Феномени

Како је наука о души добила свест?

На питањима о  садржају свести и настајању знања о свету настала је психологија као наука. Како је свест дошла у центар научних истраживања? 

Текст: Ђурђа Тимотијевић

Изучавање свести и несвесног у психологији није почело са Фројдом. И још важније, није се ту завршило. Поред изучавања свесних процеса и понашња, оно што је заједничко за психологе различитих дисциплина, било да се баве маркетингом, поремећајима понашања или на пример перцепцијом, је да трагају и за оним психичким процесима којих човек није свестан, а који у великој мери утичу на његово понашање, мотиве, ставове и емоције.

Питања садржаја свести и настајања знања о свету су питања на којима је психологија као наука настала. Могло би се рећи да се психологија (психа – дух, душа, логос – истраживање, студија) родила онда када су научници почели да проучавају свест  која је до тада била предмет филозофије, експерименталним методама преузетим из природних наука. Како је наука о души почела да изучава свест?

Ментална хемија

Почетком 17. века радом француског математичара и филозофа Рене Декарта, свест заузима централно место у филозофским разматрањима о уму. Декарт је говорио је да је заправо свест тј. могућност мишљења и рефлексије над собом, оно што човека дефинише као биће и разликује га од животиња.

Нешто касније, у Енглеској, филозоф Џон Лок покушава да одговори на питање како свест настаје и од чега се састоји. Лок, данас сматран оцем емпиризнма у филозофији, заступа идеју да је сво наше знање о свету стечено кроз искуство, путем чула и да се целокупна наша свест може раставити на саставне делове – једноставне идеје. Локов савременик, немачки филозоф Готфрид Вилхелм Лајбниц, први говори о различитим нивоима свесвности и прагу свести и тиме на мала врата уводи појам несвесног у разматрања о уму.

И док су се филозофи у својим кабинетима и библиотекама бавили оваквом “менталном хемијом”, средином 19. века у лабораторијама у Немачкој, физичари и лекари се све више баве експерименталним проучавањем физиологије чула и опажањем, односно, односом стимулуса из спољашње средине и човекове свести о тој стимулацији. Тако настаје посебна научна дисциплина – психофизика, која се бави проучавањем односа између човекове свести и материјалног света који га окружује.

Утицај ове две струје, емпиризма у филозофији с једне, и експерименталног проучавања физиологије чула са друге стране, доводи до рађања психологије као науке крајем 19. века.

Свест под лупом

Први човек који је сам себе назвао психологом, данас познат као отац психологије као формалне науке, био је Вилхем Вунт. Вунт је основао прву лабораторију за експерименталну психологију 1879. године у Универзитету у Лајпцигу. Психолози у првој психолошкој лабораторији су покушавали да, користећи експеримент, одгове на питање од чега се састоји наша свест, који су њени саставни елементи и како се они повезују.

Другим речима, проучавали су процес настанка нашег знања о свету преко информација које добијамо преко чула. Како је свест дефинисана као субјективни, унутрашњи доживљај, метод за испитивање свести био је самопосматрање – посматрање и извештавање о свесним мислима и осетима које човек осеча под строго контролисаним, лабораторијским условима.

Међутим, почетком 20. века, у Америци, долази до велике револуције у психологији – 1913. године Џон Вотсон објављује манифест према коме циљ психологије као науке може бити само видљиво и мерљиво понашање (никако свест и слични унутрашњи доживљаји), а једини ваљан метод објективно спољашње посматрање. Тиме су свест и самопосматрање били протерани из психологије уз образложење да треба да остану у домену филозофије, одакле су и потекли.

Бихевиористи се посвећују изучавању понашања пацова, паса, човеколиких мајмуна што је значајно допринело разумевању интелигентног понашања људи, посебно процеса учења и решавања проблема. Немачки психолог Волфанг Келер проводи 6 година на Канарским острвима посматрајући понашање шимпанзи. Наиме, Келер је сматрао да људи када решавају сложене проблеме (далеко сложеније од проблема како дохватити банану штапом) нису свесни процеса који их доводе до решења и да о тим процесима можемо сазнати посматрајући шимпанзе, човекове најближе биолошке рођаке.

У међувремену, на каучу

“…Наша је душа као неки дом, подељен у два неједнака дела. Врло пространо предсобље несвеснога и прилично тесни салон, у којем станује свест…” писао је Фројд, почетком 20. века, у Бечу, када је идеја да је понашање у великој мери ирационално, подстакнуто несвесним мотивима, па још сексуланим, била прилично револуционарна. Сигмунд Фројд, творац психоанализе, најзаслужнији је за присуство концепата свести и несвесног у свакодневној употреби и поп култури. Данас се чини готово очигледно да несвесно може утицати на човеково понашање, иако одувек није било тако.

Фројд, по професији лекар, развијао је своју психоаналитичку теорију потпуно независно од психологије и није се много освртао на развој психологије свога доба. Као млад лекар одлази на усавршавање код Шаркоа, угледног паришког неуролога који је међу првима говорио да су душевне болести (како су се тада називали психички поремећаји) излечиве и да се могу излечити само разговором, без лекова и инструмената, што је било потпуно револуционарно у то време.

По повртаку из Француске Фројд, у сарадњи са својим ментором доктором Јозефом Бројером, почиње приватну праксу са пацијентима са психичким проблемима на основу које развија психоаналитичку теорију. Основа Фројдове теорије била је да нагони, страхови и жеље из детињства, које смо током одрастања и васпитања потиснули, касније, у одраслом добу “избијају на површину” у виду лапсуза, снова и различитих психичких поремећаја. У складу са том идејом, Фројд је веровао да освешћивање тог потиснутог садржаја (методом слободних асоцијација, анализом снова или хипнозом), доводи до излечења и нестанка симптома.

На истој претпоставци се и данас заснива највећи број психотерапијских праваца. Савремени когнитивно-бихејвиорални терапеутски правци занивају се на претпостваци да су човеково понашање и емоције у великој мери одређени уверењима и животним филозофијама којих се слепо држи, а да тога није свестан, те је циљ терапије управо њихово освешћивање и креирање алтернативних, флексибилнијих животних филозофија.

Скенирање свести

Развојем технологије у другој половини 20. века свест и других “невидљиви” психички процеси враћају се на психолошку сцену. Савремене технике неуроодсликавања (енгл. neuroimaging) омогућавају директно праћње мождане активности у завиности од пихичких процеса који се дешавају. Једна од најстаријих техника неуроодсликавања, електроенцафалографија, заснива се на бележењу активности мозга регистровањем можданих таласа електродама које су једним крајем постављене на површину главе, а другим везане за полиграф, на коме се се “оцртава” рад мозга.

Позитронска емисиона топографија (енгл.PET scan) занисва се на бележењу разлика у протоку крви које повезаних са можданом активношћу, захваљујући кретању радиоактивне супстанце убризгане у крвоток испитаника. Најмоћнија техника, неуроодсликавање путем функционалне магнетне резонанце, ради на принципу бележења разлика у магнетној резонанци одређених атомских језгара у зонама неуралне активности. За разлику од Вунта који је могао да се ослони само на самопосматрање и извештавање својих испитаника, данас психолози о свесним и несвесним процесима сазнају преко објективних, мерљивих показатеља.

Психологија је кроз историју мењала, сужавала и ширила предмет свог истраживања као и методе којима се користила, али питања свести и несвесног не престају да буду актуелна. Психоге из различитих психолошких дисциплина и данас инспиришу иста питања од којих су почели Вунт и сарадници крајем 19. века – на који начин постајемо свесни о свету које нас окружује и од чега се та свест састоји. Процеси опажања и пажње, памћења и заборављања, аутоматизованих радњи, измењених стања свести (нпр. под дејством психоактивних супстанци), процеси доношења одлука, имплицитни и експлицитни ставови само су неки од свесних и несвесних психичких процеса који су данас предмет проучавања различитих психолошких дисциплина, али и медицине и неуронаука.

ФЕНОМЕНИ

Зашто је небо плаво? Због чега лишће постаје жуто у јесен? Где настаје снег, а где Сунчеве олује додирују Земљу? Наука са лакоћом објашњава свакодневицу – потребно је само да се запитате.

Истражите текстове из рубрике ФЕНОМЕНИ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs