Антиципације

Логика паметног уређаја

Да ли ће машине ускоро бити у могућности да нам „прочитају“ мисли

Текст: Андреј Самарџија Шушић

Свако је бар једном пожелео да машине просто умеју да „прочитају“ наше мисли и тако одмах разумеју шта желимо од њих, без уноса команди путем тастатуре, притискања разних дугмића или издавања вербалних наредби. У лабораторији за компјутерску науку и вештачку интелигенцију чувеног Масачусетског технолошког института (МИТ) управо раде на томе.

Наиме, њихов заморац, човеколики робот Бакстер, у стању је да анализом нечијег електроенцефалограма (ЕЕГ) процени да ли је та особа задовољна његовим радом. Директорка лабораторије Данијела Рас сматра да је ова технологија на самом зачетку свог развоја и верује да ће временом уређаји заиста моћи само на основу нашег расположења да процене шта желимо од њих.

Замислимо сада како би изгледао концепт читавог низа повезаних апарата који међусобно комуницирају и по одређеној логици аутоматски обављају неку комплексну заједничку функцију коју од њих желимо. У питању је релативно нов концепт познат под називом Интернет ствари (енгл. Internet of Things, IoT), а односи се на неформални систем људи и ствари који су директно умрежени на одређени начин и међусобно размењују податке.

Ти подаци се потом користе за повећање ефикасности у раду, пружање комфора или унапређење квалитета живота. Сам израз Интернет ствари осмислио је 1999. Кевин Ештон, иноватор са МИТ-а рођен 1968. IoT концепт се ослања на три карике троугла који повезује људе са људима, људе са машинама и машине са машинама. Овде се под машинама наравно мисли на такозване паметне уређаје. Паметне машине шаљу своје податке или приступају подацима других паметних уређаја, а затим на основу тога што оптималније прилагођавају свој рад потребама корисника.

Један од пионирских корака на путу ка Интернету ствари направљен је још давне 1982. када је на Карнеги универзитету у Пенсилванији успешно умрежен аутомат за кока-колу са компјутерима универзитета тако да је сваки запослени могао да види преко рачунара које дугме на аутомату треба притиснути да би се добила најрасхлађенија боца у машини. Развој компјутерске технологије, ширење интернета и њихова комерцијализација били су кључни предуслови за прављење првих правих корака ка IoT концепту.

Данас, рецимо, многе велике фирме за производњу технике попут Самсунга нуде паметне фрижидере (Family Hub фрижидер) прилагођене бежичној блутут технологији, која омогућава кориснику да рецимо пушта музику са свог паметног телефона или компјутера на једном таквом фрижидеру. С друге стране имамо и све више апликација за паметне телефоне, које омогућавају умрежавање паметних уређаја. Добар пример овога је рецимо апликација Нест, која омогућава контролу паметних термостата у кући преко телефона.

Колико је рањива паметна машина?

Међутим, Интернет ствари има и очигледну ману, јер повећава зависност друштва од технологије. То оставља пуно простора за намерну или ненамерну штету. Наиме, многи паметни уређаји немају адекватну заштиту од илегалних упада. Велику одговорност за ово често сносе сами корисници јер ради погодности да све могу да раде лако, брзо и са једног места, често не улажу довољно труда у заштиту својих паметних система, чак ни кад је у питању најједноставнији облик заштите попут дупле лозинке.

Хакери који се служе друштвеним инжењерингом односно манипулацијама тако су између осталог дошли и до лозинке за приступ поверљивим страначким мејловима америчке Демократске странке, које су затим и објавили усред кампање представнице ове странке на изборима за председника САД 2016. године Хилари Клинтон. Сматра се да је и овај инцидент допринео њеном поразу на изборима.

Ипак, некада је кривица и на самом произвођачу паметне опреме. Кашмир Хил, новинарка америчког пословног магазина Форбс, успела је да из своје куће у Сан Франциску путем претраге одређених специфичних појмова у Гуглу преузме контролу над паметним уређајима у дому једне породице у Орегону. Хилова је успела не само да им пали и гаси паметна светла у кући, већ и да преузме контролу над паметним вратима њихове гараже, камерама за надзор, па чак и телевизором. Све ово била је последица немарности фирме Инстеон која је уградила паметне сензоре у кућу без одговарајуће заштите за старије верзије својих производа.

Али шта ако никаква заштита не помаже? Новозеландски хакер Барнаби Џек (1977-2013) радио је на систему који би могао да изазове смртоносан струјни удар код свакога са уграђеним пејсмејкером. Професионални хакери попут њега, као и разни други стручњаци за безбедност у IT области сваке године присуствују Блек Хет безбедносној конференцији, која се управо бави рањивошћу модерних технологија.

Блек Хет, односно Црни шешир је термин за хакера који користи своје умеће у илегалне сврхе. Једна од омиљених тема на овим скуповима је и рањивост паметних возила. На пример, хаковањем кочионог система или мотора лако може да се изазове саобраћајни удес. Штавише, ово би био идеалан начин да се изврши атентат или терористички напад.

Поред људских претњи ту је и проблем ограничене употребе паметне технологије. Наиме, 2016. један паметни аутомобил америчког произвођача Тесла Моторс није успео да уочи разлику између беле површине приколице и неба и дошло је до судара са смртним исходом. Да је и приколица имала паметне сензоре, судар би вероватно био избегнут. Другим речима, што је више повезаних паметних уређаја, то је и већа њихова ефикасност, јер добијају више података о свету око себе.

Из овог разлога велика индустрија на Западу на пример већ неко време ради на концепту Фабрика 4.0, који предвиђа убрзан развој паметних фабрика, које ће се ослањати на аутоматизацију производње и међусобну размену података ради повећања ефикасности пословања.

Међутим, поглед из корпоративног угла и државног угла на исплативост Интернета ствари није нужно исти. Међу становништвом паметну технологију могу да приуште пре свега припадници више и донекле средње класе, а сличан случај је и са државама. Ако би се умрежила државна инфраструктура почев од уличних семафора па све до државних болница, то би захтевало велика јавна улагања и високообучене кадрове за примену такве технологије, као и улагање у максималну заштиту оваквих осетљивих система од илегалних упада и саботаже.

То се засад добром броју како локалних тако и државних власти у свету не исплати, чак и ако нису нужно сиромашне. Ако је могуће да неко ухакује ваш тостер и преко њега дође до интимних података о вама или хаковањем аутопилота у колима може да се почини убиство, колику опасност онда носи хаковање инфраструктуре или болница или нуклеарних силоса? С друге стране, шта ако неко не жели да буде део паметне будућности у којој се на безброј начина сакупљају подаци о вама сваке секунде сваког дана? Поставља се и питање, ко треба да има приступ овим подацима? Произвођачи паметних уређаја, интернет провајдери или овлашћени представници власти? И где складиштити овако масивне базе података. 

Одговор на ово питање многе компаније и појединци данас виде у такозваном рачунарству у облаку односно клауд технологији. У питању је систем похрањивања података са телефона, компјутера и других паметних уређаја на интернет. Ово увелико олакшава дељење информација између система и појединаца, али и штету од хакера. Најприземнији пример ове опасности је скандал из 2014. када су украдени и објављени приватни обнажени селфији познатих особа из света филма и поп културе, који су били похрањени на облаку података у који су хакери упали 

Дакле, као што се не могу порећи предности Интернета ствари или паметних технологија, исто тако се не смеју ни занемарити њихове бројне мане. Слична дебата о корисности наспрам штетности нове технологије се дуго води и по питању оправданости коришћења нуклеарне енергије с обзиром на застрашујуће последице које квар у тако осетљивом систему може да има. Међутим, као што лагано, али сигурно напредује ширење нуклеарних централа по свету усред економске исплативости догод нема акцидената, тако ће барем засад и Интернет ствари наставити да постаје реалност, добрим делом и зато што су млађе генерације већ од малена окружене таквим технолошким концептом, па и делимично интегрисане у њега.

 

АНТИЦИПАЦИЈЕ

Будућност стиже. Ко ће јој отворити врата? Да ли са њом, са новим научним и технолошким отркићима, долази и нови квалитет живота? Хоће ли будућност бити баш онаква какву очекујемо? О предвиђањима, проценама и најавама будућности.

Истражите текстове из рубрике АНТИЦИПАЦИЈЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs