Каролин Порко била је 1997. године узор за главну улогу у филму „Контакт“, а значајан је актер и недавно завршене Касини мисије
Текст: Марко Ракочевић
Након двадесет година проведених у свемиру, орбитер Касини, усамљени међупланетарни путник Касини- Хајгенс мисије, упловио је у Сатурнову атмосферу септембра 2017. године. Подаци које је слао на Земљу сведочили су о световима битно различитим од нашег. Замислите, рецимо, „сумрачно, магловито, ледено подне док стојите на обали језера испуњеног разређивачем“. Овим речима је призор који би нас дочекао на тлу Сатурновог месеца Титана описала др Каролин Порко, истакнута планетолошкиња и руководилац имаџинг тима Касини-Хајгенс мисије.
Порко, као истакнути актер мисије чије је налазе учинила разумљивим, блиским и доступним обичним људима, посебно се истакла пружајући информације о појавности планета спољног Сунчевог система. Још као веома млада била је велики сањар. Одрасла је у северно-источном Бронксу у Њујорку, где је имала прилику да посећује Хајдн планетаријум. За астрономске појаве се заинтересовала помало заобилазним путем, будући да је у раном тинејџерском добу била заокупљена спиритуалним дилемама упорно постављајући себи питања о смислу живота. Одговоре је тражила у будизму, хиндуизму, католицизму и егзистенцијализму.
Међутим, ове њене склоности су биле кратког века будући да је убрзо закључила да „истина не може бити одраз субјективног мишљења неког ауторитета“ и да је природа једини арбитар. Поставши свесна да „није мислилац, већ истражитељ“, родила се њена љубав према природним наукама. Своју очараност Сатурном када га је током средњошколских дана први пут угледала кроз телескоп описује као своју прву конекцију са свемиром. Од тог узбудљивог тренутка препустила се тежњи да му се приближи. Прва станица на том путу био је Универзитет Стони Брук, где је 1974. године дипломирала на Департману за физику и астрономију.
Желећи да буде део америчког свемирског програма, исте године започела је постдипломске студије на Калифорнијском технолошком инситуту, на Одељењу за геолошке и планетарне науке. Ту стиче прилику да се укључи у рад Лабораторије за млазни погон сарађујући са тимом научника на анализи података пристиглих са Војаџера 1 који су се односили на Сатурнове прстенове. Резултати те анализе су јој касније послужили за докторску дисертацију, коју је одбранила 1983. године.
Овим је започела своју каријеру истраживача планета спољног Сунчевог система. Након што је докторирала понуђено јој је да буде члан имаџинг тима за Војаџер 2, који је у то време прелетао Уран (1986) и касније Нептун (1989). Као још млада научница, др Порко се истакла по томе што је прва понудила објашњења конструкције и динамике прстенова ове две планете и необичних увојака и кракова затечених на прстеновима Сатурна, а која су и до данас остала прихваћена. Осим тога, један је од иницијатора идеје да се узме „портрет планете“ и била је активни учесник у њиховој изради 1990. године. Међу тим портретима је и чувена слика „Бледа плава тачка“.
Пошто се врло истакла у раду на пројекту са Војаџерима 1 и 2, остварила јој се жеља да постане лидер тима за обраду снимака и израду слика самог Сатурна, његових прстенова и месеца. Реч је о већ поменутој мисији Касини-Хајгенс. Међутим, истовремено је до изражаја дошла једна од највећих препрека са којом се морала суочити – проблем статуса и подређености жена у науци. Са овим проблемом се, додуше, сусретала током читавог свог професионалног развоја, али је раније био слабијег интензитета јер је у претходним пројектима углавном била у улози асистента. Када је изабрана за лидера једног тима у оквиру веома значајне свемирске мисије, ти притисци су постали већи.
Ипак, пре званичног почетка мисије и лансирања свемирске летелице, 1997. године, др Порко је одиграла важну улогу у борби за одобрење саме мисије. Најпре је успела да одобровољи представнике НАСА штаба у Вашинготну који на почетку, због великих трошкова, на ту мисију нису гледали благонаклоно. А потом је и јавности успешно објаснила разлог коришћења нуклеарне, а не соларне енергије за кретање летелице и због чега, упркос опасности од радиолошке контаминације приликом њеног проласка поред Земље на свом кружном путу до Сатурна, није било разлога за бригу.
Др Порко је нашла своје место и у популарној култури тако што је била саветник и узор по ком је осмишљена главна јунакиња филма „Контакт“ Роберта Земеикса (коју тумачи глумица Џуди Фостер), а у ком се, између осталог, дотиче тема положаја младих научница у стручним круговима. Ово су само нека од њених залагања којима је дала велики допринос у подизању угледа жена у науци. Током протеклих тринаест година, од доласка Касинија до Сатурна 2004. године, др Порко се истицала као страствени комуникатор његових порука.
Својом елоквенцијом и ентузијазмом освајала је јавност на ТЕД конференцијама, бројним радио и ТВ емисијама и научнопопуларним скуповима. На њену иницијативу организован је и „Дан када се Земља осмехнула“. Био је то 19. јул 2013. године када је Касини током помрачења Сунца усликао цео Сатурн и Земљу која се види у позадини као мала блистава звезда. Др Порко је позвала цео свет да тог дана, у тренутку сликања, погледа у небо и осмехне се у знак прославе свог места у космосу.