Recenzije

Konstelacije

„Konstelacije“ Nika Pejna, predstava koja se izvodi u Ateljeu 212, uspeva da nađe svoj glas i da trijumfuje u moru fikcije inspirisane kvantnom mehanikom i ljudskim izborima

Foto: Atelje 212


Tekst: Nikola Zdravković

Postoji jedan narativni postupak koji se, iako je naizgled jednostavan i relativno čest, ne izvodi tek tako. U ograničenom vremenskom roku, priča treba da uspostavi neko vrlo specifično pravilo: možda boja svetla oslikava raspoloženje likova, pojava slenga menja perspektivu, a duži rez označava prolazak godina između dve filmske scene.

Publika, bilo da se delo čita ili gleda, nesvesno usvaja ova pravila i počne da ih koristi u razumevanju radnje. Zatim ih, u ključnoj sekvenci, priča prekrši. Ukoliko priča nije dobro uradila zadatak, publika se oseća prevareno, ali ukoliko jeste, za mali svet jednog dela, događaj koji tako drastično poremeti pravila igre dobija kosmičke dimenzije.

„Konstelacije“ Nika Pejna, predstava koja se u režiji Aleksandre Milević Dejvis izvodi na sceni „Petar Kralj“ u Ateljeu 212, definitivno spada u potonju kategoriju. Pravila predstave su jednostavna: prazna pozornica sa dvoje likova, okružena mnoštvom visećih lampi. Promena svetla označava promenu scene, a svaka scena je jedan isečak razgovora između dvoje ljudi, pčelara Rolanda i fizičarke Marijane.

On je neposredan i duhovit, ona promišljena i povučenija. Uroš Jakovljević i Ana Mandić, kao jedini glumci na sceni sa koje nijednom ne silaze, uspevaju da od Rolanda i Marijane naprave prave, žive ljude – čak iako ih scenario, koliko god dijalozi bili prirodni, ponekad tera da se ukalupe u zahteve radnje. Ali u ovom slučaju to nije greška, već odlika drame.

Naime, kada se svetla oko „Konstelacija“ promene, ponekad čak i usred žučne rasprave, radnja ne skače samo napred (ili nazad) kroz vreme – već i u druge dimenzije. U jednoj sceni, hronološki ranoj, Marijana odbije Rolanda, ali se svetla promene, i ona ga pozove kući; u jednoj varijanti on na to reaguje smireno, u drugoj se razbesni, u trećoj samo razočara. Nema „istinite“ verzije.

U naučnoj fantastici je ideja tzv. multiverzuma rabljena do iznemoglosti,  ali „Konstelacije“ nisu naučna fantastika, već sveža i upečatljiva ljubavna priča. Hvala bogu da ne postoji neki metafizički razlog zbog kojeg Roland i Marijana žive različite verzije svojih života, već je multiverzum tu da nas upozna sa likovima i da nam ukaže koliko su naše odluke zapravo – male.

Koliko god se njihove odluke razlikovale i vodile do naizgled drugačijih ishoda, ljubavna priča jednog pčelara i jedne fizičarke je, zapravo, sve vreme upravo to – jedna priča. U uobličavanju radnje svakako pomaže virtuozni nastup dvoje glumaca, koji na jedan prekid svetla skaču iz scene u scenu, održavajući privid likova čak i kada se svet oko njih menja.

Onda se desi scena u kojoj „Konstelacije“ prekrše sopstvena pravila. Svetla ostaju ista, ali se radnja očigledno ponavlja, dok dvoje ljudi pokušava da pronađe pravu odluku, iako znaju da sve one vode istom tužnom završetku. „Konstelacije“ imaju milosti, ali isključivo tamo gde drame obično nalaze tugu – u onome što je bilo, i posebno, u onome što je moglo biti.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs