Феномени

Језик жалости

“Привиђења” преминулих чест су пратилац периода жалости након смрти блиске особе. О каквим се то “утварама” ради? 

Текст: Данка Спасовски

Једна од најпопуларнијих тема у хорор филмовима – сусрети с духовима, у реалности се објашњава халуцинацијама, а оне се по правилу повезују с постојањем неког душевног поремећаја или с коришћењем дроге. Мање је познато, међутим, да су привиђања духова не тако ретка појава, и да је психијатри у пракси не одређују увек као карактеристику психозе.

О каквим се то “утварама” ради?  “Привиђења” или “духови” мртвих људи су чест пратилац периода жалости након смрти блиске особе. Тако у немалом броју случајева, блиски сродници – најчешће деца, родитељи или супружници извештавају како  долазе у контакт с покојником: “виде” га, “чују” или просто “осећају његово присуство”.

Ожалошћени такође сањају преминуле, у гужви међу другим људима учини им се да виде покојниково лице, или препознају њихове генетске карактеристике у лицима сродника. Неки људи “срећу” своје преминуле кућне љубимце, чују звуке као да улазе у кућу или виде њихову сенку на зиду.

Интеграција губитка

У одсуству других психопатолошких симптома (клиничка депресија, сумануте идеје, халуцинације невезане за покојника или оне које упућују агресивне поруке), повремене халуцинације умрлих особа не захтевају стручну помоћ. Оне су саставни део процеса туговања: преживели имају “задатак” да однос из стварног, живог контакта трансформишу у симболичку, интернализовану и замишљену раван. Овај процес је праћен и другим тешко подношљивим (а ипак непатолошким) стањима: осећањем безвредности и кривице, кајањем, жељом да је особа сама умрла, а покојник преживео.

Иако се однос с преминулом особом може конструктивно наставити кроз обављање његовог духовног наслеђа или делатности, или што је уобичајеније – кроз ритуале као што су повремени обилазак гробља и очување сећања на особу, до тог нивоа је потребно проћи кроз неколико фаза туговања. У том процесу ка интеграцији губитка, халуцинације помажу да се кроз један такав болни транзит лакше прође.

Време и интензитет жалости, па тако и вероватноћа да ће ожалошћени имати халуцинације, зависи од више фактора, међу којима су: врста односа с покојником (степен блискости), емоционална повезаност с умрлим (бољи однос у прошлости директно је сразмеран јављању “духова”),  старост (чешће је у старијим годинама, што можда има везе с временом проведеним с покојником), духовност и религиозност, припадност одређеној култури, изненадност смрти (да ли је смрт била очекивана), начин на који је особа умрла (природан,  насилан, или несрећним случајем).

Нема разлике међу половима – оба пола су склона овим доживљајима. Особине личности као и историјат ранијих психичких криза особе у жалости повезане су с могућим реакцијама на смрт блиске особе, али се на основу прикупљених података о “нормалним халуцинацијама” показује да су за њих значајнији раније наведени, више ситуациони и релациони фактори.

Привилеговано стање свести

Антрополошки гледано, све културе имају свој однос према умрлим члановима заједнице, као и пратеће ритуале. Јеврејска, али и многе словенске културе на Балкану имају обичај стављања застора на огледала у кући где је неко недавно умро, како би се, према веровању, спречило да се угледа покојников одраз.

Потичући из породице која је имала такав обичај, психијатар Роналд Пајз сматра да се народна веровања и ритуали темеље на научно објашњивим појавама. Он подсећа на теорију теолога и историчара Барта Ермана по којој је Васкрснуће Исуса Христа, једна од главних тема на којима се заснива хришћанство, заправо визуелна халуцинација коју су, жалећи за њим, проживљавали његови ученици апостоли.

Источњачке културе имају толерантнији однос према необичним доживљајима, без страха да ће их неко прогласити “лудим”, па тако постоје подаци у Америчком психијатријском журналу да скоро 90% јапанских удовица и удоваца осећа присуство покојника.

Аутор крос-културалних истраживања на Џорџ Мејсон универзитету, Карлос Слуски (који је и сам виђао сенку своје преминуле мачке), наводи да су границе “овостраног” и “оностраног” у неевропским културама знатно флексибилније, и да се у тим земљама доживљавање оваквих халуцинација не посматра као нешто забрињавајуће.  У том смислу, он наводи случај старије Хиспаноамериканке, коју је редовно “посећивало” њено двоје умрле деце у одраслом добу, и они су њој дуго представљали део свакодневне друштвене мреже.

Западњачки стандарди су се унеколико променили, тако да су необични доживљаји након смрти драге особе постали “дозвољени” и људи лакше причају о њима. Неуролог Оливер Сакс са Њујоршког универзитета наводи да су “халуцинације есенцијални део људског постојања”, као и то да “многе културе њих посматрају као привилеговано стање свести, које многи покушавају да достигну, било кроз духовну праксу, медитацију или коришћење дрога.”

Из тих разлога, он се залаже против стигматизације визија умрлих као болесних феномена и каже како је у процесу туговања важан део ако особа поново чује глас или види лице особе које више нема.  Сакс наводи пример свог пријатеља који је неколико дана после смрти оца усред ноћи видео њега како седи на ивици кревета, обучен у своје уобичајене смеђе панталоне и поло мајицу. У једном тренутку је чуо како му каже: “Све ће бити у реду”, што представља сопствени, али поунутрени глас који му је у том тренутку помогао да се лакше носи с болним осећањима.

У једном шведском истраживању на популацији старијих удовица и удоваца, ауторка Агнета Гринби дошла је до податка да је половина испитаника током прве године од смрти партнера, осећала његово присуство у својој близини, док их је трећина виђала, слушала и чак разговарала с њима (током првих месец дана од смрти, о халуцинацијама је известило чак 80 одсто испитаних).

Овакви подаци указују да су халуцинације покојника много чешћи феномен него што се о томе зна и говори. Најизраженије осећање код учесника истраживања је била усамљеност, која је корелирала с хармоничношћу брака: што су супружници били сложнији, особа која је остала без партнера се осећала усамљеније и имала је више илузија да их партнер није напустио. 

Визуализација успомена

Иако се ожалошћени због њих понекад уплаше, стручњаци се слажу да су ове халуцинације заправо корисне. Ипак, већина оних који их доживљавају осећају се пријатно, јер им оне помажу да се поново повежу с лепим успоменама. “Привиђења” су механизам који олакшава превазилажење жалости, што временом води у поступну интеграцију свесности о смрти ближњег: повратак својим свакодневним активностима, уз задржавање емотивне повезаности с покојником.

Значи да само постојање халуцинација у периоду од шест месеци, па и до годину дана од губитка није знак да је дошло до компликованог (продуженог) туговања или неког другог поремећаја, и да у том случају није потребно реаговати увођењем медикамената или психотерапије. У магазину Сајентифик Америкен, психијатар Ван Бел коментарише да “опажање оних који жале још увек није сазнало да је особа умрла”. Заиста, потребно је време да перцепција попуни празнину из прошлости, на коју ју је навикла и коју једину познаје.

Иако се “духови” умрлих “јављају” појединачним особама, забележене су и ситуације масовних халуцинација, као последица великих трауматских догађаја. Након катастрофалног цунамија у Азији 2004. године који је однео преко 230 хиљада живота, у једном извештају сингапурске главне болнице наводи се велики број “сусрета с духовима” од стране преживелих чији су ближњи нестали. Многи од њих су били до те мере преплашени, да су одустали од даље потраге.

Неуробиолошка основа такозваних “нормалних халуцинација” није утврђена,  мада су оне повезиване за Шарл-Бонеовим синдромом:  он настаје због макуларне дегенерације – болести мрежњаче ока, или оштећења нерва који повезује око и визуелни кортекс (део коре великог мозга задужен за вид).  Услед посебне врсте болести, особе с овим синдромом имају визуелне халуцинације, иако немају друге психотичне симптоме и свесне су да је оно што опажају нестварно.

Органска основа није доказана као узрок, али су неке студије случаја известиле о већој вероватноћи настанка Шарл-Бонеовог синдрома након смрти супружника, код особа које су од раније имале болести ока. То значи да овакви поремећаји вероватно настају као последица међудејства биолошких и психолошких механизама, али је сасвим сигурно да оне служе некој психолошкој потреби и имају своју функцију. Терапеут Џефри Кауфман објашњава да су оне “изразито важна интрапсихичка комуникација, нека врста језика жалости”, која има велику моћ у разрешењу односа с преминулим, као и у коначном усвајању смрти у читавом свом значењу.

ФЕНОМЕНИ

Зашто је небо плаво? Због чега лишће постаје жуто у јесен? Где настаје снег, а где Сунчеве олује додирују Земљу? Наука са лакоћом објашњава свакодневицу – потребно је само да се запитате.

Истражите текстове из рубрике ФЕНОМЕНИ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs