Култура науке

Ја, Марвин Мински

Поводом смрти једног од очева кибернетике Марвина Минског (1927–2016), Елементаријум преноси одломак репортаже из првог броја часописа Елементи

Текст: Марија Николић*

Добро вече!
Желимо да вас позовемо на састанак на којем ћемо разговарати и размењивати идеје са професором Марвином Минским у његовом дому у Бруклејну. Ово ће бити ћаскање поред камина, тако да не бринете ако мислите да сте неспремни.

Био је то изненадни позив који је уследио неколико дана након што је у фебруару 2014. званично отказан пролећни курс „Друштво ума“, који на Медијској лабораторији Технолошког института Масачусетс (МИТ) још води 86-годишњи професор Марвин Мински, оснивач Лабораторије за вештачку интелигенцију на овом престижном универзитету.

Мински је професор који је одрастао у раној ери кибернетике и заслужан је за развој научних идеја о вештачкој интелигенцији. Свој истраживачки рад је започео педесетих година прошлог века, што представља историјски тренутак за развијање дигиталних рачунара. Дотад такве машине нису постојале, односно биле су аналогне.

Иако образован у пољу математике, Мински је одувек размишљао о односу ума и машине, што је утицало да његов рад добије на ширини. У својој дисертацији коју је радио на Универзитету Принстон, анализирао је „машине које уче“, за које је мислио да би требало да симулирају неуронске мреже мозга.

Утицај Минског, пре свега, на поље развоја компјутерске науке и вештачке интелигенције за многе стручњаке у овој области је непроцењив. Са друге стране, неки критичари сматрају Минског заслужним за такозвану зиму вештачке интелигенције, која је наступила осамдесетих година прошлог века када је претерано теоретисање сматрано разлогом за све већи одлив напредних умова, а самим тим и финансијских улагања у ову област.

Према не толико скромним речима Исака Асимова, Карл Сеган је један од двојице људи на целом свету за које је мислио да су интелигентнији од њега. Други је био Марвин Мински.

Оно што Бостон чини изузетно примамљивим упркос леденим и дугим зимама јесте могућност да се на свакодневном нивоу срећете и дружите са највећим умовима данашњице и сутрашњице. Иако вештачка интелигенција и рачунарске науке нису моје професионално поље интересовања у техничком смислу, жеља за популаризацијом ове и генерално области науке и технологије, обезбедила ми је место на кућном семинару „Друштво ума“ код Марвина Минског.

Мали семинар је окупљао заљубљенике у област вештачке интелигенције који тренутно бораве у Бостону, као и оне који нису желели да пропусте прилику да чују нешто инспиративно од АИ гуруа. Испоставило се да је таквих овога пута било свега нас петоро.

Улазна врата старе породичне куће Минских у Бруклејну је отворио младић тврдог скандинавског акцента коме се убрзо придружила љупка бакица повијене фигуре, изразито седе косе ошишане у „паж“. Били су то Глорија Радишч, супруга Марвина Минског, и Хеики Руска, један од његових асистената.

„Добро вече, добро дошли. Изволите, тамо можете оставити ваш капут“, Хеики ме је упутио у просторију која се налазила лево од улазних врата. Првих неколико минута сам се окретала по просторији трагајући за слободним местом где бих могла да одложим свој капут, будући да је соба била претрпана најразличитијим стварима: од сувишних фотеља, преко неколико редова наслаганих књига, друштвених игара и разних играчака. Било је потпуно свеједно где ћу га одложити, те сам капут спустила преко неколико одевних предмета који изгледају као да већ годинама леже на тој ружичастој фотељи.

Пут од ходника ка дневном боравку Марвина Минског испуни вас разним утисцима. Тешко је не приметити три слоја различитих тепиха који изгледају као да се сваки пут када је породица одлучила да купи нови, онај стари љубоморно чувао како би његово постојање остало упамћено. Марвин Мински је, иначе, један од оних савременика који сматрају да би требало да се отарасимо смрти.

Након што смо се сви кратко представили, Глорија је покушала да упамти имена присутних тако што је свако понављала, „Марвине, ово је Џон. Марвине, ово је Марија…“, на шта је Марвин кратко, глумећи мрзовољу, прокоментарисао: „Зар не би било много једноставније да сви имамо једно исто име?“

* Одломак из репортаже Марије Николић који је настао након ауторкиног боравка у Бостону где је похађала медијски курс на МИТ-ју и који је у целости, уз илустрацију Братислава Миленковића, објављен у првом броју часописа Елементи

 

 

КУЛТУРА НАУКЕ

Свакодневица од пре 1000, 400 или 100 година није била иста као данас. Како и зашто се променила? Колико је томе допринела наука? Колико су креативне идеје, упорност и храброст истраживача променили свет?

Истражите текстове из рубрике КУЛТУРА НАУКЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs