Fenomeni

Jezik žalosti

“Priviđenja” preminulih čest su pratilac perioda žalosti nakon smrti bliske osobe. O kakvim se to “utvarama” radi? 

Tekst: Danka Spasovski

Jedna od najpopularnijih tema u horor filmovima – susreti s duhovima, u realnosti se objašnjava halucinacijama, a one se po pravilu povezuju s postojanjem nekog duševnog poremećaja ili s korišćenjem droge. Manje je poznato, međutim, da su priviđanja duhova ne tako retka pojava, i da je psihijatri u praksi ne određuju uvek kao karakteristiku psihoze.

O kakvim se to “utvarama” radi?  “Priviđenja” ili “duhovi” mrtvih ljudi su čest pratilac perioda žalosti nakon smrti bliske osobe. Tako u nemalom broju slučajeva, bliski srodnici – najčešće deca, roditelji ili supružnici izveštavaju kako  dolaze u kontakt s pokojnikom: “vide” ga, “čuju” ili prosto “osećaju njegovo prisustvo”.

Ožalošćeni takođe sanjaju preminule, u gužvi među drugim ljudima učini im se da vide pokojnikovo lice, ili prepoznaju njihove genetske karakteristike u licima srodnika. Neki ljudi “sreću” svoje preminule kućne ljubimce, čuju zvuke kao da ulaze u kuću ili vide njihovu senku na zidu.

Integracija gubitka

U odsustvu drugih psihopatoloških simptoma (klinička depresija, sumanute ideje, halucinacije nevezane za pokojnika ili one koje upućuju agresivne poruke), povremene halucinacije umrlih osoba ne zahtevaju stručnu pomoć. One su sastavni deo procesa tugovanja: preživeli imaju “zadatak” da odnos iz stvarnog, živog kontakta transformišu u simboličku, internalizovanu i zamišljenu ravan. Ovaj proces je praćen i drugim teško podnošljivim (a ipak nepatološkim) stanjima: osećanjem bezvrednosti i krivice, kajanjem, željom da je osoba sama umrla, a pokojnik preživeo.

Iako se odnos s preminulom osobom može konstruktivno nastaviti kroz obavljanje njegovog duhovnog nasleđa ili delatnosti, ili što je uobičajenije – kroz rituale kao što su povremeni obilazak groblja i očuvanje sećanja na osobu, do tog nivoa je potrebno proći kroz nekoliko faza tugovanja. U tom procesu ka integraciji gubitka, halucinacije pomažu da se kroz jedan takav bolni tranzit lakše prođe.

Vreme i intenzitet žalosti, pa tako i verovatnoća da će ožalošćeni imati halucinacije, zavisi od više faktora, među kojima su: vrsta odnosa s pokojnikom (stepen bliskosti), emocionalna povezanost s umrlim (bolji odnos u prošlosti direktno je srazmeran javljanju “duhova”),  starost (češće je u starijim godinama, što možda ima veze s vremenom provedenim s pokojnikom), duhovnost i religioznost, pripadnost određenoj kulturi, iznenadnost smrti (da li je smrt bila očekivana), način na koji je osoba umrla (prirodan,  nasilan, ili nesrećnim slučajem).

Nema razlike među polovima – oba pola su sklona ovim doživljajima. Osobine ličnosti kao i istorijat ranijih psihičkih kriza osobe u žalosti povezane su s mogućim reakcijama na smrt bliske osobe, ali se na osnovu prikupljenih podataka o “normalnim halucinacijama” pokazuje da su za njih značajniji ranije navedeni, više situacioni i relacioni faktori.

Privilegovano stanje svesti

Antropološki gledano, sve kulture imaju svoj odnos prema umrlim članovima zajednice, kao i prateće rituale. Jevrejska, ali i mnoge slovenske kulture na Balkanu imaju običaj stavljanja zastora na ogledala u kući gde je neko nedavno umro, kako bi se, prema verovanju, sprečilo da se ugleda pokojnikov odraz.

Potičući iz porodice koja je imala takav običaj, psihijatar Ronald Pajz smatra da se narodna verovanja i rituali temelje na naučno objašnjivim pojavama. On podseća na teoriju teologa i istoričara Barta Ermana po kojoj je Vaskrsnuće Isusa Hrista, jedna od glavnih tema na kojima se zasniva hrišćanstvo, zapravo vizuelna halucinacija koju su, žaleći za njim, proživljavali njegovi učenici apostoli.

Istočnjačke kulture imaju tolerantniji odnos prema neobičnim doživljajima, bez straha da će ih neko proglasiti “ludim”, pa tako postoje podaci u Američkom psihijatrijskom žurnalu da skoro 90% japanskih udovica i udovaca oseća prisustvo pokojnika.

Autor kros-kulturalnih istraživanja na Džordž Mejson univerzitetu, Karlos Sluski (koji je i sam viđao senku svoje preminule mačke), navodi da su granice “ovostranog” i “onostranog” u neevropskim kulturama znatno fleksibilnije, i da se u tim zemljama doživljavanje ovakvih halucinacija ne posmatra kao nešto zabrinjavajuće.  U tom smislu, on navodi slučaj starije Hispanoamerikanke, koju je redovno “posećivalo” njeno dvoje umrle dece u odraslom dobu, i oni su njoj dugo predstavljali deo svakodnevne društvene mreže.

Zapadnjački standardi su se unekoliko promenili, tako da su neobični doživljaji nakon smrti drage osobe postali “dozvoljeni” i ljudi lakše pričaju o njima. Neurolog Oliver Saks sa Njujorškog univerziteta navodi da su “halucinacije esencijalni deo ljudskog postojanja”, kao i to da “mnoge kulture njih posmatraju kao privilegovano stanje svesti, koje mnogi pokušavaju da dostignu, bilo kroz duhovnu praksu, meditaciju ili korišćenje droga.”

Iz tih razloga, on se zalaže protiv stigmatizacije vizija umrlih kao bolesnih fenomena i kaže kako je u procesu tugovanja važan deo ako osoba ponovo čuje glas ili vidi lice osobe koje više nema.  Saks navodi primer svog prijatelja koji je nekoliko dana posle smrti oca usred noći video njega kako sedi na ivici kreveta, obučen u svoje uobičajene smeđe pantalone i polo majicu. U jednom trenutku je čuo kako mu kaže: “Sve će biti u redu”, što predstavlja sopstveni, ali pounutreni glas koji mu je u tom trenutku pomogao da se lakše nosi s bolnim osećanjima.

U jednom švedskom istraživanju na populaciji starijih udovica i udovaca, autorka Agneta Grinbi došla je do podatka da je polovina ispitanika tokom prve godine od smrti partnera, osećala njegovo prisustvo u svojoj blizini, dok ih je trećina viđala, slušala i čak razgovarala s njima (tokom prvih mesec dana od smrti, o halucinacijama je izvestilo čak 80 odsto ispitanih).

Ovakvi podaci ukazuju da su halucinacije pokojnika mnogo češći fenomen nego što se o tome zna i govori. Najizraženije osećanje kod učesnika istraživanja je bila usamljenost, koja je korelirala s harmoničnošću braka: što su supružnici bili složniji, osoba koja je ostala bez partnera se osećala usamljenije i imala je više iluzija da ih partner nije napustio. 

Vizualizacija uspomena

Iako se ožalošćeni zbog njih ponekad uplaše, stručnjaci se slažu da su ove halucinacije zapravo korisne. Ipak, većina onih koji ih doživljavaju osećaju se prijatno, jer im one pomažu da se ponovo povežu s lepim uspomenama. “Priviđenja” su mehanizam koji olakšava prevazilaženje žalosti, što vremenom vodi u postupnu integraciju svesnosti o smrti bližnjeg: povratak svojim svakodnevnim aktivnostima, uz zadržavanje emotivne povezanosti s pokojnikom.

Znači da samo postojanje halucinacija u periodu od šest meseci, pa i do godinu dana od gubitka nije znak da je došlo do komplikovanog (produženog) tugovanja ili nekog drugog poremećaja, i da u tom slučaju nije potrebno reagovati uvođenjem medikamenata ili psihoterapije. U magazinu Sajentifik Ameriken, psihijatar Van Bel komentariše da “opažanje onih koji žale još uvek nije saznalo da je osoba umrla”. Zaista, potrebno je vreme da percepcija popuni prazninu iz prošlosti, na koju ju je navikla i koju jedinu poznaje.

Iako se “duhovi” umrlih “javljaju” pojedinačnim osobama, zabeležene su i situacije masovnih halucinacija, kao posledica velikih traumatskih događaja. Nakon katastrofalnog cunamija u Aziji 2004. godine koji je odneo preko 230 hiljada života, u jednom izveštaju singapurske glavne bolnice navodi se veliki broj “susreta s duhovima” od strane preživelih čiji su bližnji nestali. Mnogi od njih su bili do te mere preplašeni, da su odustali od dalje potrage.

Neurobiološka osnova takozvanih “normalnih halucinacija” nije utvrđena,  mada su one povezivane za Šarl-Boneovim sindromom:  on nastaje zbog makularne degeneracije – bolesti mrežnjače oka, ili oštećenja nerva koji povezuje oko i vizuelni korteks (deo kore velikog mozga zadužen za vid).  Usled posebne vrste bolesti, osobe s ovim sindromom imaju vizuelne halucinacije, iako nemaju druge psihotične simptome i svesne su da je ono što opažaju nestvarno.

Organska osnova nije dokazana kao uzrok, ali su neke studije slučaja izvestile o većoj verovatnoći nastanka Šarl-Boneovog sindroma nakon smrti supružnika, kod osoba koje su od ranije imale bolesti oka. To znači da ovakvi poremećaji verovatno nastaju kao posledica međudejstva bioloških i psiholoških mehanizama, ali je sasvim sigurno da one služe nekoj psihološkoj potrebi i imaju svoju funkciju. Terapeut Džefri Kaufman objašnjava da su one “izrazito važna intrapsihička komunikacija, neka vrsta jezika žalosti”, koja ima veliku moć u razrešenju odnosa s preminulim, kao i u konačnom usvajanju smrti u čitavom svom značenju.

FENOMENI

Zašto je nebo plavo? Zbog čega lišće postaje žuto u jesen? Gde nastaje sneg, a gde Sunčeve oluje dodiruju Zemlju? Nauka sa lakoćom objašnjava svakodnevicu – potrebno je samo da se zapitate.

Istražite tekstove iz rubrike FENOMENI.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs