Kultura nauke

Misteriozni ”Zvuk” u kripti Vinčesterske katedrale

Kakva skulptura dočekuje posetioce romaničke kripte Vinčesterske katedrale

Foto: Wikipedia

 

Tekst: Julija Bala

Vinčester, grad u južnoj Engleskoj, nalazi se 98 kilometara jugozapadno od Londona u grofoviji Hempšir. U 10. i 11. veku bio je prestonica Engleske. Danas u istorijskom centru grada još uvek stoji spomenik koji čuva uspomenu na slavnu prošlost ovog mesta – gradska katedrala. Iako su Vinčester i njegova katedrala široko poznati, malo ko je čuo za neobičan fenomen koji ova srednjovekovna struktura krije u svojoj kripti.

Na mestu na kom se danas nalazi  Vinčesterska katedrala, nekada je bila crkvica čiji se začeci mogu pratiti u prošlost do sedmog veka. Danas jedna od najvećih i najdužih gotičkih katedrala Evrope, služila je u prošlosti kao centar moći kako anglosaksonskih tako i normanskih vladara Engleske. Ovde je u 9. veku živeo Sveti Svintun, tadašnji biskup Vinčestera, a kasnije zaštitnik benediktinskog manastira koji osnivaju monasi u ovom crkvenom sedištu. Grob sveca-čudotvorca postaje mesto počinje da posećuje veliki broj ljudi radi isceljenja i u iščekivanju čuda, a ova praksa će se nastaviti sve do vladavine Henrija Osmog kada se manastir Svetog Svintuna zatvara, njegove mošti skrnave, a katolička katedrala potpada pod kontrolu samog kralja. 

U periodu kratke restauracije katolicizma (1553-1558) upravo ovde je održano venčanje Marije Tjudor, ćerke Henrija Osmog poznatije kao Krvava Meri, i Filipa Drugog od Španije. Takođe je interesantna činjenica da se grob jednog prvih normanskih kraljeva, Vilijama Drugog, nalazi u ovoj katedrali. Sin Vilijama Osvajača sahranjen je u Vinčesteru nakon što je 1100. godine umro pod nerazjašnjenim okolnostima. 

Možda je ipak najpoznatija osoba koja se vezuje za katedralu u Vinčesteru Džejn Ostin, engleska književnica koja je ovde sahranjena. O ovome svedoči skromna nadgrobna ploča u severnom brodu crkve. Sam grad se vezuje i za Okrugli sto kralja Artura koji se nalazi na zidu Velike dvorane Vinčesterskog zamka. Po predanju, oko ovog stola su se okupljali vitezovi čija su imena ispisana na ivicama stola podeljenog na 25 segmenata. Iako sto datira iz 13. veka, i kao takav ne može da bude autentičan, Veliku dvoranu godišnje poseti impresivan broj ljubitelja arturijanskih legendi.

Foto: Wikipedia

Povezanost Vinčestera sa ličnostima poput Vilijama Drugog ili Marije Tjudor nije iznenađujuća s obzirom da se radi o srednjovekovnom zdanju. Međutim, ukoliko se posetioci spuste u romaničku kriptu katedrale, u podzemnom delu ovog sakralnog objekta mogu da se susretnu sa neobičnom skulpturom. Ispod niskog rebrastog svoda mirno stoji tamna vitka silueta u kontemplaciji. Glava joj je pognuta ka grudima na kojima su ruke postavljene tako da simuliraju posudu.

U kišnim mesecima, kada je kripta poplavljena, skulptura bude uronjena u vodu i viri u različitim nivoima pokrivenosti. U ”posudi” nastaloj spajanjem ruku sakuplja se kišnica. Ova pojava nesumnjivo podseća na čin u kome se vernici prekrste vodom iz receptakla (Aquae Santiera), odnosno posude za svetu vodu. Možda je autor dela upravo ovo želeo da prikaže kada je postavio olovni odlivak svog tela u najstariji deo građevine? U nastojanju da poveže sadašnji trenutak sa katoličkom prošlošću katedrale koristio je savremenu skulpturu sa ”receptaklom” u datom okruženju.

Kripta je izrađena kada i prvobitna katolička katedrala, u 11. veku. Svojim dimenzijama i masivnošću ova građevina je kao primer normanske arhitekture trebalo da simbolizuje nadmoć normanskih osvajača nad pokorenim saksonskim stanovništvom. Od romaničke strukture jedino je kripta sačuvana do današnjih dana i nesumnjivo svedoči o događajima bogate engleske istorije. Unutar tog konstantnog toka i neprekidnih promena simboloizovanog prepletom savremenog i srednjovekovnog, smeštena je ona – tiha, mirna, nepomična skulptura. Ovo ostrvo mira i tišine koje egzistira u buci turbulentne promenljive svakodnevice nazvano je Zvuk  (Sound II).

Ako se uzme u obzir da je autor ovog dela Entoni Gormli, izraz ”neobična” možda nije toliko neočekivan. Gormli koji u svojim radovima ispituje povezanost ljudske forme i univerzuma postavljao je svoje skulputre na najneočekivanija mesta i tako ih uklapao u različite kontekste. Od šezdesetih godina 20 veka, od kada se bavi skulpturom, umetnik koristi ljudsko telo kako bi objasnio postojanje u prostoru i vremenu. Kako bi postigao ovaj efekat, Gormli ”zajmi” svoje telo koje postaje akter u njegovim umetničkim projektima. Kao medijum izražavanja on reprodukuje svoje telo tako što pravi odlivke od olova i optičkog vlakna, a produkt naziva korpografom.

Glavna karakteristika zapadne skulpture, gledano u odnosu na njen razvoj kroz istoriju, bila je zaokupljenost pokretom. Gormli, nasuprot ovoj praksi, svojim delima slavi mir i tišinu kao osnovnu prirodu skulpture. Njegovi odlivi ljudskog tela odaju utisak zamrzutosti u vremenu. Oni su nepomični svedoci u prostoru i vremenu koje pored njih teče. Bilo da ih postavlja na plažu Korzbi u Liverpulu ili na krovove oblakodera u Njujorku i Tokiju, ovi nepomični ljudi uvek kod posmatrača izazivaju isto pitanje – gde se ljudsko biće uklapa u ovu dimenziju i u odnosu na stvari koje ga okružuju? Svako pojedinačno delo je izolovano i u toj svojoj izdvojenosti kao da razmatra pitanje kako je to biti živ i sam u prostoru i vremenu. U ovom bezvremenom trenutku one obitavaju u prostoru bez zvuka.

KULTURA NAUKE

Svakodnevica od pre 1000, 400 ili 100 godina nije bila ista kao danas. Kako i zašto se promenila? Koliko je tome doprinela nauka? Koliko su kreativne ideje, upornost i hrabrost istraživača promenili svet?

Istražite tekstove iz rubrike KULTURA NAUKE.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs