Што спаја Мусолинијевог зета са Антом Павелићем, амбасадорима великих сила у фашистичкој Италији и кубанским диктатором Фулгенсиом Батистом 

Текст: Филип Шварм

„Искористио сам лијеп дан да прописно избомбардирам Солун“, пише 1. новембра 1940. Галеацо Ћано.

У том тренутку има тридесет и седам година и то му је трећи борбени ангажман на челу Петнаесте бомбардерске ескадриле Капрони – два мјесеца 1936. баца бомбе по Етиопији и још два дана 1940. по Корзици.

Између ових пропагандно-мачистичких летова, министар је вањских послова са пуним радним временом у некој врсти породичне фирме: отац Констанцо, звани Чељуст, безочно се богати до смрти 1939. као један од највећих фашистичких тајкуна, а таст Бенито Мусолини – Дуче – диктатор је Италије.

Попут сличних златних младића, Ћано много више времена проводи на монденским забавама и римском игралишту за голф него у палачи Киђи, сједишту свог министарства. Ипак, из вечери у вечер вриједно води политички дневник.

Лажи, усташе и шпијуни

„Поновно њемачко наоружање притишће их као оловни плашт“, записује Ћано послије разговора са британским премијером Невилом Чембрленом средином јануара 1939. у Риму. „Ова њихова мрачна брига још више ме увјерила у потребу Тројног савеза. Кад би смо имали у рукама такво оруђе, могли би смо да прођемо са свим својим захтјевима. Енглези не желе да се туку“.

Убрзо, таст и зет бацају око на Албанију осокољени пактом са Њемачком, те срамним и кукавичким држањем Лондона и Париза приликом Хитлеровог anschlussa Аустрије и анексије Судетске области у Чехословачкој. Ћано је главни оперативац: док тајно поткупљује петоколонаше у Тирани и премијеру Краљевине Југославије Милану Стојадиновићу обећава Скадар за залеђем, јавно увјерава албанског краља Зогуа у пријатељске намјере Рима.

„Зогу моли неку врсту посредовања код Југославена због поступка са албанским мањинама на Косову“, пише Ћано 16. јануара 1939. „Ако ствари сретно крену и ако се Стојадиновић буде осјећао способним да наступи мушки, показаћу ја Зогуу посредовање!“

Југославенски предсједник владе подржава у потпуности Хитлеров и Мусолинијев „нови поредак“. Не либи се да то и покаже – за вријеме лова са Ћаном 19. јануара 1939. у Бељу кличе „Корзика, Тунис, Ница“, односно, талијанске експанзионистичке захтјеве према Француској.

Како ова Стојадиновићева политика и тајни споразуми директно воде у претварање Југославије у сателитску државу Италије, кнез Павле Карађорђевић приморан је да га сруши са власти. Смјена се догађа петнаестак дана након Ћанове посјете и нова влада Драгише Цветковића стрепи да би убрзо могла искусити бијес и освету Рима. Но, амбасадор Бошко Христић 17. марта 1939. са олакшањем излази из палате Киђи.

„Оповргавам вијести о талијанској војној експедицији у Албанији и увјеравам га да Италија никада неће подузети ништа што би уздрмало југославенску државну чврстину“, пише Ћано.

Стрепња за будућност

У ствари, Мусолини и његов министар пуше се од јала: пад Стојадиновића угрожава им планове у Албанији јер постоји могућност да се Београд и Атена уз подршку Велике Британије и Француске супротставе талијанској експанзији на Балкану. Фашистичке вође зато поново актуелизирају давно припремљене планове о разбијању и подјармљивању Југославије, а у том контексту, затегнути српско-хрватски односи долазе им као поручени.

 Свега три дана након умиривања Христића, Ћано прима Амадеа Карнелутија, представника Стјепана Мачека, вође Хрватске сељачке странке: „Кажем му, као прво – тражите споразум са Београдом, па макар само да добијете на времену; као друго – ако то не успије, ви подигните устанак а онда ћемо се ми, замољени од хрватске владе, умијешати…“, стоји у дневнику.

Неповјерљив у спремност Мачека да Хрватску изручи Италији, Ћано посеже за провјереним колаборантом и терористом, фашистичким штићеником спремним увијек да изврши свако Мусолинијево наређење. Име му је Анте Павелић, а да све буде још боље, везу са усташким вођом – „јединим Хрватом од акције“ –  баш у то вријеме преко талијанског министра вањских послова тражи извјесни Јосип Бомбел, представивши се као изасланик екстремистичког крила ХСС-а. Контакт је одмах успостављен и Ћано на састанку са овом двојицом понавља готово све оно што је рекао Карнелутију; изоставља тражење споразум са Београдом, додаје да ће Италија наметнути свог краља у Загребу… 

Заправо, лажи и сплетке Мусолинијевог зета глупе су и прозирне. Као прво, отворено подривање албанског суверинитета из талијанске амбасаде у Тирани и разарачи испред Валоне, јасно говоре краљу Зогуу што му се спрема; друго – Мачек шаље емисара у Рим само да би утврдио пазар у преговорима око формирања Бановине Хрватске и уласка у Цветковићеву владу на функцији потпредсједника; и, коначно – Бомбел је југославенски шпијун, тако да су Београду у потпуности познате стварне намјере Италије.

Мусолини голом силом заузима Албанију 7. априла 1939.  Дипломатске активности његовог зета ту не играју никакву улогу: Велика Британија и Француска не желе да ризикују оружани сукоб са Осовином због ове мале земље, а Југославија и Грчка у таквој ситуацији немају избора него да се помире са фактичним стањем и стрепе за своју будућност. Али, нитко није надмудрен и заваран.

Остварење страхова

Нападом Њемачке на Пољску 1. септембра 1939. почиње Други свјетски рат. Упркос пакту са Хитлером на живот и смрт, Мусолини остаје ван сукоба – не зато што жели, већ због тога што му то не дозвољава биједно стање оружаних снага. За разлику од њега, Ћано је задовољан неутралношћу пошто не зна да ли да се више плаши побједе Британије и Француске или, у супротном, апсолутне доминације Њемачке. Ипак, тасту је безувјетно одан.

„Читав мој рад био је и сада је надахнут само једном жељом – да служим својој домовини и Дучеу“, записује у дневник.

Неутралност Италије Ћано користи за грађење имиџа дипломатског великана тако што у контактима са амбасадама Велике Британије и Француске, Њемачке и неутралних држава, мешетари комбинацијом инидискреција, полуистина, спинова… Све што постиже јесте да му нитко не вјерује. Наиме, основно начело Мусолинијевог и његовог империјализма добро је познато – попут црнокошуљаша са почетка двадесетих година XX вијека, брутално нападати искључиво беспомоћне жртве без икакве опасности по себе. Зато 10. јуна 1940 – кад Француску дани дијеле од слома под Хитлеровим тенковим – Ћано позива француског амбасадора Андреа Франсоа Понсеа. 

„Пошто је саслушао објаву рата, одговорио је: ‘Забили сте нож у леђа човјеку који већ издише на земљи. Ипак вам захваљујем што при том употребљавате рукавицу од баршуна’“, биљежи у дневнику Понсеове ријечи.

Нешто касније, на Ћанов позив стиже и британски амбасадор: „Сер Перси Лорејн био је лаконски кратак, хладнокрван. Саслушао је објаву рата, а да није оком трепнуо ни преблиједио. Ограничио се да запише точну формулу којом сам се послужио…“

Ипак, фашистички министар вањских послова не може да затоми забринутост – остварење највећих страхова проричу му оба амбасадора.

Лешинарски рат

Први је Лорејен, на почетку њемачког продора на западном фронту: „Ако побједимо, рат ће завршити ове године. Побједе ли Нијемци, трајаће три године дуже. Али, то неће утицати на коначан исход. Рат ће се завршити нашом побједом”. Затим Понсе, при изласку из кабинета: „Нијемци су немилосрдни, крути господари. То ћете и ви сами осјетити“.

Лешинарски улазак у рат катастрофа је за Мусолинија. Његове трупе нису у стању пробити обрану Француске иако ову земљу свега пар дана дијели од капитулације пред Хитлером, а ни из Либије – талијанске колоније – не могу продрети у Египат под британским протекторатом унаточ вишеструкој надмоћи у људству. Међутим, три мјесеца касније, фашистички диктатор је убјеђен да у шакама коначно има сигуран „плијен“. Ћано је у потпуности сагласан.

„Грчка је осамљена. Турска се неће ни макнути, Југославија исто тако. Ако се Бугари умјешају, онда ће то бити само на нашој страни“, пише 17. новембра 1940.

Мусолинијева агресија на Грчку почиње 28. октобра 1940. и, готово одмах по Ћановом лету изнад Солуна, претвара се у потпуни дебакл: слабо опремљеној грчкој војсци није потребна ничија помоћ да непријатељу нанесе низ узастопних тешких пораза. На крају, Њемачка у априлу 1941. напада Југославију и Грчку и спашава од слома свог савезника, а слично је и у либијској пустињи гдје Хитлер мора упутити оклопни корпус. Од тада, положај Италије једва још да се разликује од нацистичких сателитских држава – кад му је у три сата послије поноћи јављено да је Њемачка управо напала Совјетски Савез, Ћано зна што мора урадити.

„Рано ујутро потражио сам совјетског амбасадора да му саопћим објаву рата. Међутим, тек у 12.30 успио сам да га пронађем; он је са читавим посланством отишао да се безбрижно купа у Фрегени. Амбасадор је примио моје саопћење прилично равнодушно“, пише 22. јуна 1941.

Након сазнања да њемачке трупе напредују на фронту од Балтика до Црног мора, Николају Васиљевичу Горелкину талијанска објава рата једва да ишта значи. Исто вриједи и за америчког отправника послова, четири дана послије јапанског напада на Перл Харбор.

„То је врло трагично“, пише Ћано да је овај изјавио чувши објаву рата11. децембра 1941, потпуно изненађен јер је очекивао расправу о хапшењу неколицине новинара.

Столица за стрељање

А онда, примивши кубанског амбасдора 13. децембра 1941, долази ред на Мусолинијевог министра да се изненади.

„Зар је ова добричина заиста мислила да ћу преблиједити када чујем да је наредник Фулгенсио Батиста подигао против нас копнене, поморске и зрачне силе Републике Кубе пошто сам имао срећу или несрећу да објавим рат Француској, Великој Британији, Русији и Сједињеним Државама“, биљежи у дневник.

Имао је несрећу. Каријериста и опортуниста, полтрон и сплеткарош, Ћано вјерно слиједи Мусолинија до самог слома фашистичке Италије. Тек тада, када је све изгубљено, издаје таста и добротвора, а овај – под притиском нациста чија је потпуна марионета постао у међувремену – наређује погубљење зета кога искрено воли.

Везан за столицу, Галецо Ћано се 11. јануара 1944. пред стрељачким стројем држи достојанствено и храбро. Могуће, први и посљедњи пут у животу.

подели