kultura nauke

Matildin efekat

U prošlosti su doprinosi naučnica često umanjivani, a nagrade su dobijale isključivo njihove muške kolege

Matilda Džoslin Gejdž, foto: Wikimedia

 

Tekst: Vasilije Glomazić

Tokom 12. veka Trota od Salerna, medicinska radnica, zapisivala je zapažanja o lečenju svojih pacijenata. Predanim i posvećenim radom stvorila je priručnik pod nazivom Praktična medicina premi Troti (Practica secundum Trotam) u kome je detaljno razradila probleme vezane za raznolike medicinske oblasti poput ženske neplodnosti, menstrualnih poremećaja ali i tretmana pacijenata nakon zmijskih ujeda. Međutim, ovo je ostalo totalno nepoznato sve do 1985. godine kada je Džon Benton, istoričar sa Kalteka pronašao rukopis koji je pripadao Troti i utvrdio neverovatna preklapanja sa tri dela koja su bila pripisana osobi pod imenom „Dame Trote“. Ipak, do razrešenja je došlo tek pre desetak godina kada je istoričarka Monika Grin utvrdila da se iza tog imena krije upravo Trota od Salerna.

Godine 1993. američka istoričarka nauke Margaret Rositer skovala je termin „Matildin efekat“ i navela sedam primera koji ga bliže opisuju. Jedan od primera je upravo bio slučaj Trote od Salerna. A o čemu je zapravo reč i šta predstavlja Matildin efekat? Ukratko, to je loša praksa umanjivanja naučnog doprinosa žena i pripisivanje njihovih realnih zasluga njihovim muškim kolegama. Efekat je dobio naziv po Matildi Džoslin Gejdž, amerikoj spisateljici i aktivistkinji za prava žena iz 19. veka koja je u svom eseju Žena kao pronalazač iz 1870. godine prva opisala teskobu žena koje se suočavaju sa nepriznavanjem dostignuća koja se potom pripisuju pripadnicima suprotnog pola. Ova britka spisateljica potkovana sarkastičnim načinom pripovedanja, je u svom drugom delu Sva prava koja želim napisala: „Ponekad je bolje biti mrtav muškarac nego živa žena.“

Među sedam žena koje Rositer percipira kao žrtve efekta Matilda, najpoznatije je svakako ime čuvene fizičarke i hemičarke Marije Kiri. Međutim, iako je Kiri još u doba apsolutne muške naučne dominacije dobila Nobelovu nagradu čak dva puta (1903. za fiziku i 1911. za hemiju) njen put do tih priznanja nije bio jednostavan. Konkretno, nagradu iz 1903. za otkrivanje radioaktivnosti je trebalo da podele Marijin muž Pjer i Henri Bekerel, bez obzira što je Pjer do svojih dotadašnjih naučnih dostignuća uključujući i rad na radioaktivnosti došao zajedničkim snagama sa svojom suprugom, što je uostalom i sam uvek napominjao. U odluku švedske Kraljevske akademije se, na kraju, umešao švedski matematičar i član Komiteta i borac za prava žena tog vremena Gustav Lefler, te je odluka preinačena i Marija Kiri je zasluženo pridružena dvojici laureata. Ipak, iako je preko dvadeset godina bila jedina živa osoba (a taj rezultat će potrajati sve do 1962. kada je hemičar Lajnus Poling drugi put nagrađen) sa dve Nobelove nagrade, ostaće zabeleženo da Francuska akademija nauka nikad nije prihvatila Mariju Kiri u svoje redove. Razlog se može pretpostaviti.

Marija i Pjer Kiri, foto: Wikimedia

 

Dostignuća vredna Nobela

Prema izboru časopisa New Scientist iz 2009. godine na vrhu liste najinspirativnijih naučnica svih vremena bila je očekivano Marija Kiri. Ali i drugoplasirana na toj listi, hemičarka Rozalind Frenklin,  takođe se nalazi na listi žena koje je naučna komuna lišila zasluga. Za razliku od Marije Kiri, Frenklin nije dobila Nobelovu nagradu za rad na molekulskim DNK strukturama iako je njen doprinos tom grandioznom naučnom otkriću bio nesumnjiv. Jedan od dobitnika Džejms Votson se nakon njene smrti zalagao da se ta nepravda ispravi i da se njeno ime pojavi barabar sa imenima Frensisa Krika, Morisa Vilkinsa i njegovim (koji su podelili Nobela za otkrivanje strukture DNK 1962.) ali je obrazloženje Kraljevske akademije bilo da ne dodeljuju priznanja posthumno. Štaviše, za svog kratkog života (imala je svega 37 godina kada je preminula 1958.) njeno ime nije bilo naročito čuveno izvan najužih naučnih krugova a može se reći da je zaslužena slava stigla sa velikim zakašnjenjem, tek devedesetih godina prošlog veka. 

Što se tiče preostalih žena sa liste Margaret Rositer, situacija je sledeća. Iako ju je nominovao lično Ervin Šredinger, austrijska fizičarka Marieta Blau je uskraćena za doprinos za rad na nuklearnoj emulziji pomoću koje je Sesil Pauel detektovao subatomske čestice pione i dobio Nobelovu nagradu 1950. Veliko otkriće američke genetičarke Nejti Stivens – XY hromozomski sistem za determinaciju pola kod životinja i ljudi je dugo u celosti pripisivan njenom kolegi Edmundu Vilsonu, iako su do rezultata došli odvojenim istraživanjima. Da stvar bude još gora, Vilsonov naslednik Tomas Hant Morgan je takođe preuzeo značajan deo rada Nejti Stivens kojim je dobio 1933. Nobelovu nagradu za otkriće uloge hromozoma u prenošenju naslednih osobina.

Švedska kraljevska akademija je oštetila i Lizu Majtner i tako umanjila njen ogroman doprinos nuklearnoj fizici. Godine 1944. Nobelovu nagradu za otkriće fisije teških atomskih jezgara dobija „otac atomskog doba“ Oto Han, njen dugogodišnji partner u radu. Majtner je, istini za volju, posthumno dobila veliki broj priznanja i nagrada te je u njenu čast stodeveti element periodnog sistema nazvan po njoj. Ostaće zabeleženo da je veliki fizičar Maks Plank u slučaju Lize Majtner napravio izuzetak dopustivši da ona bude jedina ženska osoba kojoj je dozvoljeno da pohađa njegova predavanja i kao prva žena doktor nauka sa Bečkog univerziteta postane njegov asistent. Ipak, za radnu prostoriju dobila je podrum a pristup laboratoriji joj nije bio dozvoljen. Ironično, pola veka kasnije Liza Majtner je dobila nagradu koja nosi naziv baš po čuvenom nemačkom fizičaru.

„Gospođice Bel, napravili ste najznačajnije astronomsko otkriće dvadesetog veka“. Tako su glasile reči sovjetskog astrofizičara Josifa Šklovskog upućene koleginici iz Severne Irske Džozelin Bel Bernel koja je još kao postdiplomac detektovala prvi pulsar 1967. godine. Sedam godina kasnije za ovo otkriće Nobelovu nagradu je dobio šef istraživačkog tima Entoni Hjuiš i njegov kolega Martin Rajl. Bel je izostavljena i tako postala još jedan slučaj koji potpada pod okrilje Matildinog efekta. Bel nikad javno nije protesovala ili dala eksplicitnu izjavu u kojoj tvrdi da je obespravljena i uskraćena za nagradu  jer je osoba ženskog pola. Njen skromni stav je bio da nagradu nije dobila jer bi se Švedska kraljevska akademija osećala poniženo da je na listu stavila ime nekog ko je u to vreme bio samo student a ne već etabliran naučnik.

Rozalind Frenklin, foto: Wikipedia

 

Da li i danas postoje ”muške” oblasti?

