijim društvenim grupama generalno imaju veće i kompleksnije mozgove od grbavih kitova. 

Bearcijev tim tvrdi da ponašanje koje pokazuje tugu može da se javi samo kod životinja sa velikim i kompleksnim mozgovima koje funkcionišu u društvu. Da li je to dovoljno jak dokaz da delfini i kitovi zaista tuguju?

Kada je reč o šimpanzama, utvrđeno je da oni pate tako što su prikupljani detalji o njihovom ponašanju nakon smrti bližnjih. Tako je jedna mlada šimpanza koja nije mogla da se nosi sa smrću majke u tanzanijskom nacionalnom parku Gomb Strim postala letargična, odbijala hranu koju su joj istraživači nudili, razbolela se i nakon mesec dana izdahnula.

Osećanje tuge kod pavijana je ustanovljeno analizom hormona pre i nakon što su izgubili mladunče ili partnera. Sa druge strane, kod kitova i delfina nema ovako detaljnih dokaza da osećaju tugu. 

Ipak, Bearci smatra da postoje načini da se ovo proveri. Kada istraživači vide kitove i delfine sa svojim mrtvima, treba da stave hidrofon u vodu i snimaju zvukove koje ispuštaju i da koriste dronove kako bi sakupili sprej koji ove životinje ispuštaju i na osnovu njega analizirali stanje hormona.

 

 

podeli