Iako Nobelova nagrada nije niti jedini ni presudni faktor nečijeg naučnog kvaliteta i zasluga, svakako je značajna i podsticajna. Otkad je ustanovljena 1901. godine, žene su dobile svega 48 nagrada od 896 koliko ih je dodeljeno, što je tek nešto više od pet procenata. Ako se od tog broja oduzme 16 nagrada dodeljenih za mir i 14 za književnost ostaje svega 18 koje spadaju u naučni domen (medicina, fizika i hemija). Što se čistih naučnih oblasti, odnosno hemije i fizike tiče, tu polna diskrepancija dolazi do najvećeg izražaja jer su žene iz hemije nagrađene sa svega četiri Nobelove nagrade, dok je nagradu za obast fizike pored Marije Kiri dobila još samo Marija Majer 1963. godine. Marjam Mirzahani, iranska matematičarka koja je preminula prošle godine zasad je jedina žena dobitnica Fildsove medalje koja se smatra pandanom Nobelovoj nagradi. Osim nje, nagradu je dobilo čak 55 muškaraca.

„Ženama nije mesto u nauci“ se svakako može i mora oceniti kao jedna od najrđavijih predrasuda čije se posledice ogledaju ne samo kroz navedene primere i još mnogo drugih o kojima bi mogli biti ispisani brojni redovi. Vekovima je ljudski rod zbog patrijarhalnog društvenog okvira gubio dobrobit polovine čovečanstva kome je eksplicitno ili implicitno bilo uskraćeno da doprinese nauci. Iako je u današnje vreme situacija neuporedivo bolja nego u doba kada ženama čak nije ni bilo dozvoljeno da se obrazuju ili se tvrdokorno verovalo da je nauka ekskluzivna stvar „muškog mozga“, potpuno ravnopravan tretman je još uvek ideja budućnosti a ne realno stanje.

Prema istraživanju koje je 1996. godine sproveo akademski časopis Contemporary Educational Psychology, osobe ženskog pola su sklonije odustajanju sa STEM studija zbog manje iskazanog samopouzdanja kojem su uzrok mnogobrojni faktori kao što su stav društva, podrška porodice ili predrasude. Procenat osoba ženskog pola koje biraju da stiču znanja iz STEMoblasti (nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika) je poslovično daleko ispod pedeset odsto širom sveta, a inženjerstvo se ističe kao „najmuškija“ oblast gde se procenat žena kreće od 15 do 35 posto širom sveta, prema podacima UNESCO Instituta za statistiku.

Međutim, časopis Psychology science je prošle godine objavio istraživanje prema kom procenat žena koje biraju životni poziv iz STEM oblasti opada upravo u zemljama koje najviše ulažu u borbu za ravnopravnost polova kao što su skandinavske zemlje, Holandija, Belgija, Nemačka ili Novi Zeland dok značajno raste tamo gde je generalna polna rasvopravnost veoma kritična. Primera radi, zemlja sa najviše žena u STEM obrazovnoj grupi je Alžir sa 41 odsto. Prema istom istraživanju, jedine tri zemlje gde su ispitanice naglasile kako se osećaju samouverenije u rešavanju matematičkih problema od pripadnika suprotnog pola su Jordan, Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar. Ipak sa analizom ovih podataka treba biti obazriv jer se smatra da su oni mnogo više posledica činjenice da se kroz STEM lakše dolazi do materijalne nezavisnosti te je potreba žena da zakorače u tu oblast mnogo veća u siromašnijim ili neravnopravnijim društvenim sistemima.

 

KULTURA NAUKE

Svakodnevica od pre 1000, 400 ili 100 godina nije bila ista kao danas. Kako i zašto se promenila? Koliko je tome doprinela nauka? Koliko su kreativne ideje, upornost i hrabrost istraživača promenili svet?

Istražite tekstove iz rubrike KULTURA NAUKE.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs